Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Naučna radoznalost?” izloži jednu mogućnost Mirisa. „Da vide šta se dogodilo sa nama? Oduvek sam govorila da treba da opravimo komunikator…”

Bila je to stara čegrst koja je oživljavala svakih nekoliko decenija. Jednoga dana, većina se slagala, Talasa bi stvarno trebalo da ponovo izgradi veliku zdelu na Istočnom Ostrvu, uništenu prilikom erupcije Krakana pre četiri stotine godina. No, u međuvremenu, postojalo je toliko toga prečeg — ili naprosto zabavnijeg.

„Sagraditi zvezdani brod predstavlja ogroman projekat”, primeti Brant zamišljeno. „Sumnjam da bi se takvog jednog posla latila ma koja kolonija — osim ako nije primorana na to. Poput Zemlje…”

Glas mu zamuknu u tišinu. Posle svih minulih stoleća to ime je i dalje bilo teško izgovoriti.

Kao po komandi, njih troje se složno okrenuše prema istoku, gde je brza polutarna noć napredovala preko mora.

Pojavilo se već nekoliko najsjajnijih zvezda, a povrh palmi se upravo uzdizala nepogrešiva, zbijena, mala grupa Trougla. Tri zvezde koje su je sačinjavale bile su gotovo iste magnitude — ali, jednom je jedan znatno blistaviji uljez sijao blizu južnog temena sazvežđa.

Teleskopom skromnog uvećanja i dalje se mogao razabrati njegov skvrčeni ostatak. Ali nikakav instrument nije mogao da uoči orbitirajući komad šljake koji je nekada bio planeta Zemlja.

Više od hiljadu godina kasnije jedan veliki istoričar nazvao je razdoblje od 1901. do 2000. „stolećem kada se sve dogodilo”. Dodao je da bi se ljudi iz tog vremena složili sa njim — ali iz potpuno pogrešnih razloga.

Oni bi imali na umu, često uz opravdan ponos, eru naučnih dostignuća — osvajanje vazduha, oslobađanje atomske energije, otkriće osnovnih načela života, elektronsku i komunikacijsku revoluciju, začinjanje veštačke inteligencije i, najspektakularnije, istraživanje Sunčevog sistema i prvo spuštanje na Mesec. Ali kao što je istakao istoričar, u duhu gesla da su posle bitke svi generali pametni, čak ni jedan čovek od hiljadu uopšte nije čuo za otkriće koje je nadmašilo sva ova postignuća time što je zapretilo da ih učini potpuno nebitnim.

Izgledalo je to podjednako bezopasno i beskrajno daleko od svih ljudskih poslova kao i zamagljena fotografska ploča u Bekerelovoj laboratoriji iz koje se, kroz samo petnaest godina, rascvetala plamena kugla nad Hirošimom. Štaviše, bio je to nuzproizvod istog istraživanja i počeo je isto tako bezazleno.

Priroda je veoma pedantan računovođa, čije su knjige uvek ravnotežno usklađene. Fizičari su, stoga, bili veoma zbunjeni kada su otkrili izvesne nuklearne reakcije za koje se ispostavilo, pošto su sastavljeni svi delići mozaika, da u njima nešto nedostaje sa jedne strane jednačine.

Poput knjigovođe koji se maša u vlastiti džep da bi predupredio revizore da otkriju manjak, fizičari su bili prinuđeni da negde pronađu novu česticu. A da bi se manjak uistinu podmirio, posredi je morala da bude krajnje neobična čestica — bez mase i električnih naboja i tako fantastično prodorna da je mogla da prođe, bez i najmanje poteškoća, kroz olovni zid debeo milijarde kilometara.

Ova utvara dobila je nadimak „neutrino” — neutron plus bambino. Izgledalo je da nema nade da će ikada biti registrovan jedan tako nepostojan entitet; ali, 1956. godine, zahvaljujući velikom majstorstvu instrumentacije, fizičari su uspeli da uhvate prvih nekoliko primeraka. Bio je to trenutak trijumfa i za teoretičare, čije su neverovatne jednačine na taj način bile potvrđene.

Ostatak sveta nije za to znao, niti je mario; ali tog trenutka otpočelo je odbrojavanje do sudnjeg časa.

