Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Drevno aristotelovsko učenje da se Priroda gnuša vakuuma pokazalo se savršeno tačno. Čak i kada se svaki atom naizgled čvrste materije ukloni iz neke date zapremine, ono što preostaje jeste uzavreli pakao energija, čiji su intenzitet i razmere nepojamni ljudskom umu. U poređenju sa tim čak i najzgusnutiji oblik materije — neutronska zvezda čiji svaki kubni centimetar teži na stotine miliona tona — predstavlja tek nesuštastvenu utvaru, jedva primetan poremećaj u nepojamno gustom, ali i penolikom ustrojstvu „superprostora”.

Da je prostor nešto znatno više nego što je to zamišljala naivna intuicija prvi put je otkrio klasični rad Lemba i Raderforda iz 1947. godine. Proučavajući najjednostavniji od svih elemenata — vodonikov atom — oni su ustanovili da se zbiva nešto veoma čudno kada oko jezgra orbitira samo jedan elektron. Daleko od toga da se kreće pravilnom krivom, on se ponaša tako kao da ga neprekidno nose neki talasi pod-podmikroskopskih razmera. Iako je tu pomisao bilo teško pojmiti, ispadalo je kao da u samom vakuumu dolazi do fluktuacija.

Još od vremena Grka filozofi su se delili u dve škole — na one koji su verovali da sve u Prirodi teče glatko i one koji su tvrdili da je to samo privid; sve se, zapravo, zbiva u sitnim skokovima i trzajima, odveć malim da bi se mogli zapaziti u svakodnevnom životu. Postavljanje atomske teorije predstavljalo je trijumf ove druge škole mišljenja; a kada je Plankova kvantna teorija pokazala da se čak i svetlost i energija javljaju u sitnim odeljcima, odnosno da se ne odlikuju neprekidnim tokom, rasprava je neopozivo okončana.

U krajnjoj analizi, svet Prirode bio je granularan — diskontinuiran. Iako su, golom ljudskom oku, jedan vodopad i jedan pljusak cigli izgledali veoma različiti, oni su ipak bili gotovo istovetnog sklopa. Majušne cigle jedinjenja H 2O bile su odveć sitne da bi se mogle razabrati bez optičkih pomagala, ali su se sasvim lako mogle uočiti instrumentima fizičara.

A tada je analiza načinila još jedan korak. Ono zbog čega se granularnost prostora tako teško mogla pojmiti nisu bile samo njene pod-podmikroskopske razmere — već i izuzetna silovitost.

Niko, zapravo, nije u stanju da zamisli milioniti deo centimetra, ali je zato bar sam broj poznat u takvim ljudskim poslovima kao što su budžeti i populaciona statistika. Reći da je potrebno milion virusa da bi se premostila razdaljina od jednog centimetra ipak je nešto saopštavalo umu.

Ali jedan milion-milioniti deo centimetra? To se moglo uporediti sa veličinom elektrona i već se nalazilo daleko izvan svake vizualizacije. Možda se još nekako moglo pojmiti intelektualno, ali ne i emocionalno.

Međutim, razmere zbivanja u ustrojstvu prostora bile su još neverovatno manje od toga — toliko, naime, da su iz te perspektive jedan mrav i jedan slon bili doslovce iste veličine. Ako se to zamisli kao mehurasta, penolika masa (što je gotovo beznadežno pogrešna predstava, ali i najbližnija istini), onda je prečnik tih mehurova iznosio…

…hiljaditi deo jednog milion-milion-milion-milion-milionitog dela…

…jednog centimetra.

A sada ih zamislite kako neprekidno eksplodiraju energijama ravnim onima kod nuklearnih bombi — da bi potom ponovo apsorbovali tu energiju, pa je ponovo oslobodili, i tako neprekidno i zauvek.

Ovo je, u sasvim pojednostavljenom vidu, bila slika kojom su neki fizičari sa kraja dvadesetog stoleća opisali temeljno ustrojstvo prostora. Da bi energije koje su tu zaptivene mogle ikada biti ukroćene — tako nešto mora da je u to vreme izgledalo potpuno smešno.

No, isto je, jedan ljudski vek ranije, bilo i sa idejom o oslobađanju novopronađenih sila atomskog jezgra; pa ipak, do toga je došlo manje od pola stoleća kasnije, Zauzdavanje „kvantnih fluktuacija” koje su otelovljavale energije samog prostora predstavljalo je zadatak čija je složenost bila za mnogo redova veličine veća — ali takva je bila i nagrada za uspeh.

