Artur Klark: Pesme daleke Zemlje

Očigledno, u jednoj tako zbijenoj zajednici nije im potreban neki naročit vazdušni prevoz, tim pre što raspolažu valjanim sistemom puteva. Ali, i dalje nismo bili u prilici da registrumjemo bilo kakvo komuniciranje. Nema ni satelita — čak ni meteoroloških, za koje bi se pomislilo da su im potrebni… premda ne mora tako da bude, budući da im brodovi nikada ne gube kopno iz vida. Jer, razume se, ne postoji nikakva druga zemlja.

Evo nas, dakle, na licu mesta. Suočeni smo sa zanimljivom situacijom — i jednim veoma prijatnim iznenađenjem. Bar se nadam da će takvo biti. Dobro, a sad — ima li pitanja? Da, gospodine Lorenson?”

„Da li smo pokušali da stupimo u kontakt sa njima, ser?”

„Još nismo; smatrali smo to neuputnim sve dok ne doznamo na kom se tačno nivou nalazi njihova kultura. Ma šta mi učinili, to za njih može biti popriličan šok.”

„Znaju li oni da smo ovde?”

„Verovatno ne.”

„Ali, tu je naš pogon — to im nikako nije moglo promaći.”

Pitanje je bilo sasvim na mestu, budući da kvantni sabirnik pri punom opterećenju predstavlja jedan od najdramatičnijih prizora što ih je čovek ikada sazdao. Bio je blistav poput atomske bombe, a trajao je znato duže — mesecima umesto milisekundama.

„Nije isključeno, ali sumnjam. Tokom najvećeg dela razdoblja kočenja nalazili smo se sa suprotne strane sunca. A teško da bi nas razabrali u sjaju zvezde.”

A onda neko postavi pitanje koje se svima vrzmalo po glavi.

„Kapetane, kako će ovo uticati na našu misiju?”

Sirdar Bej zamišljeno pogleda u zvučnik.

„U ovom trenutku ništa vam o tome ne mogu reći. Nekoliko stotina hiljada drugih ljudi — ili koliko već broji lokalna populacija — mogu nam znatno olakšati stvari. Ili ih, bar, učiniti prijatnijim. Sa druge strane, ako im se ne budemo dopali…”

On izražajno slegnu ramenima.

„Upravo sam se setio jednog zgodnog saveta što ga je neki drevni istraživač dao svom kolegi. Ako pretpostaviš da su domoroci prijateljski nastrojeni, onda oni to obično i jesu. I obrnuto.

„Prema tome, sve dok se ne pokaže drugačije, pretpostavićemo da su prijateljski nastrojeni. A ako nisu…”

Kapetaniov izraz lica očvrsnu, a glas mu zazvuča kako to i priliči zapovedeniku koji je upravo proveo jedan veliki brod kroz pedeset svetlosnih godina svemira.

„Nikada nisam tvrdio da je u pravu onaj ko poseduje silu, ali oduvek je bilo veoma prijatno raspolagati njome.”

Teško je bilo poverovati da je odista budan, kao i da život može ponovo početi.

Prvi oficir, Loren Lorenson, znao je da nikada neće uspeti potpuno da umakne tragediji koja je pogodila preko četrdeset pokolenja, dostigavši vrhunac za njegova života. Tokom njegovog prvog novog dana neprekidno ga je pohađao jedan strah. Čak ni obećanje i tajna prelepog sveta-okeana koji je počivao ispod Magelana nisu mogli odagnati tu pomisao: kakvi će mi snovi doći kada noćas sklopim oči u prirodnom snu prvi put posle dve stotine godina?

Bio je očevidac prizora koje niko nikada ne bi mogao da zaboravi i koji će poput utvare progoniti Čovečanstvo do kraja vremena. Kroz brodske teleskope posmatrao je smrt Sunčevog sistema. Vlastitim očima video je kako vulkani Marsa oživljavaju posle milijardu godina; kako Venera nakratko ostaje naga u času kada joj atmosfera biva razvejana svemirom, pre no što će i ona sama stradati; kako gasni džinovi eksplodiraju pretvarajući se u usijane plamene kugle. Ali to su bili samo prazni, besmisleni prizori u poređenju sa tragedijom Zemlje.

