Arthur Clarke - Napevi daleke Zemlje

Sama strojarnica, sa svojim usnulim, prekrivenim čudovištima od metala i kristala, mora da je bila dugačka čitavih pola milje. Dok su stajali na jednoj terasi visoko iznad tog ogromnog poprišta pritajenih sila, Leon joj reče ponosno, premda možda ne sasvim tačno: „Oni su moji.” Lora osmotri džinovska, nedokučiva obličja koja su joj donela Leona preko mnogih svetlosnih godina i nije znala da li da ih blagosilja zbog onoga što su učinili ili da ih proklinje zbog onoga što će uskoro učiniti.

Brzo su prošli kroz pećinasta spremišta, prenatrpana mašinama, uređajima i zalihama neophodnim da se jedna devičanska planeta preobrati u pogodno stanište ljudskog roda. Postojale su milje i milje skladišnih rafova, na kojima su bile spremljene trake, mikrofilmovi ili još sažetiji vidovi uskladištenog kulturnog nasleđa čovečanstva. Tu su zatekli grupu stručnjaka sa Talase, koji su izgledali prilično ošamućeno, nastojeći da ustanove koliki deo tog svekolikog blaga mogu da preberu za nekoliko sati koje su imali na raspolaganju.

Da li su i moji preci, zapita se Lora, bili isto ovako izvrsno opremljeni kada su se otisnuli kroz svemir? Sumnjala je u to; njihova letelica bila je znatno manja, a i Zemlja mora da je mnogo dokučila o tehnikama međuzvezdane kolonizacije tokom stoleća posle pohoda na Talasu. Kada usnuli putnici Magelana budu stigli na svoj novi dom, uspeh će im biti zajamčen ako im polet duha bude saobrazan materijalnom blagu.

Sada su stigli do jednih velikih, belih vrata koja su se bešumno otvorila u stranu kada su im pristupili, otkrivši nešto što je izgledalo krajnje neprimereno atmosferi jednog svemirskog broda: garderobu u kojoj su nizovi teških krznenih kabanica visili sa kuka. Leon je pomogao Lori da obuče jednu od njih, a zatim odabrao jednu i za sebe. Ništa ne shvatajući, krenula je za njim ka jednom krugu zamrznutih stakala postavljenih u padu; on se tu okrenu ka njoj i reče joj: „Tamo gde idemo nema sile teže, tako da se drži uz mene i radi tačno ono što ti kažem.”

Kristalni kapak podiže se nagore poput staklenog poklopca džepnog sata i iz dubine ih zapahnu dah studeni kakav Lora ne samo da ranije u životu nije iskusila, nego čak nije ni slutila da je tako nešto moguće. Tanušni pramenovi vlage kondenzovaše se u smrznutom vazduhu, zaigravši pored nje poput kakvih utvara. Ona osmotri Leona pogledom koji kao da je rekao: „Svakako ne očekuješ od mene da pođem tamo dole!”

On joj umirujuće uze ruku i reče: „Ne brini kroz nekoliko minuta uopšte nećeš primećivati hladnoću. Ja ću poći prvi.”

Trenutak potom nestalo ga je u otvoru; Lora je oklevala za trenutak, a onda krenu za njim dole. Dole? Ne; bila je to pogrešna reč; 'gore' i 'dole' tu više nisu postojali. Sila teže bila je ukinuta i ona je lebdela bez težine u toj studenoj, snežnobeloj vaseljeni. Svuda oko nje pružale su se blistave staklene saće, tvoreći na hiljade i desetine hiljada heksagonalnih ćelija. Međusobno su bile spojene snopovima cevi i mnoštvom žica, a svaka ćelija bila je dovoljno velika da u nju stane jedno ljudsko biće.

I u svakoj se ono uistinu i nalazilo. Svuda oko nje spavalo je na hiljade kolonista kojima je Zemlja još bila, u doslovnom smislu, jučerašnji spomen. Šta li su samo sanjali, negde na nepunoj polovini svog spavanja od tri stotine godina. Da li je mozak uopšte sanjao na toj mračnoj ničijoj zemlji između života i smrti?

Uski, beskrajni pojasevi, opremljeni ručkama svakih nekoliko stopa, klizili su pročeljem saća. Leon se uhvati za jedan od tih pokretnih rukohvata i on ih brzo povuče preko velikog mozaika heksagona. Dva puta su promenili pravac, prešavši sa jednog pojasa na drugi, sve dok na kraju nisu stigli na čitavih četvrt milje od tačke gde su se otisnuli.

Leon pusti rukohvat i oni se posle kratkotrajnog lutanja zaustaviše pokraj jedne ćelije koja se ni po čemu nije razlikovala od mnoštva drugih. Ali je Lora primetila izraz Leonovog lica, shvatila je zašto ju je doveo ovamo i tog časa joj je postalo jasno da je konačno izgubila bitku.

