Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Slika zatrepta, a onda se ponovo uspostavi. Brod je bio nepromenjen, ali se kupa koja je lebdela pred njima smanjila na tanki disk.

Ovo je ishod bušenja rupe dugačke pedeset svetlosnih godina kroz ovaj prilično prašnjav sektor Galaksije. Milo mi je što mogu da kažem da se obim ablacije samo za pet postotaka razlikuje od predviđenog, tako da se nijednog trenutka nismo našli u stvarnoj opasnosti — premda, razume se, uvek postoji daleka mogućnost da naletimo na nešto stvarno krupno. Nikakav štitnik nas ne bi mogao zaštiti od toga, bio on sačinjen od leda ili najboljeg oklopnog čelika.

Još imamo materijala za narednih deset svetlosnih godina, ali to nije dovoljno. Naše krajnje odredište jeste planeta Segan dva — od koje nas razdvaja još sedamdeset pet svetlosnih godina.

Sada vidite, gospodine predsedniče, zašto smo se zaustavili kod Talase. Želeli bismo da pozajmimo — odnosno, da zamolimo da nam zauvek date, budući da ćemo teško moći da vam ikada vratimo — stotinak hiljada tona vode. Moramo načiniti novi ledeni breg, gore na orbiti, kako bismo raščistili put pred sobom kada nastavimo putovanje ka zvezdama.”

„Ali kako vam mi u tome možemo pomoći? U tehničkom pogledu vi mora da ste stolećima ispred nas.”

„Sumnjam — sem kada je reč o kvantnom pogonu. Možda zamenik kapetana Malina može da izloži naše planove — koji su, razume se, podložni vašem odobrenju.”

„Molim vas, nastavite.”

„Najpre moramo odrediti mesto za hladnjačko postrojenje. Postoji mnoštvo mogućnosti — ono se može nalaziti na bilo kom izolovanom području obale. Ovo neće izazvati apsolutno nikakav ekološki poremećaj, ali ako vi to želite, mi možemo postaviti postrojenje na Istočno Ostrvo — i nadati se da Krakan neće ponovo proraditi pre no što završimo posao!

Projekat postrojenja doslovce je gotov; potrebna su samo sitna preinačenja s obzirom na posebnosti mesta za koje se konačno odlučimo. Proizvodnja najvećeg dela glavnih kompomenti može otpočeti odmah. Sve one — pumpe, hladnjački sistemi, izmenjivači toplote, kranovi — spadaju u inventar dobre, staromodne tehnologije iz drugog milenijuma!

Ako sve bude teklo bez poteškoća prvi led bi trebalo da imamo već kroz devedeset dana. Planiramo da proizvodimo blokove standardne veličine — ravne, heksagonalne ploče — neko ih je nazvao pahuljama i to se, izgleda, već odomaćilo.

Kada proizvodnja bude počela podizaćemo po jednu pahulju svakoga dana. One će biti sakupljane na orbiti i sklapane u štitnik. Od prvog podizanja do završnog testa cele strukture treba da potekne dve stotine pedeset dana. Posle toga bićemo spremni za polazak.”

Kada je zamenik kapetana završio, predsednik Faradin ostade za trenutak da sedi u tišini, odsutnog pogleda. A onda reče, gotovo smerno. „Led, zapravo, nikada nisam video, osim na dnu čaše sa pićem…”

Dok se rukovao sa posetiocima koji su odlazili predsednik Faradin postao je svetan nečeg neobičnog. Njihov aromatični miris postao je sada jedva primetan.

Da li se on već navikao na njega — ili mu je otkazivalo čulo mirisa?

Iako su oba odgovora bila potvrdna, negde oko ponoći bio je spreman da prihvati samo drugi. Kada se probudio, oči su mu suzile, a nos mu je bio tako zapušen da je jedva disao.

„Šta je bilo, dušo?” upita ga brižno gospođa predsednikovica.

„Pozovi — apćiha! — doktora”, uzvrati glavni administrator. „Našeg i i jednoga gore sa broda. Sumnjam da bilo šta mogu da preduzmu, ali želim da se i oni malo — apćiha! — preznoje. A nadam se da i ti nisi uhvatila.”

Predsednikova supruga zausti da ga razuveri, ali je prekide napad kijanja.

Oboje sedoše u postelji i tužno pogledaše jedno drugo.

„Mislim da ovo treba odležati sedam dana”, šmrknu predsednik. „Ali možda je medicinska nauka malo uznapredovala poslednjih nekoliko stoleća.”

Nade su mu bile ispunjene, premda ne u očekivanom obimu. Zahvaljujući herojskim naporima i bez ijednog izgubljenog života epidemija je suzbijena — za samo šest ubogih dana.

