Arthur Clarke - Napevi daleke Zemlje

Uzvrtela kula vode sada se brzo uspinjala u nebo, prodirući kroz oblake poput strele na putu prema svemiru. Njen zapenušani vrh već se izgubio sa vidika i sa neba je počeo da se sliva postojani pljusak, nenormalno krupnih kapi, poput onih koje nagoveštavaju olujnu nepogodu. Nije sva voda koja je podizana iz jedinstvenog okeana Talase stizala do svog dalekog odredišta; jedan deo uspevao je da umakne sili koja ju je zauzdavala i vraćao se natrag sa ruba svemira.

Gomila koja je posmatrala stala je polako da se razilazi; zbunjenost i strah već su ustupili mesto mirnom prihvatanju. Čovek je kadar da kontroliše silu teže već pet stotina godina i ovaj trik — ma koliko delovao spektakularno nije se mogao porediti sa čudom leta svemirskog broda od sunca do sunca brzinom koja je tek nešto malo manja od svetlosne.

Zemljani su se sada vraćali ka svojoj mašini, očigledno zadovoljni onim što su postigli. Čak i sa ove daljine moglo se videti da su srećni i opušteni možda prvi put od kako su došli na Talasu. Voda za ponovno stvaranje Magelanovog štitnika nalazila se na putu ka svemiru, gde će je uobličiti i zamrznuti druge neobične sile koje su ti ljudi učinili svojim slugama. Za nekoliko dana biće spremni za polazak, a njihov veliki međuzvezdani kovčeg izgledaće kao nov.

Sve do ovih trenutaka Lora se nadala da možda neće uspeti. Sada od te nade nije preostalo ništa: pred očima joj je stajao veštački odliv vode koji je nosio svoj tovar iz mora. Ponekad bi se blago zanjihao, a osnova bi se pomerila napred-nazad, kao da se saobražava ravnoteži između ogromnih, nevidljivih sila. Ali nalazila se potpuno pod kontrolom i izvršiće zadatak koji joj je namenjen. To je, međutim, Lori značilo samo jednu stvar: uskoro će morati da se oprosti od Leona.

Lagano je krenula prema udaljenoj grupi Zemljana, prebirajući po mislima i pokušavajući da primiri osećanja. A onda se Leon odvoji od svojih kolega i pođe joj u susret: olakšanje i sreća stajali su mu ispisani na licu, ali oni brzo iščileše čim je spazio Lorin izraz.

„Pa”, reče on skrušeno, gotovo kao đak koga su uhvatili u nekom prekršaju, „uspeli smo.”

„I? Koliko ćeš još ostati ovde?”

On nervozno poče da šara nogama po pesku, nesposoban da je pogleda u oči.

„Oh, oko tri dana — možda četiri.”

Pokušala je da ovo primi mirno; uostalom, to je i očekivala — nije posredi bilo ništa novo. Ali nije joj pošlo za rukom i sva je sreća bila što se oko njih nije niko nalazio.

„Nemoj otići!” uzviknu ona očajno. „Ostani ovde na Talasi!”

Leon je blago uze za ruke, a onda promrmlja:

„Ne, Lora ovo nije moj svet; nikada se ne bih uklopio u njega. Pola života proveo sam u obučavanju za posao koji sada radim; nikada ne bih mogao da budem srećan ovde gde više nema novih granica. Za mesec dana umro bih od dosade.”

„Onda me povedi sa sobom!”

„Ne misliš valjda ozbiljno?”

„Sigurno da mislim.”

„Samo ti se tako čini; ti još manje pripadaš mom svetu nego ja tvom.”

„Magla bih da učim, postoji mnoštvo stvari koje bih mogla da radim. Samo da ostanemo zajedno!”

Držao ju je na dužini ruku, gledajući je u oči. U njima se ogledala tuga, kao i iskrenost. Uistinu veruje u ono što kaže, reče Leon u sebi. Prvi put je osetio grižu savesti. Smetnuo je s uma — ili hotimice nije upamtio koliko samo ove stvari mogu izgledati ozbiljnije jednoj ženi nego jednom muškarcu.

Nijednog trenutka nije imao nameru da nanese bol Lori; veoma mu je bila draga i s naklonošću će je se sećati ceo život. Upravo je otkrivao, kao i toliki muškarci pre njega, da nije uvek lako reći zbogom.

Preostala mu je samo jedna stvar. Bolje kratak, oštar bol nego dugotrajna gorčina.

„Pođi sa mnom, Lora”, reče on. „Želim nešto da ti pokažem.”