I nju je posmatrao posredstvom sočiva kamera koje su izdržale nekoliko minuta duže od predanih ljudi koji su žrtvovali poslednje trenutke života da bi ih držali u upsravnom položaju. Video je…

…kako Velika Piramida postaje zagasito rumena pre no što će se pretvoriti u zgarište rastopljenog kamena…

…dno Atlantika, potpuno sprženo za samo nekoliko sekundi pre no što će ponovo biti preplavljeno — ovoga puta lavom koja je stala da kulja iz vulkana srednjeokeanske raseline…

…Mesec kako izlazi povrh rasplamsalih šuma Brazila, blistajući sada i sam gotovo podjednako jarko kao i Sunce, koje je pre nekoliko minuta poslednji put zašlo…

…kako se nakratko pomalja antarktički kontinent, posle duge prekrivenosti, u času kada kilometri drevnog leda bivaju rastopljeni…

…moćni središnji deo Gibraltarskog mosta koji se topi još dok pada kroz užareni vazduh…

Tog poslednjeg stoleća Zemlju su pohodili duhovi — ali ne pokojnika, već onih koji sada nikada neće moći da budu rođeni. Tokom pet stotina godina stopa rađanja držana je na takvom nivou koji je ljudsku populaciju trebalo da svede na svega nekoliko miliona članova kada konačno dođe kraj. Čitavi gradovi — pa čak i zemlje — potpuno su opusteli kada se čovečanstvo zbilo pred poslednji čin Istorije.

Bilo je to vreme neobičnih paradoksa, mahnitih oscilacija između očaja i vatrenih ushićenja. Mnogi su, razume se, potražili zaborav na tradicionalnim putevima droge, seksa i opasnih sportova — uključujući i ono što je doslovno predstavljalo minijaturne ratove, brižljivo nadzirane i vođene ugovorenim oružjima. Podjednako popularan bio je i čitav spektar elektronskih katarzi, od beskrajnih video-igara, preko interaktivnih drama, do neposrednih stimulacija centara zadovoljstva u mozgu.

Budući da više nije bilo nikakvog razloga da se vodi računa o budućnosti na ovoj planeti, Zemljine sirovine i sakupljeno blago svih stoleća mogli su se straćiti mirne savesti, raspolažući bogatstvom koje je nadmašalo čak i najsmelije snove njihovih predaka, čije su plodove truda nasledili. Uz prizvuk sarkazma, ali ne i bez izvesnog ponosa, nazivali su sebe Gospodarima poslednjih dana.

No, iako je mnoštvo ljudi potražilo zaborav, još više ih je našlo zadovoljstvo, posvetivši se ciljevima, kako su neki oduvek činili, koji su nadmašali njihov životni vek. Većina naučnih istraživanja se nastavila, koristeći ogromne resurse koji su sada postali slobodni. Ako je jednom fizičaru bilo potrebno stotinu tona zlata za neki eksperiment, bio je to tek beznačajan tehnički problem, a nipošto stvar budžeta.

Preovladavale su tri teme. Prva je bila neprekidno nadziranje Sunca — ne zato što je ostala neka sumnja, već zbog toga da bi se u godinu, u dan, u čas, predvideo trenutak detonacije…

Druga tema bila je potreba za vanzemaljskom inteligencijom, zanemarena posle stoleća neuspeha, a sada ponovo preduzeta uz očajničku hitnju — ali i uz, sve do samog kraja, ne veći uspeh nego ranije. Na sva Čovekova pitanja Vaseljena je i dalje uzvraćala svojim prašnjavim odgovorom.

Treću temu predstavljalo je, razume se, zasejavanje obližnjih zvezda u nadi da ljudska rasa neće iščeznuti sa umiranjem Sunca.

U osvit poslednjeg stoleća sejački brodovi, čija se brzina postojano povećavala, baš kao i složenost, već su bili upućeni na preko pedeset odredišta. Kao što se i očekivalo, većina ovih misija nije urodila plodom, ali sa deset su stigle radio-poruke o bar delimičnom uspehu. Još veće nade polagane su u novije i usavršenije modele, premda će oni stići do svojih odredišta dugo pošto Zemlja bude prestala da postoji. Poslednji koji je lansiran mogao je da se kreće brzinom koja je dostizala dvadeseti deo svetlosne brzine i on je trebalo da se spusti na odredišnu planetu kroz devet stotina pedeset godina — ukoliko sve bude dobro teklo.

Loren se još sećao lansiranja Ekskalibura iz njegove konstrukcione kolevke u Lagranžovoj tački između Zemlje i Meseca. Iako mu je tada bilo samo pet godina, ipak je znao da će ovaj sejački brod biti poslednji u svojoj vrsti. Ali zašto je ovaj stolećima dug program obustavljen upravo u trenutku kada je dostigao tehnološku zrelost — bio je još premlad da razume. Niti je mogao da pretpostavi kako će njegov vlastiti život biti promenjen izuzetnim otkrićem koje je preobrazilo celu situaciju i pružilo čovečanstvu novu nadu u samoj poslednjoj deceniji njegove istorije.