Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Postoji još jedna mogućnost”, umeša se Mirisa, koja je stajala sa Brantom i Kumarom u dnu sale. Sve glave se okrenuše prema njoj, što Branta nagna da se oseti malo nelagodno. Iako je voleo Mirisu, postojali su trenuci kada bi požalio što je ona tako dobro obaveštena i što joj se porodica stara o Arhivi tokom poslednjih pet pokolenja.

„Koja to, draga?”

Sada je došao red na Mirisu da se oseti nelagodno, iako je uspela da prikrije ozlojeđenost. Nije joj se dopadalo da prema njoj ima pokriveteljsko držanje neko ko, zapravo, nije bio odveć inteligentan, premda nesumnjivo lukav — ili je, možda, „prepreden” bila bolja reč. Okolnost da je gradonačelnica Voldron bacila oko na Branta nije nimalo zabrinjavala Mirisu; to ju je samo zabavljalo, pa je čak osećala i izvesnu simpatiju prema starijoj ženi.

„Možda je u pitanju novi robotski sejački brod, poput onoga koji je doneo ustrojstvo gena naših predaka na Talasu.”

„Ali tek sada — tako kasno?”

„Zašto da ne? Prvi sejači mogli su da dostignu svega nekoliko postotaka brzine svetlosti. Zemlja ih je stalno usavršavala — sve do časa kada je bila uništena. Kako su potonji modeli bili gotovo desetostruko brži, uspeli su da preteknu one sporije za otprilike jedno stoleće; većina njih mora da se još nalazi na putu. Šta ti misliš, Brante?”

Mirisa je uvek vodila računa o tome da ga uključi u razgovore, kao i da ga, ukoliko je to moguće, navede da pomisli kako ih je on zapodenuo. Bila je potpuno svesna njegovog osećanja podređenosti i nije želela da ga još više pojačava.

Ponekad je bilo veoma samotno predstavljati najbistriju osobu na Tarni; iako je održavala vezu sa pet-šest sebi ravnih ljudi na Tri Ostrva, retko se neposredno sretala sa njima, a ni posle svih minulih milenijuma nikakva komunikaciona tehnologija nije mogla da zameni susret oči u oči.

„Zanimljiva ideja”, primeti Brant. „Nije isključeno da si u pravu.” Iako mu istorija nije bila jača strana, Brant Falkoner raspolagao je tehničkim znanjem o složenom nizu događaja koji su doveli do kolonizovanja Talase. „Samo, šta ćemo”, upita on, „ako to odista jeste novi sejački brod koji pokušava da nas ponovo kolonizuje? Da mu kažemo: Hvala lepo, ali samo ne danas?”

Sa nekoliko mesta dopre kratak, nervozni smeh; a onda većnik Simons zamišljeno primeti. „Siguran sam da bismo izišli nakraj sa jednim sejačkim brodom, ukoliko ne bi bilo druge. Ali, zar roboti na njemu ne bi bili dovoljno inteligentni da obustave programe pošto vide da je posao već obavljen?”

„Možda. Mada im se može učiniti da bi mogli da ga bolje obave. U svakom slučaju, bez obzira na to da li je posredi neka relikvija sa Zemlje ili pozniji model sa jedne od kolonija, u pitanju će svakako biti neki robot.”

Nije bilo potrebe da se ovo obrazlaže; svima su bile poznate fantastične teškoće i troškovi skopčani sa međuzvedanim pohodima koji su uključivali ljudsku posadu. Iako tehnički mogući, ovakvi letovi bili su potpuno nesvrsishodni. Roboti su, naime, mogli da obave posao hiljadu puta jeftinije.

„Robot ili relikvija — šta nam u oba slučaja valja preduzeti?” upita jedan meštanin.

„To možda neće biti naš problem”, uzvrati gradonačelnica. „Kako izgleda, svi su prihvatili zdravo za gotovo da su se uputili ka mestu Prvog Spuštanja, ali zašto bi to bio slučaj? Uostalom, Severno Ostrvo znatno je izglednija…”

Često se događalo da gradonačelnica ne bude u pravu, ali to se još nikada nije ispostavilo tako brzo. Ovoga puta, zvuk koji je stao da raste na nebu povrh Tarne nije predstavljao prigušenu grmljavinu iz jonosfere, već prodoran pisak nekog mlaznjaka u niskom, brišućem letu. Svi pojuriše iz sale veća u nepriličnoj žurbi, jer samo je prvih nekoliko stiglo na vreme da vidi kako letelica zatupastog nosa i deltoidnih krila pomračuje zvezde, svrhovito hitajući ka tački koja je i dalje bila sveta kao poslednja veza sa Zemljom.