Nisu razgovarali dok ju je Leon vodio ka čistini koju su Zemljani koristili kao uzletište. Posvuda su se nalazili razbacani delovi zagonetne opreme; pojedini uređaji ponovo su bivali zapakivani, dok su drugi ostavljani ostrvljanima da ih koriste po svom nahođenju. Nekoliko antigravitacionih skutera stajalo je parkirano u senci pod palmama; čak i kad nisu bili u upotrebi, uzdržavali su se od dodira sa tlom, lebdeći stopu-dve povrh trave.

Ali Leona to nije zanimalo; on se svrhovito zaputio ka blistavom ovalu koji je preovlađivao čistinom, izmenivši nekoliko rečenica sa inženjerima koji su stajali pokraj letelice. Bila je to kratka rasprava, a onda su ona dvojica položila oružje, prilično rado.

„Još nije potpuno natovarena”, objasni Leon, dok je pomagao Lori da se popne uz rampu. „Ali ipak ćemo poći. Drugi šatl će ionako biti dole za pola sata.”

Lora se najednom obrela u svetu koji nikada ranije nije upoznala — svetu tehnologije u kome bi i najblistaviji inženjer ili naučnik sa Talase bili izgubljeni. Ostrvo je raspolagalo svim mašinama koje su mu bile potrebne za život i sreću; ovo je, međutim, bilo nešto što je stajalo sasvim izvan njegovih domašaja. Lora je jednom videla veliki kompjuter koji je bio doslovni vladalac nad njenim sunarodnicima; sa njegovim odlukama oni se nisu slagali ne jednom u pokolenju. Taj džinovski mozak bio je ogroman i složen, ali ova mašina odlikovala se zastrašujućom jednostavnošću koja je delovala upečatljivo čak i njenom netehničkom umu. Kada je Leon seo za apsurdno malu kontrolnu tablu, izgledalo je da mu šake ne rade ništa drugo do lako počivaju na njoj.

No, zidovi su najednom postali providni i kroz njih se ukazala Talasa, koja se već smanjivala ispod. Nije postajao nikakav osećaj kretanja, nikakav šapat zvuka, ali ostrvo se na njihove oči udaljavalo. Magloviti rub sveta, veliki luk koji je razdvajao morsku plavet od somotnog crnila svemira, postajao je sve zakrivljeniji sa svakom sekundom koja bi minula.

„Pogledaj”, reče Leon, pokazujući ka zvezdama.

Brod se već mogao videti i Loru najednom obuze osećanje razočaranosti zbog njegovih malih razmera. Uspela je da razabere mnoštvo ulaza oko središnjeg dela, ali je zato izgledalo da nema nikakvih drugih otvora na zdepastom, ugaonom trupu letelice.

Privid je potrajao samo sekundu. A onda, uz šok neverice koji joj je potpuno poremetio sva čula i doveo je na rub vrtoglavice, ona shvati koliko su je samo beznadežno vlastite oči obmanule. Ono nisu bili ulazi; brod se i dalje nalazio miljama daleko. Ono što je ugledala bile su otvorene kapije kroz koje su ulazili i izlazili šatlovi na liniji između zvezdanog Broda i Talase.

U svemiru ne postoji osećanje perspektive, budući da su tamo sva tela jasna i oštra bez obzira na razdaljinu. Ipak i kada se trup Broda uznosio tik uz njih, poput džinovskog, zakrivljenog, metalnog zida koji pomračuje zvezde, nije bilo pravog načina da se proceni njegova veličina. Jedino je uspela da pretpostavi da mu dužina iznosi najmanje dve milje.

Šatl se ukotvio, koliko je Lora uspela da prosudi, bez ikakvog Leonovog upliva. Krenula je za njim iz male kontrolne prostorije, a kada se vazdušna komora otvorila, ona je sa iznenađenjem ustanovila da mogu pravo da iziđu na jednu od pešačkih traka svemirskog broda.

Obreli su se u dugačkom, cevastom hodniku koji se u oba smera pružao dokle je pogled dopirao. Pod im se kretao pod stopalima, noseći ih brzo i lako iako Lora, što joj je bilo neobično, nije iskusila iznenadan trzaj kada je zakoračila na pokretnu traku koja ju je sada prevozila kroz brod. Još jedna u nizu tajni koje će za nju zauvek ostati nerazjašnjene: biće ih još mnoštvo pre no što Leon bude završio sa pokazivanjem Magelana.

Prošao je čitav čas pre no što su sreli neko ljudsko biće. Za to vreme mora da su prevalili mnogo milja: ponekad su bili nošeni pokretnim hodnicima, dok su u drugim prilikama bili dizani kroz dugačke cevi u kojima je ukinuta sila teže. Bilo je očigledno šta Leon pokušava da učini; nastojao je da joj dočara izvestan utisak o veličini i složenosti ovog veštačkog sveta koji je bio sazdan da bi preneo seme nove civilizacije na zvezde.