Arthur Clarke - Napevi daleke Zemlje

Prevela Mirjana Živković

Lora je čekala pod stablima palmi, posmatrajući more. Klajdov čamac već se mogao razabrati kao majušna izbočina na dalekom obzorju, jedina nepravilnost na savršenom spoju mora i neba. Razmere su mu se povećavale iz minuta u minut, sve dok se nije odvojio od jednolične plave kugle koja je opasivala svet. Sada je mogla da vidi Klajda kako stoji na pramcu, sa rukom preko ivraga, nepomičan poput kakvog kipa dok pokušava da je uoči među senkama obale.

„Gde si, Lora?” začu se njegov žaloban glas iz dio-narukvice koju joj je poklonio kada su se verili. „Dođi da mi pomogneš, ulov je poveći i ne mogu ga sam odneti kući.”

Tako, dakle! — pomisli Lora. Zbog toga si me, znači, pozvao da pohitam na obalu. Da bi kaznila Klajda prikladnom merom zabrinutosti, pustila ga je da je uzaludno zove čak šest puta, pa čak ni onda nije pritisnula predivan zlatni biser kojim se uključivao odašiljač, već je lagano izišla iz senke velikih stabala i krenula iskošenom obalom.

Klajd ju je prekorno odmerio pogledom, ali ju je ipak pomirljivo poljubio čim se iskrcao i privezao čamac. Onda su zajedno počeli da istovaruju ulov, zahvatajući velike i male ribe iz oba korita katamarana. Lora je i dalje bila nadurena, ali je vredno pomagala, sve dok peščane saonice koje su čekale na obali nisu do vrha bile pune žrtava Klajdovog ribarskog umeća.

Ulov je uistinu bio dobar; kada se budem udala za Klajda, reče Lora u sebi, bar neću skapati od gladi. Nezgrapna, oklopljena stvorenja iz mora ove lađe planete nisu, zapravo, bila ribe; proteći će još najmanje sto miliona godina pre no što priroda ovde izumi krljušti. Ali bila su sasvim dobra za jelo, a prvi kolonisti dali su im imena koja su doneli sa sobom, sa još toliko drugih tradicija, sa nezaboravljene Zemlje.

„Al ih ima!” zabrunda Klajd, bacivši na blistavu gomilu poslednji komad ulova, koji je prilično nalikovao na lososa. „Pobrinuću se za mreže kasnije — hajdemo sad!”

Pronašavši ne bez poteškoća oslonac za nogu, Lora uskoči na sanke iza njega. Gipki valjci zakratko su se okretali u prazno na pesku, a onda čvrsto zahvatiše. Klajd, Lora i sto funti odabrane ribe stadoše da hitaju ustalasanom obalom. Prevalili su polovinu kratkog puta kada jednostavan, bezbrižan svet koji su poznavali ceo svoj mladi život najednom prestade da postoji.

Znamenje njegovog prolaska stajalo je ispisano gore na nebu, kao da je kakva džinovska šaka prevukla komadom krede preko plavog nebeskog svoda. Još dok su Klajd i Lora gledali, blistavi trag pare stao je da se osipa po ivicama, rastačući se u pramenove oblaka.

A onda začuše jedan zvuk za koji njihov svet nije znao već pokolenjima — zvuk koji je ponirao sa visine od mnogo milja povrh njihovih glava. Nagonski se uhvatiše za ruke dok su gledali u tu brazdu preko neba, belu poput snega, i slušali slabašan krik koji je dopirao sa samih međa svemira.

Brod koji se spuštao već je zašao za obzorje pre no što su se njih dvoje okrenuli jedno prema drugom i prodahtali, gotovo skrušeno, istu magičnu reč:

„Zemlja!”

Posle tri stotine godina ćutanja matični svet je još jednom posegao u pravcu Talase…

Zašto? — upita se Lora, pošto je minuo dugi trenutak otkrovenja, a krik rasparanog vazduha prestao da odjekuje sa neba. Šta se dogodilo, posle svih ovih godina, što je dovelo jedan brod sa moćne Zemlje na ovaj miran i zadovoljan svet? Nije bilo prostora za nove koloniste ovde na ovom jedinom ostrvu vodene planete i Zemlja je to vrlo dobro znala. Njeni robotski izviđački brodovi kartografisali su i ispitali Talasu iz svemira pre pet stoleća, u ranim danima međuzvezdanih istraživanja. Znatno pre no što se sam čovek otisnuo u bezdane između zvezda, njegove elektronske sluge otišle su u prethodnicu, kružeći oko svetova tuđih sunaca, da bi se potom vratile natrag sa riznicama znanja, kao što se pčele vraćaju sa medom u matičnu košnicu.

