Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Prevod: Živković Mirjana/Živković Zoran

Clarke Arthur SONGS OF DISTANT EARTH (THE), 1986.

POLARIS

1986.

Ovaj roman temelji se na jednoj zamisli obrađenoj pre skoro trideset godina u kratkoj priči istog naslova (sada je uvršćena u moju zbirku Druga strana neba). Ovu verziju je, međutim, neposredno — i negativno — nadahnula skorašnja plima spejs-opera koja je zapljusnula televizijske i bioskopske ekrane. (Pitanje: šta je suprotno od inspiracije — ekspiracija?)

Molim vas, nemojte me pogrešno razumeti: veoma sam uživao u najboljim epizodama Zvezdanih staza, kao i u eposima Lukasa i Spilberga — da se pomenu samo najznamenitiji primeri ovog podžanra. Ali ova ostvarenja spadaju u epsku fantastiku, a ne u naučnu fantastiku u strogom značenju ovog termina. Sada izgleda gotovo izvesno da u stvarnoj vaseljeni verovatno nikada nećemo nadmašiti brzinu svetlosti. Čak i najbliži zvezdani sistemi uvek će od nas ostati udaljeni decenijama ili stolećima; nikakav „hiperpogon” nikada vas neće prebacivati iz epizode u epizodu da biste stigli na vreme za emitovanje naredne nedelje. Veliki Producent na Nebu naprosto nije tako isplanirao svoj program.

Tokom poslednje decenije došlo je do značajne i prilično iznenađujuće promene stava naučnika prema problemu postojanja vanzemaljske inteligencije. Cela ova oblast nije stekla obimnije uvažavanje (osim među onim sumnjivim spodobama koje se nazivaju piscima naučne fantastike) sve do šezdesetih godina, kada se pojavilo delo Šklovskog i Segana Razumni život u svemiru (1966), koje je ovde predstavljalo beočug.

Ali sada je došlo do preokreta. Potpuni neuspeh nastojanja da se pronađe bilo kakav trag života u Sunčevom sistemu ili da se razaberu eventualni međuzvezdani radiosignali, koje bi naše velike antene trebalo da sasvim lako registruju, nagnao je neke naučnike da utvrde kako smo „možda mi sami u svemiru…” Dr Frenc Tipler, najistaknutiji zagovornik ovog gledišta, rasrdio je (nesumnjivo hotimice) seganijance time što je jednom od svojih radova dao izazovan naslov „Ne postoje inteligentni vanzemaljci”. Karl Segan et al tvrde, međutim (i ja se slažem sa njima) da je prerano izvlačiti ovako dalekosežne zaključke.

U međuvremenu, rasprava uzima maha; kao što je mudro primećeno, i potvrdan i odrečan odgovor ovde bili bi izuzetno značajni. Pitanje se, međutim, može razrešiti jedino činjenicama i nalazima, a nikako makar i svom silom logike, koja može izgledati veoma uverljiva. Ja bih voleo kada bi ceo spor bio dobrovoljno zamrznut za deceniju ili dve, kako bi radioastronomi dobili priliku da, poput ispirača zlata, na miru proseju bujicu šumova koja se neprekidno sliva sa neba.

Ovaj roman je, između ostalog, moj pokušaj da napišem potpuno realistično prozno delo o temi međuzvezdanog putovanja — baš kao što sam u knjizi Preludijum za svemir (1951) upotrebio činjenice o poznatoj ili predvidljivoj tehnologiji da predočim Čovekovo prvo putovanje izvan Zemlje. Ne postoji ništa u ovoj knjizi što prkosi poznatim načelima ili ih poriče; jedina uistinu nesputana ekstrapolacija jeste „kvantni pogon”, ali čak i ta zamisao ima veoma uvaženo poreklo. (Videti „Zahvalnice”). Ukoliko bi se ispostavilo da je posredi samo puka maštarija, uvek postoji nekoliko izglednih alternativa; a ako smo mi, primitivci iz dvadesetog stoleća, kadri da ih zamislimo, buduća nauka biće nesumnjivo u stanju da pronađe i nešto znatno bolje.

Artur Klark

Kolombo, Šri Lanka,

3. jul 1985.

Još pre no što je brodić prošao kroz sprud Mirisa je razabrala da je Brant ljut. Napeto držanje njegovog tela dok je stajao za kormilom — sama činjenica da taj završni deo plovidbe nije prepustio veštim Kumarovim rukama — pokazivalo je da ga je nešto razjedilo.

