Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Helga!” usprotivi se većnik Simons.

„Ne budi prparoš, Čarli. Hajde, Brante.”

Šta je ono rekao prvi čovek na Mesecu pre skoro dva milenijuma? „Jedan mali korak…” Prevalili su gotovo dvadeset koraka kada vrata na letelici skliznuše u stranu, nadole se hitro spusti rampa sa dva pregiba i dva humanoida zakoračiše napolje, pošavši im u susret.

Bila je to prva Brantova reakcija. A onda shvati da ga je zavela boja njihove kože — ili bar ono što je mogao da vidi od nje kroz gipku, providnu opnu koja ih je prekrivala od glave do pete.

Posredi su bili ne humanoidi — već ljudi. Kada on sam više nikada ne bi izišao na sunce, zacelo bi postao podjednako bledolik kao i oni.

Gradonačelnica je već ispružila šake u tradionalnom gestu, drevnom koliko i istorija, koji je značio: „Vidi — nemam oružje!”

„Ne verujem da ćete me razumeti”, reče ona, „ali želim vam dobrodošlicu na Talasu.”

Posetioci se osmehnuše, a stariji od njih — lep, sedokos muškarac u poznim šezdesetim godinama — takođe ispruži šake u znak odgovora.

„Naprotiv”, uzvrati on jednim od najdubljih i najlepše modulisanih glasova koje je Brant ikada čuo, „savršeno vas razumemo. Veoma nam je drago što smo se sreli.”

Za trenutak odbor za doček ostade bez reči, potpuno pometen. Ali ta iznenađenost uopšte nije bila na mestu, pomisli Brant. Uostalom, oni su bez i najmanje poteškoća uspevali da shvate govor ljudi koji su živeli pre dve hiljade godina. Kada je izumljeno snimanje zvuka, to je ovekovečilo osnovna ustrojstva fonema na svim jezicima. Rečnici su se proširivali, sintaksa i gramatika mogle su da se menjaju — ali izgovor je ostao nepromenjen milenijumima.

Gradonačelnica Voldron prva se povratila.

„Pa, to nas sigurno pošteđuje mnogih nevolja”, uzvrati ona prilično neubedljivo. „Ali, odakle dolazite? Bojim se da smo izgubili vezu sa — našim susedima — budući da nam je antena za svemir uništena.”

Stariji muškarac uputi pogled svom znatno višem sadrugu i među njima prostruja neka bešumna poruka. A onda se ponovo okrenu prema gradonačelnici.

Nije bilo sumnje u pogledu tuge u tom divnom glasu dok je izricao neverovatnu tvrdnju.

„Možda će vam biti teško da u ovo poverujete”, reče on. „Ali mi ne potičemo ni sa jedne kolonije. Dolazimo pravo sa Zemlje.”

Još pre no što je otvorio oči Loren je tačno znao gde se nalazi i to mu se učinilo veoma iznenađujuće. Posle prospavanih dve stotine godina izvesna pometnja bi bila sasvim na mestu, ali njemu je izgledalo da je koliko juče uneo poslednji zapis u brodski dnevnik. Koliko je mogao da se seti, uopšte ništa nije sanjao. Bio je zahvalan na tome.

I dalje držeći oči zatvorene, stao je da se naizmenice usredsređuje na ostala čula. Mogao je da razabere slabašno mrmljanje glasova, što je delovalo veoma umirujuće. Čulo se i poznato uzdisanje uređaja za klimatizaciju, a osećao je i jedva primetnu struju vazduha koja mu je zapahnjivala lice prijatnim antiseptičkim mirisima.

No, postojalo je nešto što nije osećao: težina. Bez ikakvog napora podigao je desnu ruku i ona je ostala da lebdi u vazduhu, čekajući na naredno naređenje.

„Dobro jutro”, gospodine Lorenson”, obrati mu se jedan vedri, prodorni glas. „Dakle, blagoizvoleli ste da nam se ponovo pridružite. Kako se osećate?”

Loren konačno otvori oči i pokuša da ih dovede u žižu na mutnoj prilici koja je lebdela pokraj njegove postelje.

„Dobro jutro… doktore. Dobro mi je. A i gladan sam.”

„To je uvek odličan znak. Možete se obući — ali ne činite nagle pokrete neko vreme. A kasnije možete odlučiti da li želite da zadržite tu bradu.”

Loren upravi šaku koja je i dalje lebdela prema bradi; količina dlake koju je tu opipao prilično ga je iznenadila. Poput većine muškaraca, on nikada nije iskoristio priliku da se trajno depilira. (O ovom odbijanju napisani su čitavi tomovi psiholoških dela.) Možda je sada čas da ozbiljno razmisli o toj mogućnosti; čudno kako su ovakve beznačajnosti opsedale um čak i u trenucima poput ovog.

