Arthur Clarke - Napevi daleke Zemlje

U senovitom ulazu stadoše da se kreću neke prilike; gomila koja je čekala nije se oglasila ni najmanjim zvukom dok su posetioci lagano izlazili i odmah počeli da žmirkaju zbog snažne svetlosti nepoznatog sunca. Bilo ih je sedmorica svi muškarci i uopšte nisu delovali kao superbića koja je ona očekivala. Istina je bila, doduše, da je visina svih nešto iznad proseka, kao i da im je koža gotovo bela. Osim toga, izgledali su zabrinuto i neodlučno, što je Loru prilično zbunilo. Tog časa joj je prvi put palo na um da ovo spuštanje na Talasu nije bilo hotimično, odnosno da su posetioci u podjednakoj meri iznenađeni što su se obreli ovde kao i žitelji što im se ukazala prilika da ih pozdrave.

Gradonačelnik Zaliva palmi, suočen sa vrhunskim trenutkom svoje karijere, istupi napred da započne govor koji je mahnito pripremao još od časa kada je krenuo iz sela. Samo sekundu pre no što će zaustiti prvu rečenicu prože ga iznenadna sumnja koja mu u času potpuno obrisa pamćenje. Svi su automatski pretpostavili da brod dolazi sa Zemlje ali to je bilo samo puko nagađanje. Sasvim je bilo moguće da je upućen ovamo i sa neke druge kolonije, od kojih im je najmanje desetak bilo bliže nego matični svet. Sve što je Lorin otac uspeo da prozbori, obuzet panikom zbog protokola, bilo je:

„Želimo vam dobrodošlicu na Talasi. Vi ste sa Zemlje pretpostavljam?” Ovo 'pretpostavljam' učini gradonačelnika Fordajka besmrtnim; proteći će čitavo stoleće pre no što se otkrije da ta fraza nije sasvim originalna.

Među svim ljudima koji su čekali Lora je bila jedina koja nije čula potvrdan odgovor, izgovoren na engleskom koji tokom stoleća razdvojenosti kao da je postao malčice brži. Jer u tom trenutku ona je prvi put ugledala Leona.

Izišao je iz broda i, nastojeći da se kreće što nenametljivije, uputio se sadruzima u podnožju rampe. Možda se zadržao da bi izvršio neka podešavanja na kontrolnim uređajima; možda je, što je izgledalo verovatnije, izveštavao o toku susreta veliki matični brod, koji mora da počiva negde gore u svemiru, daleko iznad i poslednjih tračaka atmosfere. Ma šta bio razlog, Lorine oči od tog časa nisu se zaustavljale ni na kom drugom.

Još tog prvog trena postalo joj je jasno da njen život više nikada neće moći da bude isti. Bilo je to nešto novo i izvan svekolikog iskustva, nešto što ju je ispunjavalo čuđenjem i strahom istovremeno. Pobojala se za ljubav koju je osećala prema Klajdu; a čudila se novoj i nepoznatoj stvari koja joj je ušla u život.

Leon nije bio visok kao ostali sadruzi, ali je zato bio znatno stamenije građen, odajući utisak moći i vičnosti. Njegove oči, veoma tamne i pune živosti, bile su duboko usađene u lice grubih crta koje niko ne bi mogao nazvati lepim, ali za koje je Lora našla da je uznemirujuće privlačno. Bio je to muškarac koji je imao prilike da vidi prizore što ih ona nije mogla ni da zamisli — muškarac koji je, možda, hodio ulicama Zemlje i video njene znamenite gradove. Šta je sada radio ovde, na samotnoj Talasi, i otkuda one crte napetosti i zabrinutosti oko njegovih očiju koje su neprekidno nešto tražile?

Jednom ju je već osmotrio, ali pogled mu je tada bez zadržavanja skliznuo dalje. Sada se vratio, kao da ga je sećanje na to nagnalo, i on je prvi put postao svestan Lore, kao što je i ona od samog početka bila svesna njega. Pogledi im se ukrstiše, premošćujući bezdane vremena, prostora i iskustva. Brižna napetost popusti u Leonovim veđama, napete crte lagano se opustiše; i on se konačno osmehnu.

Bio je već sumrak kada su se govori, banketi, prijemi i razgovori okončali. Leon je bio veoma umoran, ali mu je um delovao odveć živo da bi mu dopustio da zaspi. Posle napetosti koja je vladala poslednjih nekoliko nedelja, pošto su ga probudili prodorni i bučni zvuci signala za uzbunu i pošto se sa kolegama upirao da izbavi oštećeni brod, teško je mogao da pojmi da su najzad stigli na bezbedno.

