Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„To je beba”, reče Mirisa. „Uprkos sadašnjem izgledu, jednog dana će izrasti u savršeno normalno ljudsko biće.”

Osmehivala se, ali su joj oči bile vlažne. Uopšte joj nije palo na pamet, sve dok nije razabrala Lorenovu očaranost, da je u malenoj Tarni po svoj prilici bilo više dece nego na čitavoj planeti Zemlji tokom poslednjih decenija kada je priraštaj pao doslovce na nulu.

„Je li ono… tvoje?” upita on tiho.

„Pa, pre svega nije posredi nikakvo ono, već on. To je Brantov nećak, Lester — čuvamo ga dok su mu roditelji na Severnom Ostrvu.”

„Prelep je. Smem li malo da ga držim?”

Kao na neki znak, Lester se dade u plač.

„Ne bi baš bilo pametno.” Mirisa se nasmeja, a onda žurno podiže bebu i uputi se prema najbližem kupatilu. „Prepoznajem ove signale. Neka te Brant i Kumar malo provedu okolo dok čekamo na ostale goste.”

Lasanci su bili ljubitelji zabava i nisu propuštali priliku da ih priređuju. Dolazak Magelana bio je, u doslovnom smislu, prilika života — štaviše, mnogo života. Da su posetioci bili brzopleti i prihvatili sve pozive koji im behu upućeni proveli bi svaki tenutak u budnom stanju jureći sa jednog zvaničnog ili nezvaničnog prijema na drugi. Nimalo prerano, kapetan je izdao jedno od svojih retkih, ali neumoljivih uputstava — „Bejovih munja”, ili jednostavnije „Bejomunja”, kako su ironično nazivana — koje je propisivalo svim oficirima najviše jedan prijem u pet dana. Bilo je onih koji su smatrali da je ovo odveć velikodušno, s obzirom na vreme koje je uglavnom bilo potrebno da bi se čovek oporavio od lasanskog gostoprimstva.

Rezidencija Leonidasovih, u kojoj su trenutno obitavali Mirisa, Kumar i Brant, bila je veliko zdanje prstenastog oblika koje je predstavljalo dom ove porodice već šest pokolenja. Visoko jedan sprat — u Tarni je bilo malo višespratnica — ono je opasivalo travnato unutrašnje dvorište promera trideset metara. U samom njegovom središtu nalazilo se malo jezero sa ostrvcetom do koga se moglo stići slikovitim drvenim mostom. A na ostrvu se uzdizala jedna palma, koja nije izgledala baš u najboljem stanju.

„Stalno ih moraju menjati”, reče Brant sa prizvukom izvinjavanja u glasu. „Neke teranske biljke sasvim dobro uspevaju ovde — dok druge naprosto kopne uprkos svim hemijskim sredstvima kojima podstičemo njihov rast. Isti je problem i sa ribama koje smo pokušali da odomaćimo. Sa slatkovodnim farmama je, razume se, sve u redu, ali za njih nemamo prostora. Vrlo je frustrirajuće pomisliti da nam na raspolaganju stoji milion puta veći okeanski prostor, samo kada bismo mogli da ga valjano upotrebimo.”

Prema Lorenovom privatnom mišljenju Brant Falkoner je umeo da bude dosadan kada bi počeo da priča o moru. Morao je, međutim, da prizna da je to bila bezbednija tema razgovora nego Mirisa, koja je u međuvremenu uspela da se oslobodi Lestera i sada je pozdravljala nove goste koji su upravo pristizali.

Da li je i u snu mogao da pomisli, zapita se Loren, da će se naći u jednoj ovakvoj situaciji? Bio je zaljubljen i ranije, ali su sećanja — pa čak i imena — milostivo bila iščilela zahvaljujući programima brisanja kroz koje su svi prošli pre no što su napustili Sunčev sistem. On čak ne bi ni pokušao da ih ponovo oživi; zašto mučiti sebe slikama iz prošlosti koja je sada potpuno uništena?

Čak je i Kitanino lice izbledelo, iako ju je video u hibernakulumu pre samo nedelju dana. Ona je bila deo budućnosti koju su planirali, ali koju možda nikada neće podeliti: Mirisa je, međutim, bila ovde i sada — puna života i smeha, a ne zamrznuta u snu od pola milenijuma. Nagnala ga je da se ponovo oseti celovitim, radosnim zbog saznanja da ga naprezanja i iscrpljenost Poslednjih Dana ipak nisu lišili mladosti.