Operativnost Tarnine lokalne komunikacione mreže nikada nije premašala devedeset pet procenata — ali, sa druge strane, nije se ni spuštala ispod osamdeset pet postotaka u bilo kom trenutku. Poput najvećeg dela tehnološke opreme na Talasi, ovu mrežu takođe su projektovali davno umrli geniji, tako da je neki katastrofalan krah bio doslovce nemoguć. Čak i kada bi mnogo sastavnih delova zakazalo, sistem bi nastavio da funkcioniše srazmerno valjano, sve dok kvarovi ne bi nekoga dovoljno razljutili da ga nagnaju da se lati posla i otkloni ih.

Inženjeri su to nazivali „ljupka degradacija”. Bio je to izraz koji je, kako je primetio neki cinik, prilično tačno opisivao lasanski način života.

Prema središnjem kompjuteru, operativnost mreže sada se kretala negde oko normalnih devedeset odsto, a gradonačelnica Voldron rado bi bila pristala i na manje. Najveći broj meštana pozvao ju je tokom proteklih pola časa, dok se bar pedesetoro odraslih i dece vrzmalo po sali veća; toliko ljudi, međutim, nikako nije moglo da se udobno smesti unutra, a kamoli još i da sedne. Kvorum za kakav običan sastanak iznosio je dvanaest prisutnih, ali ponekad su bile potrebne drakonske mere da se sakupi čak i taj broj živih duša na jednom mestu. Ostalih pet stotina šezdeset žitelja Tarne više je volelo da posmatra — i glasa, ukoliko bi im neka stvar izgledala dovoljno zanimljiva — u udobnosti vlastitih domova.

Bila su takođe dva poziva od oblasnog guvernera, jedan iz predsednikove kancelarije i jedan od informativnog servisa Severnog Ostrva; svi su se oni oglasili istim, potpuno suvišnim zahtevom i svako je dobio isti, kratak odgovor: „Razume se, javićemo vam ako se išta dogodi… i hvala na interesovanju.”

Gradonačelnica Voldron nije bila ljubitelj uzbuđenja i njena srazmerno uspešna karijera lokalnog upravnika temeljila se na veštini da ih izbegava. Ponekad je to, razume se, bilo nemoguće; njen veto, naime, teško da bi odvratio uragan iz 09. godine, koji je — sve do sada — predstavljao najistaknutiji događaj stoleća.

„Tišina, molim!” uzviknu ona. „Rina — ostavi te školjke — neko se dobro pomučio da ih namesti! Uostalom, već je vreme da budeš u postelji! Bili — dole sa stola! Smesta!”

Iznenađujuća brzina kojom su ova naređenja izvršena pokazivala je da su, bar jednom, meštani nestrpljivo očekivali šta gradonačelnica ima da im kaže. Ona prekide uporno piskutanje telefona koji je nosila oko ručnog zgloba i upravi poziv na centar za poruke.

„Iskreno govoreći, ne znam mnogo više od vas — a i sva je prilika da neće biti novih informacija još nekoliko časova. Ali sigurno je da je posredi bila nekakva svemirska letelica i da se već nalazila u atmosferi kada je prošla iznad nas. Budući da ne postoji nijedno drugo mesto na Talasi gde bi mogla poći, nema druge do da se ranije ili kasnije vrati do Tri Ostrva. A do tada bi, ukoliko bude obišla planetu, moglo proteći više časova.”

„Da li se pokušalo sa uspostavljanjem radio-veze?” upita neko. „Jeste, ali bez uspeha.”

Ceo skup utonu za trenutak u tišinu; a onda većnik Simons, glavni oponent gradonačelnice Voldron, prezrivo šmrknu.

„To je smešno. Ma šta mi pokušali, oni nas mogu pronaći za desetak minuta. Uostalom, oni verovatno tačno znaju gde se nalazimo.”

„Potpuno se slažem sa većnikom”, uzvrati gradonačelnica, rešena da iskoristi ovu neuobičajenu priliku. „Svaki kolonijski brod sigurno će imati karte Talase. One su možda stare i hiljadu godina — ali na njima će se nalaziti obeleženo mesto Prvog Spuštanja.”

„Pretpostavimo — samo pretpostavimo — da su posredi neki tuđinci.”

Gradonačelnica uzdahnu; mislila je da se ta teza ugasila sama od sebe pre mnogo stoleća.

„Nema nikakvih tuđinaca”, uzvrati ona odlučno. „Bar ne takvih koji bi bili dovoljno inteligentni da preduzmu međuzvezdana putovanja. Razume se, ne možemo biti sto odsto sigurni — ali Zemlja je vršila traganja tokom hiljadu godina svim zamislivim instrumentima.”