Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Na Talasance nikada nisu delovali proizvodi raspadanja mrtvih religija, tako da se za svih sedam stotina godina ovde nije javio nijedan prorok koji bi propovedao novu veru. I sama reč „Bog” gotovo je potpuno iščezla iz njihovog jezika, tako da ih prilično iznenađuje i zabavlja kada se dogodi da je mi upotrebimo.

Moji prijatelji naučnici rado ističu da od jednog uzorka nema velike statistike, tako da se pitam da li potpuno odsustvo religije u ovom društvu odista bilo šta dokazuje. Takođe nam je poznato da su Talasanci bili veoma brižljivo odabrani u genetskom pogledu, kako bi se odstranilo što je moguće više neželjenih socijalnih osobina. Da, da — znam da je samo oko petnaest odsto ljudskog ponašanja određeno genima — ali taj deo je veoma važan! Lasance svakako ne opterećuju tako neprijatne osobine kao što su zavist, nepopustiljivost, ljubomora, srdžba. No, je li to ishod jedino kulturnog uslovljavanja?

Kako bih samo voleo da doznam šta se dogodilo sa sejačkim brodovima koje su uputile one religijske grupe iz dvadesetog stoleća! Mormonski Zavetni kovčeg, Prorokov mač — bilo ih je pet-šest. Pitam se da li je ijedan od njih uspeo — i, ako jeste, kakav je bio udeo religije u tom uspehu, odnosno neuspehu. Možda ćemo jednom, kada bude uspostavljena lokalna komunikaciona mreža, ustanoviti šta se zbilo sa tim ranim pionirima.

Jedna od posledica potpunog ateizma Talase jeste ozbiljan nedostatak psovki. Kada nekom Lasancu nešto padne na stopalo, on naprosto ne zna šta bi rekao. Čak ni uobičajeno pominjanje telesnih funkcija ovde nije od velike koristi, budući da u njima niko ovde ne vidi ništa ružno. Kako izgleda, potoji samo jedan uzvik za opštu upotrebu — „Krakan!” — a i on nije bog zna šta. No, to ipak pokazuje kakav je utisak ostavila planina Krakan kada je došlo do njene erupcije pre četiri stotine godina. Nadam se da će mi se ukazati prilika da je posetim pre odlaska.

Od tog trenutka nas deli još mnogo meseci, ali ga se već pribojavam. Ne zbog moguće opasnosti — ako se bilo šta dogodi sa brodom, ja to nikada neću doznati. No, to će značiti da je prekinuta još jedna spona sa Zemljom, a samim tim, najdraža moja, i sa tobom.

„Predsedniku se to neće dopasti”, reče gradonačelnica Voldron zlurado. „Silno mu je stalo do toga da odete na Severno Ostrvo.”

„Znam”, uzvrati zamenik kapetana Malina. „Žao nam je što ćemo ga razočarati — bio nam je od velike pomoći. Ali Severno Ostrvo je veoma stenovito; jedina pogodna obalna područja već su zauzeta. Postoji, međutim, jedan potpuno pust zaliv, sa blago padinastom obalom, ne samo devet kilometara od Tarne. Posredi je savršen položaj.”

„Zvuči odveć dobro da bi bilo istinito. Zašto je napušteno, Brante?”

„Bio je to Projekat Magrov. Sva stabla su izumrla — i dalje ne znamo zbog čega — a niko nije imao srca da raskrči poprište događaja. Sada izgleda grozno, a zaudara još gore.”

„Dakle, posredi je već teren koji je zadesila ekološka katastrofa — samo izvolite, kapetane! Posle vas stvari mogu biti samo bolje.”

„Uveravam vas da će naše postrojenje biti veoma lepo i da nimalo neće ugroziti sredinu. Razume se, potpuno ćemo ga demontirati pre polaska. Osim ako vi ne budete želeli da ga zadržite.”

„Hvala vam — ali sumnjam da bismo znali šta da uradimo sa nekoliko stotina tona leda dnevno. U međuvremenu, Tarna će biti srećna da vam ponudi svaku raspoloživu pomoć — u smeštaju, prehrani, prevozu. Ako sam dobro shvatila, priličan broj vaših ljudi dolaziće na rad ovde.”

„Biće nas oko stotinu i mi se zahvaljujemo na ponuđenom gostoprimstvu. Ali bojim se da bismo bili užasni gosti; moraćemo, naime, da održavamo sastanke sa brodom u svako doba dana i noći. Zbog toga ćemo morati da ostanemo na okupu — a čim budemo podigli naše malo montažno selo, preselićemo se u njega sa svom opremom. Žao mi je ako ovo izgleda kao nezahvalnost — ali bilo koje drugo rešenje naprosto bi bilo nepraktično.”

