Arthur Clarke - Napevi daleke Zemlje

Ona odmahnu glavom, nesposobna da odgovori. Kako se može izraziti osećanje samotnosti koje su u njoj izazvale Leonove reči? Životi ljudi, sve njihove nade i strahovanja, izgledali su tako majušni spram nepojamnih ogromnosti kojima su se oni odvažili da prkose. Pomisao na to tristogodišnje putovanje, do čije još ni polovine nisu stigli, predstavljalo je nešto pred čim je njen um ustuknuo od užasa. Pa ipak — u njenim vlastitim žilama tekla je krv onih ranih pionira koji su prevalili isti put do Talase, pre mnogo stoleća.

Noć više nije bila prijateljska; najednom ju je ispunila žudnja za domom i porodicom, za malom sobom u kojoj se nalazilo sve što je posedovala i koja je bila ceo svet za koji je znala i koji je želela. Hladnoća svemira smrzla joj je srce; zažalila je sada što se uopšte upustila u ovu ludu pustolovinu. Bilo je vreme — i te kako — da pođe.

Dok se pridizala, primetila je da su sedeli na Klajdovom čamcu i zapitala se kakav ju je to nesvesni podsticaj uma nagnao baš na ovo plovilo među svim ostalim malim čamcima koji su stajali postrojeni duž obale. Pri pomisli na Klajda prože je grč nesigurnosti, čak i krivice. Nikada ranije u životu, izuzev u magnovenjima, nije pomislila ni na jednog drugog muškarca do na njega. Sada se više nije mogla pretvarati da je to tačno.

„Šta ti je?” upita Leon. „Je li ti hladno?” On ispruži ruku i prsti im se prvi put dodirnuše, jer je ona automatski uzvratila na isti način. Ali u trenutku dodira ona se trgla poput uplašene životinje i ustuknula.

„Sve je u redu”, uzvrati ona, gotovo ljutito. „Kasno je — moram kući. Do viđenja.”

Reakcija joj je bila tako nagla da je Leon ostao iznenađen. Je li rekao nešto što ju je uvredilo? — upita se on. Ona se već žurno udaljavala kada je on doviknuo za njom: „Hoću li te ponovo videti?”

Ako je i odgovorila, šum talasa nadjačao joj je glas. Posmatrao ju je kako odlazi, pometen i pomalo pogođen, razmišljajući ne po prvi put u životu kako je teško dokučiti um žene.

Za trenutak se kolebao da li da krene za njom i ponovi pitanje, ali negde u srcu znao je da to nije potrebno. Srešće se ponovo — to je bilo podjednako izvesno kao i sutrašnje rađanje sunca.

Život ostrva potpuno je postao zaokupljen osakaćenim džinom koji je počivao u svemiru na udaljenosti od hiljadu milja. Pre svitanja i posle zalaska sunca, kada je svet bio u tami, ali se svetlost sunca još opažala u visinama, Magelan se mogao razabrati kao blistava zvezda, najsjajnije telo na celom nebu izuzev dva meseca. Ali čak i kada se nije mogao videti — kada bi bio izgubljen u jarkosti dana ili pomračen senkom Talase — brod nikada nije izbivao daleko od misli ljudi.

Teško je bilo poverovati da je samo pedeset članova posade zvezdanog broda probuđeno, kao i da se čak ni polovina njih nijednom nije spustila na Talasu. Izgledalo je da se nalaze posvuda, obično u malim grupama od po dvojice ili trojice; hitro su hodali, obavljajući tajanstvene poslove, ili se vozili na malim, antigravitacionim skuterima koji su lebdeli nekoliko stopa iznad tla i kretali se tako bešumno da je život u selu najednom postao prilično opasan. Iako su im upućeni ozbiljni pozivi, posetioci još nisu uzeli udela u kulturnim i društvenim delatnostima ostrva. Objasnili su, učtivo ali odlučno, da sve dok se ne budu postarali oko bezbednosti svog broda neće imati vremena ni za šta drugo. Kasnije, svakako, ali ne sada…

I tako, Talasi nije preostalo ništa drugo do da se naoruža strpljenjem dok su Zemljani postavljali svoje uređaje, vršili izviđanja, duboko bušili u stene ostrva i preduzimali nizove opita koji kao da nisu stajali ni u kakvoj vezi sa njihovim problemom. Ponekad bi se nakratko posavetovali sa naučnicima Talase, ali su uglavnom radili na svoju ruku. Nije bila stvar u tome što su se držali neprijateljski ili po strani; radili su tako pomno i predano da gotovo da nisu bili svesni nikoga i ničega pokraj sebe.