To, doduše, nije bio baš najsrećniji početak prvog kontakta u hiljadu godina između rođaka koje su razdvajale zvezdane udaljenosti.

Ovde smo već dve sedmice, Evelin, premda ne izgleda toliko dugo, budući da je to samo jedanaest talasanskih dana. Ranije ili kasnije moraćemo da napustimo stari kalendar, ali moje srce će zauvek otkucavati drevnim ritmovima Zemlje.

Bili smo prilično zauzeti sve ovo vreme, ali nam je uglavnom bilo prijatno. Jedini stvarni problem bio je medicinske prirode; uprkos svim merama predostrožnosti prerano smo ukinuli karantin, tako da je oko dvadeset odsto Lasanaca postalo žrtva nekog virusa. Kod nas se, međutim, nisu javili nikakvi simptomi, zbog čega nas je obuzela još veća griža savesti. Srećom, niko nije umro, mada se bojim da se to ne može mnogo pripisati u zaslugu lokalnim lekarima. Medicinska nauka je definitivno primitivna ovde; oni su već toliko navikli da se oslanjaju na automatizovane sisteme da nisu u stanju da iziđu nakraj ni sa čim što ne bi bilo obično.

Ali, oprošteno nam je; Lasanci su veoma dobroćudan, bezbrižan svet. Imali su neverovatnu sreću — čak možda suviše! — sa svojom planetom; to samo čini sumornijim poređenje sa Seganom Dva.

Njihov jedini stvarni hendikep jeste nedostatak kopna, što ih je i nagnalo da postupe mudro i drže populaciju dobrano ispod maksimuma koji bi se mogao izdržati. Čak i kada bi došli u iskušenje da ga prekorače, tu su uvek dokumenti o sirotinjskim kvartovima zemaljskih velegradova kao užasno upozorenje.

Budući da je posredi tako divan i šarmantan narod, dolazimo u grdno iskušenje da im pomognemo umesto da ih pustimo da sami razviju vlastitu kulturu na svoj način. U izvesnom smislu, oni su naša deca — a svim roditeljima pada teško saznanje da će jednom, ranije ili kasnije, morati da prestanu da se mešaju u živote svojih potomaka.

Razume se, ovo uplitanje se u izvesnom stepenu ne može izbeći. Mi smo neočekivani — premda, na svu sreću, ne i nepoželjni — gosti na njihovoj planeti. A i nikako ne mogu izgubiti iz vida da se Magelan nalazi na orbiti tik iznad atmosfere — taj poslednji emisar sa sveta njihovih predaka.

Otišao sam na mesto Prvog Spuštanja — njihovo rodno mesto; bila je to tura na koju krene svaki Lasanac bar jednom u životu. Posredi je svojevrsna kombinacija muzeja i svetilišta i to je jedino mesto na celoj planeti za koje se u jednom dalekom smislu može reći da je „sveto”. Ništa se tu nije promenilo za sedam stotina godina. Sejački brod izgleda kao da se upravo spustio, premda je sada samo prazna ljuštura. Svuda oko njega nalaze se utihle mašine — kopači, konstruktori i postrojenja za hemijsku obradu, sa mnoštvom robotskih pomagača. A tu su, razume se, i jasle i škole Prvog Pokolenja.

Gotovo da nema nikakvih dokumenata o tim prvim dekadama — što je možda stvar hotimičnog izbora. Uprkos svekolikom umeću i merama opreznosti planera, mora da su se javljali biološki nesrećni slučajevi, koje je kontrolni program odmah bez milosti eliminisao. A i vreme kada su oni koji nisu imali organske roditelje ustupili mesto onima koji su ih imali mora da je bilo puno psiholoških trauma.

Ali, tragedija i tuga Decenija Postanja sada se nalaze stolećima u prošlosti. Poput grobova svih pionira, njih su takođe zaboravili neimari novog društva.

Bio bih srećan kada bih mogao da provedem ostatak života ovde; na Talasi ima građe za celu vojsku antropologa, psihologa i sociologa. A, iznad svega, kako bih samo voleo da ponovo sretnem neke moje davno preminule kolege i da im pokažem da su mnoge naše beskrajne rasprave konačno razrešene!

Moguće je sazdati jednu racionalnu i humanu kulturu koja bi bila potpuno imuna na pretnje što proishode iz natprirodnih sputavanja. Iako se već u načelu ne slažem sa cenzurom, izgleda da su oni koji su pripremali arhive za Talasu uspeli da ostvare jedan gotovo nemoguć zadatak. Pročistili su deset hiljada godina istorije i književnosti, a ishod je sasvim opravdao uložene napore. Moramo biti veoma oprezni pre no što eventualno vratimo nešto što je za njih izgubljeno — ma koliko posredi bilo predivno i ma koliko uzbudljivo umetničko delo.