Devojka koja je lebdela u svom kristalnom sagu nije imala lepo lice, ali ono se odlikovalo izražajnošću i produhovljenošću. Čak i u ovom počinku koji je trajao stolećima na njemu su se videle radost i rešenost. Bilo je to lice pravog pionira, graničarke koja je mogla da stoji uza svog izabranika i da mu pomaže u baratanju svakom vrstom fantastičnih naprava nauke u građenju nove Zemlje među zvezdama.

Veoma dugo, nesvesna studeni, Lora je netremice posmatrala svog usnulog takmaca koji nikada neće doznati za njeno postojanje. Da li se ijedna ljubav, zapita se konačno ona, u svekolikoj istoriji sveta ikada okončala na jednom tako neobičnom mestu?

Najzad je progovorila, prigušenim glasom kao da se bojala da ne probudi te usnule legije.

„Je li to tvoja žena?”

Leon klimnu.

„Oprosti mi, Lora. Uopšte nisam želeo da ti nanesem bol…”

„Sada je svejedno. Bila je to i moja krivica.”

Zastala je za trenutak, pomnije osmotrivši zaspalu ženu. „A i tvoje dete?”

„Da, rodiće se tri meseca pošto stignemo.”

Kako je neobično pomisliti na trudnoću koja traje devet meseci i tri stotine godina! Pa ipak, bio je to deo istog ustrojstva stvari; a u tom ustrojstvu, znala je, nije bilo mesta za nju.

To strpljivo mnoštvo ako nje pohodiće je u snovima do kraja života; kada se kristalni poklopac zatvorio iza nje, a toplota joj ponovo ispunila telo, poželela je da joj i studen što joj se uvukla u srce podjednako lako iščili. Možda će se jednog dana to dogoditi; ali mnogi dani i mnoge samotne noći moraju proći pre no što do toga dođe.

Uopšte nije upamtila povratni put kroz lavirinte hodnika i komore pune odjeka; iznenadila se kada se ponovo obrela u kabini malog šatla kojim se dovezla sa Talase. Leon je prišao kontrolnim uređajima, podesio nešto na njima, ali nije seo za komandno mesto.

„Zbogom, Lora”, reče on. „Moj posao je obavljen. Najbolje će biti da ostanem ovde.” Uzeo ju je za ruke; i tada, u poslednjem trenutku koji će imati zajedno, ona naprosto nije znala šta bi kazala. Čak nije mogla da vidi ni njegovo lice od suza koje su joj zamaglile vid.

Šake mu se još jednom stisnuše, a onda opustiše. Oteo mu se mukli jecaj, a kada joj se vid izbistrio kabina je već bila prazna.

Dugo potom jedan ravnomerni, sintetički glas začu se sa kontrolne table: „Spustili smo se; molimo vas, iziđite kroz prednju vazdušnu komoru.”

Ustrojstvo otvorenih vrata poslužilo joj je kao putokaz i ona uskoro iziđe na čistinu punu živosti sa koje kao da je krenula pre čitav ljudski vek.

Mala skupina posmatrala je brod uz pažnju i zanimanje, kao da ga već stotinu puta nisu videli kako sleće. Za trenutak nije shvatila razlog tome; a onda Klajdov glas zabrunda: „Gde je? Već mi je dosta ovoga.”

U nekoliko koračaja stigao je do rampe i grubo uhvatio Loru za mišicu. „Kaži mu da iziđe napolje kao muškarac!”

Lora odmahnu malko glavom.

„Nije ovde”, uzvrati ona. „Oprostila sam se od njega. Nikada ga više neću videti.”

Klajd se sa nevericom zagleda u nju, a onda shvati da devojka govori istinu. Istog trenutka ona mu pođe u naručje, jecajući kao da joj se srce para. Kada se privila uz njega, srdžba mu istog časa minu i sve što je nameravao da joj kaže iščile mu iz uma. Ponovo je pripadala njemu; više ništa nije bilo važno.

Skoro pedeset časova gejzir je tutnjio uz obalu Talase, sve dok posao koji je obavljao nije bio okončan. Celo ostrvo je posmatralo, kroz sočiva televizijskih kamera, uobličenje ledenog brega koji će ići kao prethodnica Magelana na njegovom putu ka zvezdama. Neka ga novi štitnik bolje posluži, molili su se svi koji su posmatrali, od onoga koji je poneo sa Zemlje. Velika kupa leda bila je zaštićena, tokom nekoliko časova dok bude stajala blizu Talasinog sunca, kao hartija tankom opnom od metala koja ju je stalno držala u senci. Ovaj suncobran biće povučen čim putovanje bude počelo; neće biti potrebe za njim u međuzvezdanoj pustoši.