Gradonačelnica Voldrom kratko zastade da izvesti centralu, a zatim se pridruži ostalima koji su pohrlili napolje.

„Brante, ti tamo možeš stići prvi. Uzmi zmaja.”

Glavni mehanički inženjer Tarne zažmirka; bilo je to prvi put da je primio jedno neposredno naređenje od gradonačelnice. A onda mu se na licu pojavi izraz blage nelagodnosti.

„Jedan kokosov orah pao mu je kroz krilo pre neki dan. Nisam imao vremena da ga opravim zbog problema sa zamkama za ribe. U svakom slučaju, nije ni bio opremljen za noćni let.”

Gradonačelnica mu uputi dug, netremičan pogled.

„Nadam se da je sve u redu sa mojim kolima”, primeti ona sarkastično.

„Razume se”, uzvrati Brant glasom u kome se osećalo da je pogođen. „Rezervoar je pun i sve je spremno za polazak.”

Bilo je sasvim neuobičajeno da gradonačelničina kola bilo gde idu; cela Tarna se mogla prepešačiti za dvadeset minuta, a sav lokalni prevoz hrane i opreme obavljao se malim peščanim valjcima. Tokom sedamdeset godina zvanične upotrebe kola su prevalila manje od sto hiljada kilometara i, ukoliko ne dožive neki udes, trebalo bi da izdrže najmanje još jedno stoleće.

Lasanci su se vedro upuštali u opite sa mnogim porocima; ali planirano zastarevanje i razmetljivo trošenje nisu spadali među njih. Niko ne bi mogao da pogodi da je vozilo bilo starije od svih putnika u njemu u času kada je krenulo na svoje najistoriskije putovanje.

Niko nije čuo prvo brujanje Zemljinih pogrebnih zvona — čak ni naučnici koji su došli do tog fatalnog otkrića, duboko pod zemljom, u jednom napuštenom rudniku zlata u Koloradu.

Bio je to odvažan opit, nezamisliv pre sredine dvadesetog stoleća. Pošto je jednom neutrino otkriven, ubrzo je postalo jasno da je čovečanstvo dobilo novi prozor u svemir. Nešto tako prodorno da prolazi kroz celu planetu podjednako lako kao i svetlost kroz staklo moglo se iskoristiti da se pogledom pronikne u jezgra sunaca.

Naročito našeg Sunca. Astronomi su bili uvereni da razumeju reakcije koje Sunčevu pećnicu napajaju energijom, od koje je, u krajnjoj liniji, zavisio svekoliki život na Zemlji. Pri ogromnim pritiscima i temperaturama u Sunčevom jezgru vodonik se fuzionisao u heliljum u nizu reakcija pri kojima su se oslobađale ogromne količine energije. A kao slučajni nuzproizvod — i neutrini.

Budući da za njih bilioni tona materije koja im se isprečila na putu nisu predstavljale ništa veću prepreku od kakvog pramena dima, ti solarni neutrini otiskivali su se sa mesta gde su nastajali brzinom svetlosti. Samo dve sekunde kasnije već bi se obreli u svemiru i stali da hitaju dalje. Uz put su mogli naići na mnoštvo zvezda i planeta, ali velika većina njih i dalje bi bila izvan zamke nesuštastvene utvare „čvrste” materije kada bi se samo Vreme najzad okončalo.

Osam minuta pošto bi se ta bujica otisnula sa Sunca, jedan njen majušan deo prostrujao bi kroz Zemlju — a još znatno majušniji uspeli bi da uhvate naučnici u Koloradu. Oni su postavili svoju opremu na dubini većoj od jednog kilometra, koja je predstavljala filter za sve manje prodorne vrste zračenja, tako da su tu mogli da budu uhvaćeni jedino oni retki, istinski glasnici iz srca Sunca. Prebrojavanjem uhvaćenih neutrina naučnici su se nadali da će moći podrobno da prouče uslove koji vladaju na jednom mestu što je, kako je to lako mogao da dokaže bilo koji filozof, zauvek ostajalo nedostupno čovekovom znanju i osmatranju.

Eksperiment je uspeo; solarni neutrini su registrovani. Ali — bilo ih je premalo. Moralo je da ih bude tri ili četiri puta više nego što su to masivni uređaji uspeli da uhvate.

Očigledno, nešto je bilo pogrešno i tokom sedamdesetih godina. „Slučaj nedostajućih neutrina” pretvorio se u krupan naučni skandal. Oprema je višestruko proveravana, teorije su temeljito pretresane, a i eksperiment je višestruko ponavljan — ali uvek sa istim, zbunjujućim ishodom.