Između ostalog, čovečanstvo bi na taj način steklo slobodu vaseljene. Jedan svemirski brod mogao bi da ubrzava doslovce zauvek, budući da mu više ne bi bilo potrebno gorivo. Jedino praktično ograničenje u pogledu brzine bilo bi, paradoksalno, isto ono sa kojim su se morali uhvatiti ukoštac rani tipovi aviona: trenje okolnog medijuma. Međuzvezdani prostor sadržao je određene količine vodonika i drugih atoma koji su mogli stvoriti nevolje znatno pre no što se dođe do krajnje granice koju postavlja brzina svetlosti.

Kvantni pogon mogao je biti načinjen u bilo koje vreme posle 2500. godine i tada bi istorija ljudske rase bila veoma različita. Na žalost — baš kao što se dogodilo mnogo puta ranije u krivudavom napretku nauke — netačna osmatranja i pogrešne teorije uslovili su kašnjenje završnog prodora skoro hiljadu godina.

Grozničava stoleća Poslednjih Dana dala su mnoga blistava — premda često i dekadentna — umetnička dela, ali malo novih fundamentalnih znanja. Štaviše, u to vreme duga istorija neuspeha uverila je gotovo svakoga da je kroćenje energije prostora bilo slično večitom kretanju, nemoguće čak i u teoriji. Međutim, za razliku od večitog kretanja — za ovo još nije bilo dokazano da je nemoguće, a sve dok se to ne pokaže izvan svake sumnje izvesna nada je i dalje postojala.

Samo sto pedeset godina pre kraja jedna grupa fizičara u bestežinskom istraživačkom satelitu Lagranž-Jedan objavila je da je konačno došla do tog dokaza; postojali su temeljni razlozi zbog kojih neizmerne energije superprostora, iako su bile stvarne, nikada nisu mogle biti ukroćene. No, niko nije pokazao nikakvo zanimanje za to sređivanje stanja u jednom mračnom uglu nauke.

Godinu dana kasnije iz Lagranža-Jedan začulo se nakašljavanje koje se obično javlja kad je neko u neprilici. U dokazu je ustanovljena jedna sitna greška. Takve stvari događale su se često u prošlosti, premda njihove posledice nikada nisu bile tako kapitalne.

Jedan znak minusa slučajno je pretvoren u plus.

Istog časa, ceo svet se promenio. Put ka zvezdama postao je otvoren — pet minuta pre ponoći.

Možda nije trebalo tako napadno da to kažem, pomisli Mozes Kaldor; svi kao da su doživeli šok. Ali to je samo po sebi veoma poučno; čak i ako su ovi ljudi tehnološki primitivni (vidim im samo ta kola!), ipak im mora biti jasno da nas je samo neko inženjerijsko čudo moglo dovesti od Zemlje do Talase. Najpre će se pitati kako smo to učinili, a potom i zašto.

I odista, bilo je to prvo pitanje koje je palo na um gradonačelnici Voldron. Ova dva muškarca u jednoj maloj letelici očigledno su predstavljala samo prethodnicu. Gore na orbiti možda se nalaze hiljade — čak i milioni drugih. A populacija Talase, zahvaljujući strogim pravilima, već je dostigla devedeset pet postotaka ekološkog optimuma…

„Ja se zovem Mozes Kaldor”, reče stariji od dvojice posetilaca. „A ovo je prvi oficir Loren Lorenson, pomoćnik glavnog inženjera na zvezdanom brodu Magelan. Izvinjavamo se zbog ove mehuraste odeće — ali nadam se da uviđate da će ona doprineti obostranoj zaštiti. Iako mi dolazimo iz prijateljskih pobuda, naše bakterije možda misle drugačije.”

Kakav divan glas, reče u sebi gradonačelnica Voldron. Jednom je to bio najpoznatiji glas na svetu, koji je tešio — a ponekad i izazivao — milione u decenijama pre kraja.

Gradonačelničin pogled, za koji se znalo da je vrlo nestalan, nije se, međutim, dugo zadržao na Mozesu Kaldoru; on je očigledno već dobrano zašao u šezdesete godine i za nju je bio malo prestar. Znatno je više po njenom ukusu bio mlađi muškarac, premda se pitala da li bi se ikada mogla privići na taj ružni bledi ten. Loren Lorenson (baš šarmantno ime!) bio je visok gotovo dva metra, a kosa mu je bila tako plava da je izgledala bezmalo srebrna. Nije, doduše, bio mišićav kao — pa, Brant — ali je zato bio zgodniji.