Arthur Clarke - Napevi daleke Zemlje

Kristalno bistar sopran, koji je ponirao i uzletao poput kakve ptice na samom rubu čujnosti, pevao je tugovanku bez reči koja je dirala pravo u srce. Bila je to naricaljka za sve ljubavi izgubljene u samotnosti svemira, za prijatelje i domove koji više ne mogu biti viđeni i konačno moraju da iščile iz sećanja. Bila je to pesma za sve izgnanike i ona je podjednako jasno govorila kako onima koje je od Zemlje razdvajalo deset pokolenja tako i putnicima kojima su njena polja i gradovi izgledali udaljeni tek nekoliko nedelja.

Muzika je zamrla u tami; vlažnih očiju, izbegavajući reči, žitelji Talase polako su se razišli kućama. Ali Lora to nije učinila; postojala je samo jedna odbrana od samoće koja je stala da joj tišti dušu. I ona ju je ubrzo našla, u toploj noći šume, dok su se Leonove ruke obavijale oko nje, a duše i tela im se spajali poput putnika izgubljenih u negostoljubivoj divljini, potražili su toplinu i spokoj pokraj vatre ljubavi. Dok ta vatra bude gorela, oni će biti bezbedni od senki koje su gamizale kroz noć; a svekolika vaseljena zvezda i planeta smanjila se do razmera obične igračke koja im je mogla stati u šake.

Za Leona to nikada nije bilo u potpunosti stvarno. I pored sve hitnje i opasnosti koje su ih dovele ovamo, ponekad mu se činilo da će na kraju putovanja teško moći da uveri samoga sebe da Talasa nije predstavljala samo san koji mu je došao nakon dugotrajnog spavanja. Ova vatrena i ukleta ljubav, na primer; on je nije tražio naprosto mu se dogodila. Bilo je malo muškaraca, reče on u sebi, koji je ne bi prihvatili da su se, kao i on, spustili posle nedelja neizvesnosti i brižnosti na ovaj opojan, prijatan svet.

Kada ne bi bio vezan poslom upućivao se u duge šetnje sa Lorom daleko od sela, gde su ljudi retko odlazili i gde su jedino robotski kultivatori remetili samoću. Lora bi ga satima ispitivala o Zemlji ali nikada nije pominjala planetu koja je predstavljala Magelanovo odredište. On je odlično razumeo razloge za to i dao je sve od sobe da utaži njenu neizmernu radoznalost o svetu koji je već predstavljao 'dom' većem broju ljudi nego što ga je videlo vlastitim očima.

Veoma se razočarala kada je čula da je prošlo doba gradova. Uprkos svemu što joj je Leon ispričao o potpuno decentralizovanoj kulturi koja je sada prekrivala planetu od pola do pola, ona je i dalje razmišljala o Zemlji u svetlosti takvih iščezlih džinova kao što su Čandrigar, London, Astrograd ili Njujork; bila joj je teško da pojmi da su oni zauvek nestali, a sa njima i način života koji su oličavali.

„Kada smo krenuli sa Zemlje”, objasnio joj je Leon, „najveća populaciona središta bili su univerzitetski gradovi poput Oksforda, En Arbora ili Kanbere; u nekima od njih nalazilo se i do pedeset hiljada studenata i profesora. Nijedan od preživelih gradova nema čak ni upola toliki broj žitelja.”

„Ali šta se dogodilo sa njima?”

„Oh, nije postajao samo jedan uzrok, ali je celu stvar započeo razvoj komunikacija. Čim je na Zemlji postalo moguće da svako sa svakim bude u vezi samo na pritisak dugmeta, nestale su gotovo sve potrebe za gradovima. A onda je izumljena antigravitacija, tako da su se stvari, kuće i sve ostalo mogli prevoziti preko neba bez obzira na geografske osobenosti. To je okončalo posao brisanja razdaljina koji su avioni počeli pre nekoliko stoleća. Posle toga ljudi su počeli da žive gde im se ushte i gradovi su izumrli.”

Za trenutak Lora ništa nije odgovorila; ležala je na travi, posmatrajući ponašanje jedne pčele, čiji su preci, baš kao i njeni, bili žitelji Zemlje. Uzaludno se upirala da se domogne nektara iz jedne domorodačke vrste cveća; insektni život još nije nikao na ovome svetu, tako da retko lokalno cveće nije izmislilo mamce za vazdušne posetioce.

Osujećena pčela odustala je od beznadežnog zadatka i ljutito odzujala; Lora se ponadala da će insekt pokazati dovoljno razboritosti i otići u voćnjak gde ga je čekalo predusretljivije cveće. Kada je ponovo progovorila, pretočila je u reči jedan san koji je pohodio čovečanstvo već skoro hiljadu godina.

