Artur Klark: Pesme daleke Zemlje

Krajem dvadesetog stoleća astrofizičari su bili prinuđeni da prihvate jedan uznemirujući zaključak — iako u prvo vreme nikome nisu bile jasne sve njegove implikacije.

Sve je bilo u redu sa teorijom, baš kao i sa opremom. Nevolja je ležala unutar Sunca.

Prvi tajni susret u istoriji Međunarodne astronomske unije održan je 2008. godine u Aspenu, u saveznoj državi Kolorado — nedaleko od poprišta prvobitnog eksperimenta, koji je u međuvremenu ponovljen u još desetak zemlja. Nedelju dana kasnije u rukama svake vlade na Zemlji našao se Specijalni bilten MAU-a, broj 55/08, sa namerno neupadljivim naslovom: „Neke opaske o solarnim reakcijama”.

Moglo se pomisliti da će, kako je vest polako prodirala u javnost, objava Kraja Sveta izazvati izvesnu paniku. No, opšta reakcija bila je otupljenost i ćutanje — a potom sleganje ramenima i nastavljanje uobičajenih, svakodnevnih poslova.

Malo je koja vlada ikada gledala dalje od narednih izbora, a malo koji pojedinac dalje od životnog veka svojih unuka. Uostalom, možda su astronomi i pogrešili…

Iako je čovečanstvu izrečena smrtna presuda, datum pogubljenja još nije bio određen. Sunce se neće rasprsnuti još najmanje hiljadu godina; a ko je mogao sada da plače zbog četrnaestog narednog pokolenja?

Nijedan od dva meseca nije još izišao kada su kola krenula najznamenitijim putem Tarne; u njima su se nalazili Brant, gradonačelnica Voldron, većnik Simons i dva viđenija meštanina. Iako je Brant vozio uobičajeno vešto i bez napora, i dalje ga je malo boleo gradonačelničin prekor. Okolnost da je njena punačka ruka bila slučajno prebačena preko njegovog obnaženog ramena gotovo da nimalo nije ublažavala stvar.

Ali normalno dobro raspoloženje ubrzo su mu povratili spokojna lepota noći i hipnotički ritam palmi koje su postojano promicale kroz pokretne snopove automobilskih farova. A i kako se tako tričavim ličnim osećanjima moglo dopustiti da uzmu maha u jednom ovako istorijskom trenutku?

Kroz deset minuta stići će na mesto Prvog Spuštanja i početak svoje istorije. Šta ih je tamo čekalo? Samo je jedna stvar bila izvesna: posetilac se upravljao prema faru drevnog sejačkog broda, koji je i dalje radio. Znao je gde mu valja tražiti, tako da je morao poticati sa neke druge ljudske kolonije u ovom sektoru svemira.

Sa druge strane — Brantu iznenada sinu jedna uznemirujuća pomisao. Bilo ko — bilo šta — mogao je da otkrije taj far, koji je celoj vaseljeni obznanjivao da je Inteligencija jednom prošla ovim putem. Prisetio se da je pre nekoliko godina postojao pokret da se isključi ovo emitovanje, s obrazloženjem da ne služi nikakvoj korisnoj svrsi, a moglo je samo da šteti. Predlog je odbačen sasvim malom većinom glasova, iz razloga koji su pre bili sentimentalni i emocionalni nego logični. Talasa je uskoro mogla da zažali zbog te odluke, ali svakako je bilo prekasno da se bilo šta oko toga preduzme.

Nagnuvši se sa zadnjeg sedišta, većnik Simons se prigušenim glasom obrati gradonačelnici.

„Helga”, reče on — bilo je to prvi put da Brant čuje kako gradonačelnicu oslovljava po imenu — „misliš li da ćemo i dalje moći da komuniciramo? Robotski jezici razvijaju se veoma brzo, znaš.”

Gradonačelnica Voldron to nije znala, ali bila je veoma umešna u prikrivanju svojog neznanja.

„To nam je ponajmanji problem; sečakajmo da se prvo pojavi. Brante, da li bi mogao da voziš malo sporije? Volela bih da tamo stignem živa.”

Njihova trenutna brzina bila je sasvim bezbedna na ovom poznatom drumu, ali Brant je ipak poslušno smanjio na četrdeset klikova. Zapitao se da li to gradonačelnica pokušava da odgodi sučeljavanje; na njoj je ležala zastrašujuća odgovornost: trebalo je da se suoči sa drugom stranom letelicom u istoriji planete. Cela Talasa netremice će je posmatrati.

„Krakan!” ote se jednom od putnika na stražnjem sedištu. „Da li je neko poneo fotoaparat?”

