Arthur Clarke - Napevi daleke Zemlje

Slabašan žuti sjaj brzo se širio preko istočnog neba; pred Leonovim očima Selena, unutrašnji mesec, diže se povrh obzorja. Neverovatnom brzinom čitav mesec, koji je bio u poslednjoj četvrti, izroni iz mora, obasjavši obalu iznenadnom svetlošću.

I u toj plimi blistavosti Leon najednom vide da nije sam.

Devojka je sedela na jednom čamcu, pedesetak jardi dalje niz obalu. Bila mu je okrenuta leđima i gledala negde ka moru, naizgled nesvesna njegovog prisustva. Leon zastade, ne želeći da remeti njenu samotnost, ali i nesiguran kako stoji sa lokalnim običajima u ovim stvarima. Izgledalo je veoma verovatno, s obzirom na ovo vreme i mesto, da ona nekoga čeka; bilo bi najbezbednije i najtaktičnije okrenuti se i tiho vratiti u selo.

No, prekasno je doneo tu odluku. Kao da ju je plima nove svetlosti na obali načas uplašila, devojka podiže pogled i istog trenutka ga primeti. Ustala je bez žurbe i skladno, ne pokazavši nikakve znake uznemirenosti ili nelagodnosti. Staviše, da je Leon mogao da joj jasno vidi lice na mesečini, bio bi iznenađen izrazom tihog zadovoljstva.

Pre samo dvanaest časova Lora bi srdito odbacila pomisao da će ovde, na ovoj samotnoj obali, sresti jednog potpunog stranca u času kada ostatak njenog sveta već uveliko spava. Čak i sada, mogla je da pruži razložno objašnjenje za svoje ponašanje, da ustvrdi kako je osetila neki nemir i nije mogla da zaspi, tako da je izišla da se malo prošeta. Ali duboko u svom srcu znala je da to nije istina; celog dana nije prestajala da je progoni slika tog mladog inženjera, čije je ime i položaj uspela da otkrije, ne izazvavši pri tom, kako se nadala, previše znatiželje među prijateljima.

Čak nije u pitanju bila ni srećna okolnost što ga je videla kako izlazi iz gostinske kuće; posmatrala je pretežan deo večeri sa verande očeve kuće, sa naspramne strane ulice. A sasvim izvesno nije bila sreća, već promišljeno i pažljivo planiranje to što se uputila na ovaj deo obale čim se uverila kojim je putem Leon krenuo.

Zaustavio se na desetak stopa od nje. (Da li ju je prepoznao? Da li podozreva da ovo nije slučajan susret? Za trenutak, hrabrost ju je gotovo izdala, ali sada je bilo prekasno za uzmak.) A onda se on iskrivljeno osmehnu, od čega kao da mu je celo lice zasijalo, tako da se načas učinio još mlađim nego što je bio.

„Zdravo”, reče on. „Uopšte nisam očekivao da ću nekoga sresti u ovo doba noći. Nadam se da vas nisam uznemirio.”

„Razume se da niste”, uzvrati Lora, nastojeći da joj glas bude što postojaniji i neuzbuđeniji.

„Ja sam sa broda, znate. Učinilo mi se da bi bilo zgodno malo razgledati Talasu dok sam na njoj.”

Na ove poslednje reči na Lorinom licu iznenada se promeni izraz; tuga koju je razabrao na njemu zbunila je Leona, jer joj nije video uzrok. A onda, uz trenutan šok koji prati prepoznavanje, on shvati da je ovu devojku video već ranije i bi mu jasno šta ona radi ovde. Bila je to ista ona devojka koja mu se osmehnula kada je izišao iz broda — ne nije tačno: onje bio taj koji se osmehnuo…

Nije se imalo šta reći. Oni su se nemo posmatrali preko talasastog peska, oboje opčinjeni čudom koje ih je spojilo u bezmerju vremena i prostora. A tada, kao u nesvesnom saglasju, oni sedoše jedno naspram drugog na ivicu čamca, i dalje bez reči.

Ovo je ludost, reče Leon u sebi. Šta ja ovde radim? Kakva prava imam ja, lutalica koja prolazi kroz ovaj svet, da posežem u živote ovdašnjih žitelja? Treba da se izvinimo i da prepustim ovu devojku obali i moru koji su njen zavičaj, a ne moj.

Pa ipak, nije otišao. Sjajan disk Selene podigao se za čitavu širinu šake povrh mora kada je on konačno kazao: „Kako se zoveš?”

„Lora”, odgovori ona blagim, napevnim naglaskom ostrvljana, koji je zvučao veoma prijatno, ali ga nije uvek bilo lako razumeti.

