Arthur Clarke - Napevi daleke Zemlje

Poslednji dan došao je i prošao; Lorino srce nije bilo jedino koje je osećalo tugu sada kada je sunce zašlo, a ljudi sa Zemlje oprostili se od sveta koji nikada neće zaboraviti a koji njihovi usnuli prijatelji uopšte neće upamtiti. U istoj brzoj tišini u kojoj se prvobitno spustilo blistavo jaje sada se vinulo sa čistine, za trenutak zastalo u znak pozdrava povrh sela, a onda se podiglo put svog prirodnog elementa. Talasa je ostala da čeka.

Noć je bila raznesena bešumnim rasprskavanjem svetlosti. Jedna tačka pulsirajuće blistavosti, ne veća od obične zvezde, odagnala je sve starosedeoce neba i sada je preovlađivala njime, daleko nadmašajući bledi disk Selene i stvarajući senke oštrih ivica na tlu — senke koje su se kretale na oči posmatrača. Visoko gore na međama svemira ognjevi koji su napajali sama sunca moćno su plamteli, pripravljajući se da upute zvezdani brod u ogromnost, na poslednju deonicu prekinutog putovanja.

Suvih očiju, Lora je posmatrala utihlu veličajnost kojom je polovina njenog srca odlazila put zvezda. Iz nje su bila iščilela sva osećanja; ako je i imala suze, one će doći tek kasnije.

Da li je Leon već spavao ili je gledao ka Talasi, razmišljajući o onome što je moglo biti? U snu ili budan šta je sada marilo…?

Osetila je Klajdovu ruku kako se obavija oko nje i sa zahvalnošću je prihvatila ovu utehu spram samotnosti svemira. Ovo je bilo mesto gde je pripadala; srce joj više neće zabludeti. Zbogom, Leone, želim ti sreću na onom dalekom svetu koji ćete ti i tvoja deca osvojiti za čovečanstvo. Ali pomisli ponekad na mene, koja sam ostala dve stotine godina za tobom na putu ka Zemlji.

Okrenula je leđa blistavom nebu i zagnjurila lice u okrilje Klajdovih ruku. On je stao da je miluje po kosi nezgrapno ali blago, želeći da ima reči kojima bi je tešio, ali i znajući da je ćutanje najbolje. Nije ga ispunjavalo osećanje pobede; iako je Lora sada ponovo bila njegova, njihovo dugo i bezazleno druženje više nije postojalo. Sećanje na Leona će izbledeti, ali nikada meće potpuno nestati. Svih dana njegovog života, Klajd je znao, Leon će stajati između njega i Lore — duh jednog čoveka koji neće biti ni dan stariji onog časa kada oni budu položeni u grobove.

Svetlost je kopnela sa neba kako se pomama zvezdanog pogona prituljivala na samotnom putu bez povratka velike letelice. Samo se jednom Lora okrenula od Klajda da bi ponovo pogledala prema brodu koji se udaljavao. Njegovo putovanje jedva da je i počelo, ali se on ipak već kretao preko nebeskog svoda brže od svakog meteora; kroz nekoliko trenutaka zaći će za rub obzorja, odvojivši se od orbite oko Talase i zaputivši se ka golim spoljnim planetama, na put beskraja.

Ona se čvrsto pripila uz snažne mišice koje su je držale, osetivši na obrazima otkucaje Klajdovog srca — srca koje je pripadalo njoj i koje više nikada neće izneveriti. U tišini noći razleže se iznenadan, otegnut uzdah iz grla mnogo hiljada posmatrača i ona po tome shvati da je Magelan nestao sa vidika ispod ruba sveta. Sve je bilo gotovo.

Podigla je pogled ka praznom nebu koje se ponovo osipalo zvezdama, zvezdama koje više nikada neće moći da pogleda, ne prisetivši se pri tom Leona. Ali on je bio u pravu; taj put nije bio za nju. Znala je sada, mudrošću koja je znatno premašala njen uzrast, da je zvezdani brod Magelan odlazio u istoriju; a Talasa u tome više nije imala udela. Priča njenog sveta počela je i okončala se sa pionirima pre tri stotine godina, ali kolonisti na Magelanu otiskivali su se ka pobedama i poduhvatima većim od svih što su do sada zabeleženi u sagama čovečanstva. Leon i njegovi sadruzi pokretaće mora, izravnjavati planine i suočavati se sa neznanim opasnostima dok njeni potomci kroz osam pokolenja i dalje budu sanjali pod palmama obasjanim suncem.

A šta je od ovoga dvoga bilo bolje ko je mogao da prosudi?