„Prekasno je da bismo se sada vraćali po to”, uzvrati većnik Simons. „U svakom slučaju, biće obilje vremena za fotografisanje. Sumnjam da će uzleteti odmah pošto se pozdrave sa nama!”

U glasu mu se pojavio izvestan prizvuk histeričnosti, ali Brant mu nije mogao zameriti na tome. Ko je mogao da zna šta ih čeka s one strane prevoja narednog brda?

„Javiću vam se čim budem imala nešto da izvestim, gospodine predsedniče.” Gradonačelnica Voldron koristila je radio u kolima. Brant uopšte nije primetio poziv, budući da se sasvim zadubio u sanjarenje. Prvi put u životu zažalio je što nije malo više učio istoriju.

Razume se, bio je upućen u osnovne činjenice; svako dete na Talasi doznavalo ih je od malih nogu. Znao je kako je, dok su stoleća tromo prolazila, dijagnoza astronoma postajala sve izvesnija, a predviđeni datum sve precizniji. Godine 3600, plus ili minus sedamdeset pet godina, Sunce će postati nova. Ne naročito spektakularna, doduše — ali dovoljno velika…

Jedan stari filozof primetio je jednom da saznanje da će biti obešen ujutro čudesno ospokojava čovekov um. Nešto slično zbilo se sa celom ljudskom rasom tokom završnih godina Četvrtog Milenijuma. Ako je postojao jedan trenutak kada se čovečanstvo konačno suočilo sa istinom, istovremeno uz pomirenost sa sudbinom i odlučnost, bilo je to u onu decembarsku ponoć kada se godina 2999. pretvorila u 3000. Niko ko je video kako se prvi put pojavljuje trojka nije mogao smetnuti s uma da nikada neće biti četvorke.

No, preostalo je još više od pola milenijuma; mnogo je još moglo da postigne trideset pokolenja koja će još živeti i umreti na Zemlji kao i njegovi preci pre njih. U najmanju ruku, mogli su da sačuvaju znanje rase i najveća ostvarenja ljudske umetnosti.

Još u osvit svemirskog doba prve robotske sonde koje su se otiskivale iz Sunčevog sistema nosile su snimke muzike, poruka i slika za slučaj da na njih naiđu drugi istraživači kosmosa. Iako, doduše, nikada nije bio otkriven nikakav trag tuđih civilizacija u matičnoj Galaksiji, čak i najveći pesimisti bili su uvereni da se inteligencija mora nalaziti negde u milijardama drugih vaseljenskih ostrva koja su se pružala dokle god su domašali najmoćniji teleskopi.

Vekovima su terabajti i terabajti ljudskih znanja i kulture odašiljani ka Maglini Andromeda i njenim udaljenijim susedima. Niko, razume se, neće nikada doznati da li su signali primljeni — odnosno, ako i jesu, da li ih je bilo moguće protumačiti. Ali pobuda je bila ono što je većina ljudi delila, poriv da se ostavi neka poslednja poruka, nekakav signal kojim bi se reklo: „Evo — i ja sam jednom bio živ!”

Negde oko 3000. godine astronomi su konačno postali uvereni da su njihovi džinovski teleskopi otkrili sve planetne sisteme u krugu poluprečnika pet stotina svetlosnih godina oko Sunca. Tu je otkriveno na desetine svetova čija je veličina približno odgovarala Zemljinoj, a neki od bližih bili su grubo kartografisani. Nekoliko ih je imalo atmosfere koje su sadržale nepogrešivo znamenje života: abnormalno visok postotak kiseonika. Postojali su razložni izgledi da bi ljudi na tim svetovima mogli opstati — samo kada bi uspeli da stignu do njih.

Ljudi to nisu mogli — ali je zato Čovek mogao.

Prvi sejački brodovi bili su primitivni, ali je čak i takvo njihovo sazdavanje nalagalo krajnje domete tehnologije. Uz pogonske sisteme koji su bili dostupni oko 2500. godine mogli su da stignu do najbližih planetnih sistema za dve stotine godina, noseći svoje dragocene tovare smrznutih embriona.

Ali to im je još bio najlakši zadatak. Takođe su morali da ponesu i automatsku opremu koja će oživeti i odgajiti te potencijalne ljude i naučiti ih kako da opstanu na jednom nepoznatom i verovatno negostoljubivom svetu. Bilo bi beskorisno — štaviše, okrutno — iskrcati golu neupućenu decu na svetove koji su podjednako neprijateljski kao Sahara ili Antarktik. Valjalo ih je poučiti, dati im oruđa, pokazati im kako da pronađu i koriste lokalne izvore sirovine. Pošto se sejačka letelica spustila i postala Matični Brod, možda je još pokolenjima morala da se stara o svom potomstvu.