Robert Sojer - Dve Zemlje

Za:

Marsela Ganjea

i

Sali Tomašević

Cara

i

Drugog Cara

Divne ljude

Divne prijatelje

U šumama na jugu može se pronaći dokaz da nije moralo da bude ovako i da na Zemlji ima mesta za sve vrste koje su biološki posvećene moralnim aspektima onoga što mi volimo da nazivamo — što je prava ironija! — „ ljudskost “ : poštovanju drugih, ličnoj uzdržanosti i odustajanju od nasilja kao rešenja u sukobu interesa. Postojanje ovih odlika kod majmuna bonobo nagoveštava kako bi to moglo da izgleda kod Homo sapiensa, samo da je evolutivni razvoj tekao malo drugačije.

Privatnost ionako ne postoji. Naviknite se na to.

Tama je bila potpuno neprozirna.

U tu tamu je gledala Luiz Benoa iz Montreala, postdiplomac fizike, dvadesetosmogodišnjakinja građena poput kakve statue, čija je duga gusta crna kosa bila prekrivena, kao što su to propisi nalagali, mrežicom za kosu. Bila je dežurna u skučenoj kontrolnoj sobi koja se nalazila pod zemljom, na dubini od dva kilometra — „milju i četvrt“, kako je ponekad govorila Amerikancima koji bi došli u posetu, očaravajući ih svojim glasom s francuskim naglaskom.

Kontrolna soba se nalazila tik do platforme koje se pružala iznad ogromne neosvetljene pećine u kojoj je bila smeštena Neutrinska observatorija. Sadberi. U samom središtu pećine visila je sfera od akrilika, najveća na svetu, čiji je prečnik iznosio dvanaest metara — „skoro četrdeset stopa“. Sfera je bila ispunjena sa hiljadu i sto tona teške vode koju im je pozajmila Kanadska kompanija za atomsku energiju.

Ovu prozirnu sferu okruživala je geodezijska mreža od dijagonalno postavljenih šipki od nerđajućeg čelika, koja je predstavljala oslonac za 9600 cevčica za umnožavanje svetlosti, od kojih je svaka bila smeštena u refleksnu parabolu okrenutu ka sferi. Sve ovo — teška voda, akrilna sfera u kojoj se ona nalazila i geodezijska školjka koja ju je prekrivala — bilo je smešteno u pećini oblika valjka visokoj kao zgrada od deset spratova koja je bila izdubljena u stenama. Ova džinovska pećina bila je gotovo do vrha napunjena običnom vodom izuzetne čistoće.

Luiz je znala da ovaj zid od stena debljine dva kilometra štiti tešku vodu od kosmičkih zraka. Obična voda bila je tu da bi absorbovala prirodnu radijaciju okolnih stena u kojima su se nalazile male količine uranijuma i torijuma, sprečavajući tako da išta stigne do teške vode. Zaista, apsolutno ništa nije moglo da prodre u tešku vodu sem neutrina, tih neizmerno sićušnih subatomskih čestica koje su predstavljale predmet Luizinog izučavanja. Bilioni neutrina prolaze kroz planetu Zemlju svake sekunde; zapravo, jedan neutrin bi mogao da prolazi kroz komad olova debljine jedne svetlosne godine sa samo pedeset procenata verovatnoće da će udariti u nešto.

Pa, ipak, neutrini su isticali sa Sunca u toliko ogromnoj količini da su se kolizije povremeno događale — a teška voda je bila idealna meta za takve kolizije. Svako jezgro vodonika koji se nalazi u teškoj vodi sadrži proton — što je normalni sastojak jezgra vodonika — a uz to i neutron. Kada se dogodi da neutrin pogodi neutron, neutron propada, oslobađajući svoj proton — a to je elektron — uz bljesak svetlosti koji tada mogu da zabeleže cevčice za umnožavanje svetlosti.

U prvom trenutku, Luiz nije ni podigla svoje tamne obrve kada je začula da se oglasio alarm za otkrivanje neutrina; ovaj alarm bi se na kratko začuo na desetine puta dnevno i, mada je to obično bila najuzbudljivija stvar koja je tu dole mogla da se dogodi, ipak nije bila vredna toga da ona podigne pogled sa Kosmopolitena koji je čitala.

Ali, onda se zvuk alarma ponovo začuo, a zatim još jednom, da bi na kraju prerastao u postojano, beskrajno elektronsko zavijanje nalik onom na EKG-u čoveka koji umire.