Kakvu su samo neverovatnu sreću imali što se ova nastanjena planeta nalazila tako blizu! Čak i kada ne bi mogli da oprave brod i nastave putovanje do čijeg su ih okončanja čekala još dva stoleća, ovde su bar mogli da ostanu među prijateljima. Nikakvi mornari, bilo mora ili svemira, u oštećenom brodu nisu se mogli ničem boljem nadati.

Noć je bila prohladna i mirna, blešteći nepoznatim zvezdama. No, ipak su se mogli razabrati neki stari prijatelji, iako su drevna ustrojstva sazvežđa bila beznadežno izgubljena. Video se moćni Rigel, nimalo slabiji uprkos dodatnim svetlosnim godinama koje su njegovi zraci morali prevaliti pre no što stignu do njegovih očiju. A ono mora da je džinovski Kanopus, gotovo u liniji sa njihovim odredištem, ali na toliko većoj razdaljini da čak i kada budu stigli do svog novog doma on neće izgledati nimalo sjajniji nego na nebu Zemlje.

Leon zatrese glavom, kao da je želeo da odagna iz uma taj ošamućujući, hipnotišući prizor beskraja. Zaboravi zvezde, reče on u sebi ionako ćeš se ponovo suočiti sa njima. Drži se ovog malog sveta dok si na njenu, iako on može biti tek zrnce prašine na putu između Zemlje koju više nikada nećeš videti i cilja koji te čeka na kraju puta, kroz stotine godina.

Njegovi prijatelji već su spavali, umorni i zadovoljni, kao što je i bilo pravo. On će im se uskoro pridružiti kada mu to bude dopustio njegov nespokojan duh. Ali najpre će se malo upoznati sa ovim svetom na koji ga je slučaj doveo, ovom oazom nastanjenom pripadnicima njegove vrste u pustinjama svemira.

Izišao je iz dugačke, jednospratne gostinske kuće, koja je bila pripremljena za njih očigledno u velikoj hitnji i zaputio se jedinom ulicom Zaliva palmi.

Nikoga nije bilo napolju, ali je iz nekoliko kuća dopirala dremljiva muzika. Izgledalo je da meštani imaju običaj da rano idu na počinak — ili su možda i oni bili iscrpljeni uzbuđenjem i gostoljubivošću tog dana. To je odgovaralo Leonu koji je želeo da bude sam dok mu se uskomešane misli ne uspokoje.

Iz mirne noći koja ga je optakala postao je svestan mrmljanja mora i taj zvuk ga je odmamio sa prazne ulice. Bilo je mračno među palmama, kada su se svetla sela pritulila iza njega, ali manji od Talasina dva meseca nalazio se visoko na jugu, a njegov neobičan žuti sjaj sasvim mu je dovoljno obasjavao put. Prošao je kroz uzan pojas stabala i na kraju obale koja se strmo spuštala ugledao okean koji je prekrivao gotovo ceo ovaj svet.

Niz ribarskih čamaca bio je privučen uz rub vode i Leon lagano krenu ka njima, radoznao da vidi kako su zanatlije Talase rešili jedan od čovekovih najstarijih problema. S odobravanjem je osmotrio uredna plastična korita, uske uporedne plovke izvan čamca, električne čekrke za izvlačenje mreža, kompaktan mali motor, radio sa antenom za određivanje pravca. Ova gotovo primitivna, ali potpuno primerena jednostavnost duboko je delovala na njega; teško se mogao zamisliti veći kontrast pravom lavirintu složenosti moćnog broda koji je počivao negde iznad njegove glave. Za trenutak ga je ponela jedna maštarija; kako bi bilo prijatno odbaciti sve godine obuke i učenja i zameniti život pogonskog inženjera na zvezdanom Brodu za spokojan, neprohtevan život jednog ribara! Jamačno im je potreban neko ko će im održavati čamce, a možda je mogao da smisli i neka poboljšanja…

On odbaci te ružičaste snove, uopšte ne hajući zbog njihovih očiglednih manjkavosti, i zaputi se duž pokretnog fronta pene gde su talasi gubili svoju poslednju snagu u okršaju sa tlom. Pod nogama su mu ležali ostaci novorođenog života ovog mladog okeana prazne školjke i oklopi račića koji su zacelo prekrivali i obale Zemlje pre milijardu godina. Evo, na primer, jedne zbijeno upletene zavojnice od krečnjaka koju je zacelo već ranije video u nekom muzeju. Sasvim je mogla to biti; svako ustrojstvo koje je jednom poslužilo svrsi Priroda beskrajno ponavlja sa sveta na svet.