Protekla su dva dana posle prvog susreta pre no što je Lora ponovo razgovarala sa Leonom. Viđala ga je s vremena na vreme kako hita selom, obično sa punom tašnom i odsutnim izrazom na licu, ali tada su imali prilike da izmene samo kratke osmehe. No, i to je bilo dovoljno da joj se osećanja uskomešaju, da izgubi spokoj i da zatruje vezu sa Klajdom.

Koliko joj je pamćenje dosezalo, on je bio deo njenog života; znali su za razmirice i neslaganja, ali još niko nije ugrozio njegovo mesto u njenom srcu. Kroz nekoliko meseci će se venčati — premda više nije bila sigurna u to, kao ni u bilo šta drugo.

„Zaluđenost” je bila ružna reč koja se primenjuje samo na druge ljude. Ali kako drugačije objasniti tu žudnju da bude sa jednim muškarcem koji se najednom obreo u njenom životu ni od kuda i koji će morati da ode kroz nekoliko dana ili nedelja? Nema sumnje da su sjaj i romantičnost njegovog porekla bili delimično odgovori ali to nije bilo dovoljno objašnjenje. Postojali su i drugi Zemljani zgodniji od Leona, ali je ona videla samo njega i život joj je sada izgledao prazan ako ne bi bla u njegovom društvu.

Krajem prvoga dana samo su članovi njene porodice znali za njena osećanja; krajem drugoga svi pored kojih bi prošla s razumevanjem bi se osmehivali. Bilo je nemoguće sačuvati tajnu u jednoj ovako zbijenoj i brbljivoj zajednici kao što je Zaliv palmi i ona je dobro znala da nema nikakve svrhe da se trudi oko toga.

Do njenog drugog susreta sa Leonom došlo je slučajno u meri u kojoj takve stvari uopšte mogu biti plod slučaja. Pomagala je ocu oko neke prepiske i zahteva koji su prosto preplavili sela po dolasku Zemljana i nastojala je da se malo razabere u vlastitim beleškama kada se vrata kancelarije otvoriše. Otvarala su se, doduše, tako često poslednjih nekoliko dana da ona više nije dizala pogled; njena mlađa sestra primala je stranke i u njenoj nadležnosti bili su svi posetioci. A onda je začula Leonov glas; a papiri joj se zamutiše pred očima, a beleške joj se najednom učiniše kao da su ispisane na nekom nepoznatom jeziku.

„Mogu li da vidim gradonačelnika, molim vas?”

„Razume se. Vi ste…?”

„Pomoćni inženjer Karel.”

„Odmah ću ga pozvati. Sedite, molim vas.”

Leon se umorno sruči u jednu starinsku naslonjaču koja je predstavljala najbolji komad nameštaja što ga je soba za prijem stranaka mogla ponuditi svojim retkim posetiocima i tek tada spazi da ga Lora bez reči posmatra sa drugog kraja prostorije.

Umora mu namah nestade i on skoči na noge.

„Zdravo — nisam znao da radiš ovde.”

„Živim ovde; moj otac je gradonačelnik.”

Ova pompezna vest nije na Leona ostavila naročiti utisak. On priđe do radnog stola i podiže debeli tom koji je Lora čitala u pauzama između sekretarskih obaveza.

„Sažeta istorija Zemlje”, pročita on, „od osvita civilizacije do početka međuzvezdanog letenja. I sve to na hiljadu strana! Šteta što se završava pre tri hiljade godina.”

„Nadamo se da ćete nam ažurirati stvari. Da li se mnogo toga zbilo od kada je napisana?”

„Dovoljno da se ispuni pedeset biblioteka, pretpostavljam. Ali pre no što pođemo ostavićemo vam kopije naše celokupne dokumentacije, tako da će vam istorijske knjige kasniti samo stotinu godina.”

Kružili su jedno oko drugog, izbegavajući jedinu stvar koja je bila važna. Kada se ponovo možemo sresti? Lorine misli bešumno su bubnjale, nesposobne da probiju barijeru govora. Da li mu se stvarno dopadam ili on samo vodi ljubazan razgovor?

Unutrašnja vrata se otvoriše i gradonačelnik se uz izvinjavanja pojavi iz svoje kancelarije.

„Oprostite što ste me čekali, gospodine Karel, ali na vezi sam imao predsednika — dolazi ovamo po podne. Šta mogu da učinim za vas?”