Luiz je ustala i udaljivši se od svog stola krenula ka kontrolnoj konzoli. Na njoj je stajala uramljena fotografija Stivena Hokinga — bez autograma, naravno. Hoking je posetio Neutrinsku observatoriju Sadberi prilikom njenog svečanog otvaranja pre nekoliko godina, 1998. Luiz je kucnula po zvučniku, želeći da proveri da nije, možda, on u kvaru, ali zavijanje se nastavilo.

Pol Kirijama, mršavi student, uleteo je u kontrolnu sobu, dolazeći sa nekog drugog mesta u tom ogromnom podzemnom postrojenju. Pol je obično bio — Luiz je to dobro znala — prilično nervozan kada bi se našao u njenoj blizini, ali ovog puta nije imao problema sa rečima. „Šta se to, do đavola, dešava? — pitao je. Na ploči za detekciju nalazila se mreža koja se sastojala od devedeset osam puta devedeset osam LED-dioda koje su predstavljale devet hiljada šest stotina cevčica za umnožavanje svetlosti; sada su sve diode bile upaljene.

„Možda je neko slučajno upalio svetlo u pećini“, rekla je Luiz, zazvučavši i sebi kao da govori nešto u šta zapravo ni sama ne veruje.

Pištanje alarma je najzad prestalo. Pol je pritisnuo nekoliko dugmadi i aktivirao pet monitora koji su prikazivali ono što je snimalo pet podvodnih kamera smeštenih u komori. „Pa, ako su svetla i bila upaljena“, rekao je, „sada su ugašena. Pitam se šta — “

„Supernova!“ — rekla je Luiz, pljesnuvši svojim šakama sa dugim prstima. „Treba da kontaktiramo Centralni astronomski biro i obezbedimo sebi pravo prvenstva.“ Iako je NOS bila sagrađena za proučavanje neutrina koji potiču sa Sunca, mogla je da ih detektuje bilo sa kog mesta u svemiru da dođu.

Pol je klimnuo glavom i zadubio se u pretraživač mreže, tražeći sajt Biroa. Vredi prijaviti ovaj događaj, pomislila je Luiz, čak iako još nisu sasvim sigurni.

Novo pištanje alarma začulo se sa ploče za detekciju. Luiz je pogledala tablu sa LED-diodama; nekoliko stotina lampica je bilo upaljeno. Čudno, pomislila je, trebalo bi da supernova bude registrovana kao direkcionalni izvor.

„Možda nešto nije u redu sa opremom“, rekao je Pol, došavši, očigledno, do istog zaključka. „Ili, možda, spoj sa jednom od cevčica za umnožavanje svetlosti nije u redu, pa ostale prave električni luk.“

Vazduh je zaparao škripavi potmuli zvuk koji je dopirao kroz susedna vrata — ona koja su vodila na platformu koja se pružala iznad same ogromne komore za detekciju. „Možda bi trebalo da upalimo svetlost u komori“, rekla je Luiz. Potmuli zvuk se i dalje čuo, nalik zvuku neke životinje koja živi u podzemlju i vreba svoj plen u tami.

„Ali, šta ako se radi o supernovi?“, pitao je Pol. „Detektor je beskoristan kada je svetlost upaljena i — “

Začuo se još jedan oštar zvuk, kao da hokejaš udara pak.“Upali svetlo!“

Pol je skinuo zaštitni poklopac sa dugmeta i pritisnuo ga. Monitori su jače bljesnuli, a onda se slika smirila, pokazujući —

„ Mon dieu “, rekla je Luiz.

„Nešto je u rezervoaru sa teškom vodom!“ — rekao je Pol. „Ali kako je moguće — “

„Da li si video ovo?“, upitala je Luiz. „Kreće se i — mili Bože, to je neki čovek.“

Hrapavi potmuli zvuk se i dalje čuo, a onda —

Mogli su da vide na monitorima i čuju kroz zidove.

Ogromna akrilna sfera pukla je duž nekolicine spojeva koji su držali na okupu njene sastavne delove. Luiz je opsovala, shvativši da je sigurno došlo do mešanja teške vode sa običnom H 2O unutar valjkaste komore. Srce joj je udaralo kao ludo. Jedan delić sekunde nije znala zbog čega bi trebalo više da brine: da li zbog toga što je detektor uništen ili zbog čoveka koji se sada očigledno davi u vodi.