„A ja sam Leon Karel, pomoćni pogonski inženjer na zvezdanom brodu Magelan.”

Ona se blago osmehnula kada se predstavio i tog časa shvati da je ona već zacelo znala njegovo ime. Istog trenutka sinu mu jedna potpuno nebitna i hirovita pomisao; do pre samo nekoliko minuta bio je mrtav umoran, spreman da se svakoga časa okrene i pođe na počinak na kome je već odavno trebalo da bude. No, sada je bio potpuno razbuđen a bodar — na početku, kako je ispalo, jedne nove i nepredvidljive pustolovine.

Ali zato je Lorina naredna opaska bila sasvim predvidljiva: „Kako ti se dopada Talasa?”

„Daj mi malo vremena”, uzvrati Leon. „Imao sam priliku da vidim samo Zaliv palmi, pa i njega tek površno.”

„Hoćete li se dugo zadržati ovde?”

Pauza je bila jedva primetna, ali ju je njegovo uho razabralo. Tek je ovo bilo pitanje koje je uistinu bilo važno.

„Nisam siguran”, odgovori on iskreno. „Sve zavisi od toga koliko će opravke potrajati.”

„Šta se pokvarilo?”

„Oh, naleteli smo na nešto što je bilo preveliko da bi ga naš meteorski štitnik apsorbovao. I tras! — da ostali smo bez štitnika. Nema nam druge do da napravimo novi.”

„I mislite da to možete ovde da uradite?”

„Nadamo se. Glavni problem biće podizanje oko milion tona vode do Magelana. Srećom, mislim da će Talasa bezbolno moći da se liši tolike količine.”

„Vode? Ne razumem.”

„Pa, poznato ti je da zvezdani brod putuje gotovo brzinom svetlosti; no, čak i tako, potrebno je mnogo godina da bi se stiglo na odredište, tako da ulazimo u stanje odloženog oživljavanja, a za to vreme brod je pod automatskim kontrolama.”

Lora klimnu. „Razume se tako su i naši preci stigli ovamo.”

„Sama brzina ne bi predstavljala problem da je svemir uistinu prazan ali on to nije. Jedan svemirski brod susreće se sa hiljadama atoma vodonika, česticama prašine, a ponekad i krupnijim česticama svake sekunde leta. Pri brzini koja je gotovo ravna svetlosnoj ti komadići kosmičkog otpada imaju ogromnu energiju i začas bi spalili brod. Stoga nosimo štit na otprilike milju ispred letelice i puštamo da umesto nas on sagori. Imate li kišobrane na ovom svetu?”

„Ovaj… da”, uzvrati Lora, očigledno pometena nesuvislošću pitanja.

„Onda možeš da uporediš svemirski brod sa čovekom koji ide nasuprot pljusku iza zaklona kišobrana. Kiša je u našem slučaju kosmička prašina između zvezda, a brod nam je imao peh da ostane bez kišobrana.”

„A novi možete načiniti od vode?”

„Da, to je najjeftiniji gradivni materijal u vaseljeni. Smrznemo je u ledeni breg koji putuje ispred nas. Zar ima nešto jednostavnije od toga?”

Lora ništa nije odgovorila; misli kao da su joj odlutale novim smerom. A onda progovori ponovo, glasom koji je bio tako prigušen i čežnjiv da se on morao nagnuti kako bi je razumeo spram šuma talasa: „A sa Zemlje ste krenuli pre stotinu godina?”

„Pre sto četiri. Razume se, nama izgleda kao tek nekoliko nedelja, budući da smo bili u dubokom snu, sve dok nas autopilot nije probudio. Svi kolonisti su još u stanju odloženog oživljavanja; oni uopšte ne znaju da se nešto događa.”

„A vi ćete im se na kraju ponovo pridružiti i takođe prespavati put do zvezda.”

Leon klimnu, izbegavajući njen pogled. „Tako je. Dolazak na planetu biće odložen za nekoliko meseci, ali šta to mari na putovanju koje traje tri stotine godina?”

Lora pokaza ka ostrvu iza njih, a onda prema moru bez obala na čijem su rubu stajali.

„Neobična je pomisao da tvoji usnuli prijatelji tamo gore nikada neće upoznati sve ovo. Žalim ih zbog toga.”

„Da, samo će nas pedesetak inženjera sačuvati spomen na Talasu. Za sve ostale na Brodu naše zaustavljanje ovde biće tek puka stavka u brodskom dnevniku stara stotinu godina.”

On osmotri Lorino lice i ponovo razabra tugu u njenim očima.

„Zašto si zbog toga nesrećna?”