„Smatraš li”, reče ona čežnjivo, „da ćemo ikada probiti brzinu svetlosti?”

Leon se osmehnu, shvativši u kom joj pravcu idu misli. Putovati brže od svetlosti, otići na Zemlju, ali se i vratiti na matični svet dok su ti prijatelji još živi svaki kolonista mora da je, pre ili kasnije, snevao o ovome. Nije postojao nijedan drugi problem, u svekolikoj istoriji ljudske rase, u čije je rešavanje uloženo toliko napora, ali koji je i dalje ostajao potpuno nerešiv.

„Mislim da nećemo”, reče on. „Da je stvar izvodljiva, neko bi do sada jamačno ustanovio kako se može izvesti. Ne, preostaje nam samo spori način; jer drugoga jednostavno nema. Vaseljena je naprosto tako sazdana.”

„Ali svakako i dalje možemo ostati u vezi!”

Leon klimnu. „Tako je”, uzvrati on, „i mi to pokušavamo. Ne znam gde je zapelo, ali trebalo je da već poodavno uspostavite vezu sa Zemljom. Slali smo naše robotske glasnike na sve kolonije, koji su podnosili potpun izveštaj o svemu što se dogodilo do trenutka polaska; glasnici je takođe trebalo da odgovarajuće izveštaje dostave Zemlji. Ove vesti su sakupljane, obrađivane i ponovo upućivane u svemir sledećim nizom glasnika. Tako smo razvili svojevrsnu međuzvezdanu novinsku agenciju, pri čemu je Zemlja bila centrala. Razume se, dejstvo ove službe je sporo, ali nema drugog načina da se ta stvar obavlja. Ako je poslednji glasnik za Talasu izgubljen, drugi mora da je već na putu možda i više njih, na međusobnom razmaku od dvadeset ili trideset godina.”

Lora pokuša da predoči sebi ogromnu, zvezdanu mrežu glasnika, koji hitaju između Zemlje i njene raštrkane dece, zapitavši se pri tom zašto je Talasa zaobiđena. No, sve dok je Leon bio uz nju to nije izgledalo važno. On se nalazio ovde, a Zemlja i zvezde bile su daleko. Baš kao što je daleko bilo i sutra, ma kakve nesreće donosilo…

Do kraja nedelje posetioci su podigli zdepastu, teško poduprtu piramidu od metalnih traverzi u kojoj je bio smešten neki mračan mehanizam, na stenovitom rtu uz obalu mora. Zajedno sa preostalih pet stotina sedamdeset jednim žiteljem Zaliva palmi i nekoliko hiljada posmatrača koji su se iskupili u selu, Lora je posmatrala izvođenje prvog testa. Nikome nije dopušteno da priđe bliže od četvrt milje od mašine — mera predostrožnosti koja je prilično uznemirila ostrvljane slabijih živaca. Znaju li Zemljani šta rade? Šta ako nešto pođe kako ne valja? Uostalom, šta uopšte rade?

Leon se sa kolegama nalazio u metalnoj piramidi, vršeći poslednja podešavanja 'grubo dovođenje u žižu', kako je objasnio Lori, premda joj to baš ništa nije kazivalo. Posmatrala je uz isto brižno nerazumevanje kao i svi ostali ostrvljani kako udaljene prilike izlaze iz mašine i udaljuju se do ivice zaravnjene stene na kojoj je naprava podignuta. Ostali su tu da stoje, mala grupa prilika koja se ocrtavala spram okeana, gledajući prema moru.

Na milju od obale nešto neobično počelo je da se zbiva sa vodom. Izgledalo je da se podiže bura — ali takva koja je bila ograničena na područje koje je u prečniku imalo svega nekoliko stotina jardi. Uzdizali su se talasi veliki poput planina, udarajući jedni u druge, a onda brzo padajući. Kroz nekoliko minuta odjeci ovog poremećaja stigli su do obale, ali središte male bure kao da se uopšte nije micalo. Izgleda, pomisli Lora, kao da se neki nevidljivi prst spustio sa neba da bi uskovitlao more.

Najednom, svekoliko ustrojstvo se promeni. Talasi se više nisu razbijali jedni o druge; počeli su skladno da se kreću, hitajući sve brže u zbijenom krugu. Iz mora je nicala kupa vode, postajući iz sekunde u sekundu sve viša i tanja. Već je dostigla visinu od sto stopa, a zvuk njenog rođenja predstavljao je srditu grmljavinu koja je ispunjavala vazduh i izazivala užas u srcima svih koji su je čuli. Svih, naime, osim male grupe ljudi koji su prizvali ovo čudovište iz dubina i koji su i dalje spokojno i samouvereno posmatrali prizor, ne obazirući se na talase koji su im se razbijali gotovo o noge.