„Mislim da ste u pravu.” Gradonačelnica uzdahnu. Upravo je razmišljala o tome kako da zaobiđe protokol i ponudi ono što je moglo da prođe kao gostinska soba spektakularnom prvom oficiru Lorensonu umesto zameniku kapetana Malini. Problem joj se činio nerešeiv; no, sada se, avaj, više uopšte nije postavljao.

Osetila se toliko poraženom da je gotovo došla u iskušenje da stupi u vezu sa Severnim Ostrvom i pozove ovamo na odmor svog poslednjeg zvaničnog supruga. Ali taj bednik bi je verovatno opet odbio, a ona naprosto nije mogla da se suoči sa tim.

Čak i kada bude u dubokoj starosti Mirisa Leonidas i dalje će se dobro sećati onog trenutka kada je prvi put ugledala Lorena. Nije postojao niko drugi — čak ni Brant — za koga je to isto važilo.

Novotnost nije imala nikakve veze s tim; već je videla nekoliko Zemljana pre no što se srela sa Lorenom i oni na nju nisu ostavilil neki naročit utisak. Većina ih je mogla da prođe kao Lasanci, samo ako bi bili ostavljeni na suncu nekoliko dana.

Ali ne i Loren; koža mu uopšte nije tamnela, a njegova neverovatna kosa postajala je čak još srebrnija. To je nesumnjivo bilo ono što joj je najpre privuklo pažnju u času kada je on izlazio iz kancelarije gradonačelnice Voldron sa dvojicom kolega; svoj trojici se na licu čitala blaga nelagodnost, koja je predstavljala uobičajeni ishod sastanka sa Tarninom letargičnom i dobro ušančenom birokratijom.

Pogledi su im se sreli, ali samo na trenutak. Mirisa je načinila još nekoliko koraka, a onda se, bez ikakvog učešća volje u tome, nepomično zaustavila, pa osvrnula preko ramena — i ugledala kako i posetilac gleda nju. Istog trena oboma je postalo jasno da su im životi neopozivo promenjeni.

Kasnije te noći, pošto su vodili ljubav, ona upita Branta: „Da li su kazali koliko nameravaju da ostanu?”

„Baš si našla kad ćeš to da pitaš”, promrmlja on pospano. „Bar godinu dana. Možda i dve. Laku noć — ponovo.”

Umela je da se uzdrži i od novih pitanja, iako je i dalje bila sasvim budna. Ostala je još dugo da leži otvorenih očiju, posmatrajući kako dugačke senke što ih je bacao unutrašnji mesec klize preko poda, dok je negovano telo pokraj nje lagano tonulo u san.

Znala je ona za muškarce i pre Branta, ali od kada su se zbližili ona je bila potpuno ravnodušna prema bilo kom drugom. Odakle, onda, ovo iznenadno zanimanje — i dalje se pretvarala da nije ništa ozbiljnije — za čoveka koga je videla svega nekoliko sekundi i čije čak ni ime nije znala? (Premda će to biti prva stvar oko koje će se sutra ujutro pobrinuti.)

Mirisa se dičila time što je poštena i pametna; sa visine je gledala na žene — ili muškarce — koji su dopuštalil da postanu roboti vlastitih osećanja. Deo privlačnosti, bila je sasvim sigurna u to, proishodio je iz elementa novotnosti, iz blistavosti ogromnih novih obzorja. Biti u prilici da razgovaraš sa nekim ko je svojim nogama hodio gradovima Zemlje — ko je bio očevidac poslednjih časova Sunčevog sistema — i sada se nalazio na putu ka novim suncima, bilo je to čudo koje je nadmašalo čak i njene najsmelije snove. To joj je ponovo izvuklo na površinu svesti ono pritajeno nezadovoljstvo tromim tempom talasanskog života, koji ju je opterećivao uprkos sreći koju je doživela sa Brantom.

Ili je to možda bilo tek zadovoljstvo, a ne i prava sreća? Šta je ona uistinu želela? Da li bi to mogla da ustanovi sa ovim strancima sa zvezda, to nije znala, ali pre no što oni krenu sa Talase zauvek, čvrsto je odlučila da pokuša.

Istog jutra Brant je takođe posetio gradonačelnicu Voldron, koja ga je dočekala tek nešto malo manje toplim pozdravom nego obično kada joj je istresao na sto ostatke svojih zamki za ribe.