Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

No, trebalo je poneti ne samo ljude nego i celokupnu biotu. Takođe je trebalo da budu uključene i biljke (iako niko nije mogao da zna da li će za njih biti pogodnog tla), domaće životinje i iznenađujuće raznovrsje važnih insekata i mikroorganizama za slučaj da dođe do kraha normalnih sistema za proizvodnju hrane, te se pokaže neophodno potražiti spas u osnovnim poljoprivrednim tehnikama.

Postojalo je jedno preimućstvo u ovakvim novim počecima. Sve boleštine i paraziti koji su kužili čovečanstvo od praiskona ostaće na Zemlji, gde će zauvek nestati u sterilišućem plamenu Nove Solis.

Banke podataka, „sistemi eksperata” kadri da se uhvate u koštac sa svakom zamislivom situacijom, roboti, mehanizmi za opravke i održavanje — sve je to trebalo da bude projektovano i izrađeno. Te naprave morale su da ostanu funkcionalne tokom razdoblja koje bi bilo dugo najmanje koliko i ono između Deklaracije nezavisnosti i prvog spuštanja na Mesec.

Iako je zadatak izgledao teško izvodljiv, delovao je tako nadahnjujuće da se gotovo celo čovečanstvo ujedinilo u njegovom sprovođenju u delo. Bio je to dugoročan cilj — poslednji dugoročan cilj — koji je sada mogao da pruži nekakav smisao životu, čak i pošto Zemlja bude uništena.

Prvi sejački brod napustio je Sunčev sistem 2553. godine, uputivši se ka Sunčevom najbližem parnjaku, Alfi Kentaura A. Iako je klima na Pasadeni, planeti Zemljinih razmera, pod dejstvom obližnjeg Kentaura B bila podložna silovitim krajnostima, naredno izgledno odredište nalazilo se na više nego dvostruko većoj udaljenosti. Vreme putovanja do Sirijusa X iznosilo bi preko četiri stotine godina; kada sejač tamo stigne, Zemlja možda više ne bi postojala.

Ali, ukoliko bi Pasadena mogla biti uspešno kolonizovana postojalo bi obilje vremena da se na Zemlju pošalju dobre vesti. Dve stotine godina za putovanje, pedeset godina da se obezbedi uporište i izgradi mali odašiljač i puke četiri godine da signal stigne natrag na Zemlju — pa, uz malo sreće, na ulicama bi trebalo da bude klicanja negde oko 2800. godine…

Dogodilo se to, zapravo, 2786; Pasadena se pokazala boljom nego što se to predviđalo. Vesti su bile silno poletne i pružile su obnovljeni podsticaj programu zasejavanja. U međuvremenu lansirano je još nekoliko brodova, od kojih je svaki bio tehnološki savršeniji od svog prethodnika. Poslednji modeli mogli su da dostignu dvadeseti dio brzine svetlosti, tako da se u njihovom domašaju našlo preko pedeset izglednih odredišta.

Čak i kada je far na Pasadeni zamukao odmah pošto je uputio vest o prvobitnom spuštanju obeshrabrenje je bilo samo trenutno. Ono što je jednom učinjeno moglo se ponoviti — višekratno — uz sve veću izvesnost uspeha.

Oko 2700. godina bila je napuštena gruba tehnika smrznutih embriona. Genetska poruka koju je priroda enkodirala u zavojitom ustrojstvu molekula DNK mogla se sada lakše, bezbednije, pa čak i kompaktnije uskladištiti u memorije poslednje generacije kompjutera, tako da je jedan sejački brod, ne veći od običnog aviona za prevoz hiljadu putnika, mogao poneti čak milion genotipova. Cela jedna nerođena nacija, uz svu opremu za repliciranje neophodnu za vaspostavljanje nove civilizacije, mogla se smestiti u nekoliko stotina kubnih metara i prevesti do zvezda.

Upravo se to, Brant je znao, dogodilo u slučaju Talase pre sedam stotina godina. Kako se put uspinjao u brda, oni su već prošli pokraj prvih ožiljaka što su ih ostavili robotski kopači u potrazi za sirovinama iz kojih su sazdani njihovi preci. Još koji trenutak i ugledaće davno napušteno postrojenje za obradu tih sirovina i…

„Šta je ono?” žurno prošapta većnik Simons.

„Stani!” naredi gradonačelnica. „Isključi motor, Brante.” Ona se istovremeno maši mikrofona u kolima.