Takav jedan izviđač pronašao je Talasu, neugledan svet sa jednim velikim ostrvom u moru bez obala. Jednoga dana će i ovde biti rođeni kontinenti, ali ovo je još nova planeta čija istorija tek treba da bude napisana.

Robotu je bilo potrebno stotinu godina da prevali povratni put, a onda je još narednih stotinu njegovo sakupljeno znanje počivalo u elektronskim pamćenjima velikih računara koji su čuvali uskladištenu mudrost Zemlje. Prvi talasi kolonizacija nisu dosegli do Talase; postojali su unosniji svetovi koji su imali prvenstvo, svetovi na kojima devet desetina površine nije bilo prekriveno vodom. No, konačno, pioniri su stigli i ovde; samo desetak milja od mesta gde je Lora sada stajala njeni preci su prvi put kročili na ovu planetu i proglasili je svojinom čovečanstva.

Izravnali su brda, zasadili žitarice, pokrenuli reke, sagradili gradove i fabrike i umnožavali se sve dok nisu domašili prirodne granice svog kopna. Sa svojim plodnim tlom, izobilnim morima i blagom, potpuno predvidljivom klimom Talasa nije bila svet koji je postavljao prevelike zahteve svojoj usvojenoj deci. Pionirski duh potrajao je možda dva pokoljenja; posle toga kolonisti su se zadovoljavali da rade onoliko koliko je neophodno (ali ne i više od toga), da nostalgično snevaju o Zemlji i da prepuštaju budućnost da se sama stara o sebi.

Selom su kolale razne pretpostavke kada su Klajd i Lora stigli. Vesti su već stigle sa severnog kraja ostrva da je brod obuzdao svoju mahnitu brzinu i da se vraća natrag na maloj visini, očigledno u potrazi za mestom na koje bi se spustio. „Jamačno još imaju stare karte”, primetio je neko. „Kladim se u deset prema jedan da će se prizemiti na istom mestu gde se spustila i prva ekspedicija, gore u brdima.”

Bila je to razložna pretpostavka i samo nekoliko minuta kasnije sva raspoloživa prevozna sredstva već su napuštala selo retko korišćenim putem koji je išao na zapad. Kako je to priličilo gradonačelniku jednog tako važnog kulturnog središta kao što je Zaliv palmi (žitelja: 572; privreda: ribarenje, hidroponici; industrija: nepostojeća), Lorin otac nalazio se na čelu u svojim zvaničnim kolima. Okolnost da je premaz boje na automobilu već bio zreo za uobičajenu godišnju obnovu nije izgledala baš najsrećnija; moglo se samo nadati da će posetiocima promaći mestimične mrlje golog metala. Uostalom, sama kola bila su potpuno nova; Lora se još živo sećala uzbuđenja koje je izazvao njihov dolazak pre ciglih trinaest godina.

Mali karavan sačinjen od odabranih kola, kamiona, pa čak i dvoje peščanih sanki, koje su se s naporom kretale, pređe preko kreste brda i zaustavi se pored jednog znaka izjedenog vremenom na kome su stajale ispisane jednostavne, ali upečatljive reči:

MESTO SPUŠTANJA PRVE EKSPEDICIJE NA TALASU

1. JANUAR, NULTA GODINA

(28 maj 1. g. 2626.)

Prva ekspedicija — ponovi Lora u sebi bešumno. Druga nikada nije usledila sve do sada…

Brod je prispeo na tako maloj visini i tako tiho da je već gotovo bio povrh njih pre no što su ga uopšte postali svesni. Nije se čuo nikakav zvuk motora samo kratkotrajno šumenje lišća dok se uznemireni vazduh širio među krošnjama. A onda je ponovo sve utihlo, ali Lori se činilo da je blistavi ovoid koji je počivao na utrini veliko srebrno jaje koje će se svakog časa izleći i doneti nešto novo i neobično na spokojan svet Talase.

„Tako je mali”, prošaputa neko pokraj nje. „Nisu mogli stići sa Zemlje u ovoj stvarčici!”

„Razume se da nisu”, uzvrati odmah neizbežni samozvani stručnjak. „Ovo je samo čamac za spasavanje pravi brod je gore u svemiru. Zar se ne sećate da je i prva ekspedicija…”

„Pssst”, prekide ga neko treći. „Izlaze!”

Zbilo se to tokom samo jednog otkucaja srca. Trenutak ranije bešavan trup izgledao je tako gladak i celovit da je oko uzalud tražilo neki znak otvora. A onda, već narednog trena, pojavio se ovalni ulaz iz koga je kratka rampa vodila do tla. Ništa se nije pokrenulo, ali nešto se dogodilo. Lora nije imala nikakvu predstavu kako je to bilo moguće, ali prihvatila je to čudo bez iznenađenja. Slične stvari naprosto je valjalo očekivati od jednog broda koji dolazi sa Zemlje.