Svaki put kada bi bili zajedno on je osećao naročiti pritisak koji mu je govorio da je ponovo muškarac; sve dok ovaj poriv ne bude utažen, za njega će biti malo mira, pa čak neće moći ni da delotvorno obavlja svoj posao. Bilo je trenutaka kada mu se činilo da vidi Mirisino lice otisnuto na planovima i shematskim dijagramima zaliva Mangrov i tada bi bio prinuđen da na tastaturi kompjutera zakratko pritisne dugme za „pauzu” pre no što ponovo bude u stanju da sa njim zapodene prekinuti mentalni razgovor.

Na Lorenovo olakšanje, Brant se iznenada izvini i žurno nekud ode. Loren ubrzo ustanovi i razlog ove hitnje.

„Zapovedniče Lorensone!” oslovi ga gradonačelnica Voldron. „Nadam se da vam je u Tarni udobno.”

Loren progunđa u sebi. Znao je da bi trebalo da se ophodi učtivo prema gradonačelnici, ali društvene konvencije nikada mu nisu bile jača strana.

„Sasvim udobno, hvala. Čini mi se da još niste imali prilike da upoznate ove džentlmene…”

On pozva preko travnjaka, znatno glasnije nego što je to stvarno bilo potrebno, grupu kolega koji su upravo prispeli. Na svu sreću bili su nižeg čina; čak i izvan dužnosti subordinacija je donosila povlastice, koje on nikada nije oklevao da iskoristi.

„Gradonačelnice Voldron, ovo je poručnik Flečer — sada si prvi put dole, zar ne, Ovene? Poručnik Verner Ng, poručnik Randžit Vinson, poručnik Karl Bosli…”

Baš kao kakav klan Marsovaca, pomisli on, stalno se drže zajedno. Pa, tako su predstavljali izvrsnu metu, a i bili su grupa prijatnih i zanimljivih mladih muškaraca. Sumnjao je da je gradonačelnica uopšte primetila kada je izveo svoje strateško povlačenje.

Dorin Čang bi znatno više volela da je razgovarala sa kapetanom, ali ovaj se pojavio samo nakratko i simbolično, ispio jedno piće, izvinio se domaćinima i otišao.

„Zašto mi ne dopusti da ga intervjuišem?” upita ona Kaldora, koji nije imao slične inhibicije i već je snimio punih nekoliko dana audio i video materijala.

„Kapetan Sirdar Bej”, uzvrati on, „uživa povlašćen položaj. Za razliku od nas ostalih, on nije dužan da pruža objašnjenja — niti da se izvinjava.”

„Primećujem prizvuk blagog sarkazma u vašem glasu”, primeti glavna zvezda talasanske radio-televizije.

„Nije bilo namerno. Veoma se divim kapetanu, pa čak prihvatam i njegovo mišljenje o meni — uz izvesnu rezervisanost, razume se. Ovaj — da li vi ovo snimate?”

„Ne sada. Ovde je previše bučno.”

„Sreća po vas što sam ja tako lakoverna osoba, budući da nema načina na koji bih to mogao da ustanovim.”

„Sasvim sigurno ne snimam, Mozese. A šta on to misli o vama?”

„Rado će saslušati moje mišljenje i uvažavaće moje iskustvo, ali ipak ne verujem da me shvata odveć ozbiljno. Znam tačno i zašto. Jednom mi je rekao: „Mozese, vama se dopada moć, ali ne i odgovornost. Meni, međutim, prija i jedno i drugo.” Bila je to veoma oštroumna opaska, koja jezgrovito izražava svu razliku između nas.”

„Šta ste odgovorili na to?”

„Šta sam mogao da kažem? Bilo je potpuno tačno. Samo sam se jednom upustio u praktičnu politiku — iako, doduše, nije ispalo katastrofalno, ipak nisam uistinu uživao.”

„Kaldorov krstaški pohod?”

„Oh, znate za to? Glup naziv — naljutio me je. A to je bila još jedna stvar oko koje se kapetan i ja nismo složili. On je mislio — i još to misli, siguran sam — da Uputstvo koje nam nalaže da izbegavamo sve planete koje su potencijalna staništa života predstavlja sentimentalnu besmislicu. Evo još jedne izreke vrlog mi kapetana: „Zakon razumem. Metazakon je sra…” ovaj, praznoverje.”

„Sjajno — morate mi jednom dopustiti da to snimim.”

„Taman posla. Šta se to zbiva tamo?”

Dorin Čang bila je uporna dama, ali znala je kada treba da odustane.

„Oh, to je Mirisina omiljena gasna skulptura. Svakako ste ih imali i na Zemlji.”

„Svakako. A budući da i dalje ne snimate, reći ću vam da sumnjam da je to umetnost. No, deluje zabavno.”