„Gradonačelnica Voldron. Nalazimo se kod oznake za sedmi kilometar. Pred nama je neko svetlo — možemo da ga vidimo kroz drveće — koliko mogu da procenim, nalazi se tačno na mestu Prvog Spuštanja. Ništa ne čujemo. Krećemo sada dalje.”

Brant nije čekao da mu se naredi, već lagano potisnu napred kontrolu brzine. Ovo je bila druga po uzbudljivosti stvar koja mu se dogodila u celom životu: prva se odnosila na uragan iz 09. godine, u kome se iznenada našao.

A to je bilo više nego uzbudljivo; imao je puno sreće što je sačuvao živu glavu. Možda je i ovde postojala neka opasnost, ali on zapravo nije verovao u to. Mogu li roboti da budu neprijateljski nastrojeni? Sasvim je izvesno da nikakav stranac nije mogao da želi od Talase ništa drugo do znanje i prijateljstvo…

„Znaš”, reče većnik Simosn, „dobro sam osmotrio tu stvar pre no što je zašla za drveće i uveren sam da je posredi nekakav vazduhoplov. Sejački brodovi nikada nisu imali krila, niti su bili aerodinamični, razume se. A i bilo je veoma malo.”

„Ma šta da je posredi”, reče Brant, „doznaćemo to kroz pet minuta. Pogledajte tu svetlost — spustila se u Parku Zemlje — na sasvim očigledno mesto. Kako bi bilo da ostavimo kola ovde i ostatak puta prevalimo pešice?”

Park Zemlje bio je brižljivo negovan oval trave na istočnoj strani mesta Prvog Spuštanja i sada ga je zaklanjao crni, uzneseni stub Matičnog Broda, najstarijeg i najštovanijeg spomenika na celoj planeti. Sa rubova tog cilindra, čija je boja još bila očuvana, slivala se plima svetlosti, naizgled iz samo jednog jarkog izvora.

„Zaustavi kola neposredno pre no što stignemo do broda”, naredi gradonačelnica. „Tu ćemo izići i malo zaviriti pozadi. Isključi svetla, kako nas ne bi videli sve dok to nama ne bude odgovaralo.”

„Oni — ili Ono?” upita jedan od putnika, sa blagim prizvukom histeričnosti. Svi kao da ovo prečuše.

Kola se zaustaviše u ogromnoj senci broda i Brant ih okrenu za sto osamdeset stepeni.

„Da obezbedimo brzu odstupnicu”, objasni on, napola ozbiljno a napola zbijajući šalu; i dalje nije mogao da veruje da se nalaze u bilo kakvoj stvarnoj opasnosti. U stvari, postojali su trenuci kada se pitao da li se ovo stvarno događa. Možda je i dalje spavao, dok je ovo bio samo živi san.

Tiho su izišli iz kola i pešice se zaputili prema brodu, a zatim stali da ga obilaze sve dok nisu stigli do oštro ocrtanog zida svetlosti. Brant zakloni šakom oči i proviri preko ivice, začkiljivši zbog snažnog sjaja.

Većnik Simons bio je savršeno u pravu. Posredi je uistinu bio nekakav vazduhoplov — ili vazduhosvemiroplov — i to vrlo malih razmera. Da li je moguće da su posredi Severci? Ne, to je bilo besmisleno. Nije postojala nikakva razložna potreba za jednim takvim prevoznim sredstvom na ograničenom području Tri ostrva, a i njegova izgradnja nikako nije mogla da prođe neprimećeno.

Po obliku je nalikovao na zatupljeni vrh strele i zacelo se okomito spustio, budući da na okolnoj travi nije bilo nikakvih tragova. Svetlost je dopirala iz jednog izvora u aerodinamičnom leđnom kućištu, a mali crveni far palio se i gasio tik iznad njega. Sve u svemu, bila je to ospokojavajuće — štaviše, razočaravajuće obična mašina. Ona nikako nije mogla prevaliti dvanaest svetlosnih godina, koliko ih je delilo od najbliže poznate kolonije.

Najednom, glavno svetlo se isključi, ostavivši malu skupinu posmatrača za trenutak zaslepljenu. Kada je Brant uspeo da povrati sposobnost gledanja u mraku, uspeo je da razabere prozore na prednjoj strani mašine, koji su se slabašno sjajili unutrašnjom osvetljenošću. Pa — stvar je gotovo izgledala kao letelica sa ljudskom posadom, a ne kao robotska sonda, kako su oni držali zdravo za gotovo!

Gradonačelnica Voldron došla je do istog neverovatnog zaključka.

„To nije robot — unutra ima ljudi! Ne traćimo više vreme. Osvetli me svojom svetiljkom, Brante, kako bi mogli da nas vide.”