„Jesmo li bezbedno stigli?”

„Razume se — inače biste i dalje spavali. Sve se odvija po planu. Brod je počeo da nas budi pre mesec dana — a sada se nalazimo na orbiti oko Talase. Tehničari su proverili sve sisteme; sada je na vas red da se malo latite posla. A imamo i jedno malo iznenađenje za vas.”

„Prijatno, nadam se.”

„I mi se nadamo. Kapetan Bej drži instruktažu kroz dva časa u glavnoj sali. Ako još ne želite da se krećete možete da gledate odavde.”

„Doći ću u salu — baš se radujem susretu sa ostalima. Mogu li najpre da doručkujem? Prošlo je prilično vremena…”

Kapetan Sirdar Bej izgledao je umorno, ali srećno dok je upućivao reči dobrodošlice petnaestoro muškaraca i žena koji su upravo oživljeni i upoznavao ih sa tridesetoro članova posade koji su sačinjavali A i B tim. Prema brodskim pravilima, tim C trebalo je da bude na spavanju — ali nekoliko prilika se vrzmalo u dnu sale, praveći se da, zapravo, nisu tu.

„Milo mi je što ste nam se pridružili”, obrati se on pridošlicama. „Prijatno je videti malo novih lica unaokolo. A još je bolje videti jednu planetu i znati da je naš brod prevalio prvih dve stotine godina misije bez ikakvih ozbiljnijih poteškoća. Evo nas kod Talase, tačno po redu vožnje.”

Svi se okrenuše prema vizuelnom displeju koji je gotovo prekrivao zid. Priličan njegov deo bio je posvećen podacima i informacijama o stanju broda, ali središnji deo ličio je na svojevrstan prizor koji gleda u svemir. Potpuno je bio ispunjen zadivljujuće lepom slikom jednog plavobelog globusa, gotovo sasvim osvetljenog. Verovatno je svima u prostoriji upala u oči dirljiva sličnost sa Zemljom viđenom visoko iznad Tihog okeana — gotovo samo voda, uz svega nekoliko izolovanih kopnenih masa.

Ovde je takođe postojalo kopno — zbijena skupina tri ostrva, delimično skrivena pokrovom oblaka. Lorenu na um padoše Havaji, koje nikada nije video i koji više nisu postojali. Postojala je, međutim, jedna temeljna razlika između dve planete. Na drugoj polulopti Zemlje nalazilo se poglavito kopno, dok je drugu poluloptu Talase potpuno prekrivao okean. „Evo je”, nastavi kapetan ponosno. „Baš kao što su predvideli planeri misije. Ali, postoji jedna pojedinost koju nisu očekivali i koja će sigurno uticati na naše operacije.

„Setićete se da je Talasu zasejao modul tipa 3A pedeset hiljada, koji je krenuo sa Zemlje 2751. godine, a stigao ovamo 3109. Sve je išlo dobro i prve emisije primljene su sto šezdeset godina kasnije. Trajale su bez prekida skoro dva stoleća, a onda su iznenada prestale, posle kratke poruke o snažnoj vulkanskoj erupciji. Ništa se više nije čulo odavde, pa se tako pretpostavilo da je naša kolonija na Talasi uništena — ili u najmanju ruku svedena na varvarstvo, kako se to po svoj prilici dogodilo u nekoliko drugih slučajeva.

„Pridošlica radi, dopustite mi da ponovim šta smo ustanovili. Razume se, odmah po ulasku u sistem počeli smo da slušamo na svim frekvencijama. Ali, nije bilo ničega — čak ni radijacionog oticanja iz energetskih sistema.

„Kada smo se približili uvideli smo da to ništa ne dokazuje. Talasa se, naime, odlikuje veoma gustom jonosferom. Ispod nje se možda odvija veoma živo komuniciranje na srednjim i dugim talasima, ali to niko spolja ne bi nikada doznao. Mikrotalasi bi se, razume se, probili, ali možda im oni uopšte nisu potrebni, ili mi nismo imali sreće da uhvatimo neki snop.

U svakom slučaju, dole se nalazi prilično razvijena civilizacija. Videli smo svetlosti njihovih gradova — ili bar varoši — čim smo došli u priliku da bolje osmotrimo noćnu stranu. Postoji mnoštvo malih industrijskih postrojenja, tu je i izvestan priobalni saobraćaj — bez velikih brodova — a čak smo uočili i dva mala aviona čija je brzina dostizala punih pet stotina klikova, tako da mogu stići do bilo koje tačke na kopnu za samo petnaest minuta.