Izišla je iz senke ispod palmi i lagano krenula ka obali, dok joj je vlažni pesak prianjao za stopala. Kada je stigla do ivice vode, Kumar je već nabirao jedro. Mlađi brat — koji je sada bio visok gotovo kao ona i veoma mišićav — veselo joj mahnu. Koliko je samo puta poželela da i Brant ima Kumarovu vedru, dobroćudnu narav, koju kao da nikakva kriza nikada nije uspela da poremeti…

Brant nije sačekao da pramac brodića udari u pesak, već je skočio u vodu dok mu je sezala još do pojasa i, srdito prskajući, pošao ka njoj. Nosio je neku izvijenu metalnu masu, obmotanu iskidanom žicom, koju pruži devojci da je pogleda.

„Vidi!” uzviknu on. „Ponovo su to učinili!”

On slobodnom rukom mahnu prema severnom obzorju.

„Ovoga puta im neće dopustiti da se samo tako izvuku! A gradonačelnica može reći šta joj drago!”

Mirisa se pomeri u stranu dok je mali katamaran, sličan kakvoj praiskonskoj morskoj nemani koja prvi put hrli na kopno, stao da lagano izlazi na obalu na spoljnjim valjcima koji su se tromo okretali. Čim se brodić našao iznad linije do koje je sezala plima, Kumar isključi motor i iskoči napolje, pridruživši se svom kapetanu koji se i dalje pušio od besa.

„Neprekidno govorim Brantu”, reče on, „da je posredi samo nesrećni slučaj — izazvan možda vučenjem sidra. Uostalom, zbog čega bi Severci učinili tako nešto hotimice?”

„Ja ću ti reći zbog čega”, uzvrati Brant. „Zbog toga što su suviše lenji da se sami bave tehnologijom. Zbog toga što se boje da ćemo uloviti premnogo riba. Zbog toga…”

U magnovenju Brant razabra kako mu se sabesednik smejulji i hitnu splet iskidanih žica ka njemu. Kumar ga uhvati bez napora.

„U svakom slučaju, čak i da posredi jeste nesrećni slučaj, ne bi trebalo da se ovde ukotvljuju. Područje je jasno obeleženo na karti: ZABRANJEN PRISTUP — ISTRAŽIVAČKI PROJEKAT. Zbog toga ću ipak uložiti protest.”

Brantu se već povratilo vedro raspoloženje; čak su i najsilovitiji napadi srdžbe kod njega retko trajali duže od nekoliko minuta. Da bi ga podstakla u tom raspoloženju, Mirisa stade da mu prevlači prstima niz leđa i obrati mu se svojim najumilnijim glasom.

„Jeste li ulovili neki dobar komad?”

„Razume se da nismo”, uzvrati Kumar. „Njega zanima jedino da lovi statistiku — kilogrami po kilovatima — i slične gluposti. Srećom, ja sam poneo štap. Imaćemo tunjevinu za večeru.”

On posegnu u brodić i izvadi gotovo jedan metar akvadinamične silovitosti i lepote, čije su boje brzo čilile i čije su bezvidne oči već zurile u smrt.

„Ne hvata se često, ovakav komad”, reče on ponosno. I dalje su se divili ovom ulovu, kada se Istorija najednom vratila na Talasu, donevši naglo okončanje jednostavnom, bezbrižnom svetu koji su poznavali čitavog svog mladog života.

Znamenje njegovog prolaska stajalo je ispisano na nebu kao da je neka džinovska šaka prevukla komadom krede preko plave nebeske kupole. Na njihove oči blistavi trag pare poče da se osipa po ivicama, rastačući se u pramenove oblačaka, sve dok na kraju nije izgledalo da se s jednog obzorja na drugo proteže kakav snežni most.

A onda negde sa ruba svemira poče da dopire udaljena grmljavina. Bio je to zvuk koji Talasa nije čula već sedam stotina godina, ali koji bi svako dete smesta prepoznalo.

Uprkos sparini večeri Mirisa zadrhta i potraži Brantovu ruku. Iako se njegovi prsti sklopiše oko njenih, on to jedva da je primetio; i dalje je netremice zurio u raspolućeno nebo.

Čak je i Kumar ostao bez reči, ali se on ipak prvi oglasi. „Mora da nas je pronašla jedna od kolonija.”

Brant lagano odmahnu glavom, ne odveć uveren. „Zašto bi oni to učinili? Sigurno raspolažu starim kartama — i znaju da Talasu gotovo potpuno prekriva okean. Ne bi imalo nikakvog smisla doći ovamo.”