Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Sigurno se nećeš predomisliti, ujače?” upita ga Kumar, iscerivši se.

Loren odmahnu glavom. Iako ga je u prvi mah to zbunjivalo, sada se već sasvim navikao na rasprostranjen način oslovljavanja koji su koristili mladi Lasanci. U stvari, bilo je prilično prijatno odjednom steći mnoštvo nećakinja i nećaka.

„Ne, hvala. Ostaću ovde i posmatraću kroz podvodni prozor za slučaj da naletite na ajkule koje bi vas pojele.”

„Ajkule!” ponovi Kumar čežnjivo. „Divne, divne životinje — baš bi bilo lepo da ih imamo ovde. Ronjenje bi onda bilo znatno uzbudljivije.”

Loren je posmatrao pogledom zainteresovanog tehničara kako Brant i Kumar podešavaju opremu. U poređenju sa opremom koju je bilo potrebno nositi u svemiru ova je delovala izuzetno jednostavno — a rezervoar pod pritiskom predstavljao je sasvim majušnu stvar, koja je mogla stati na dlan.

„Rezervoar kiseonika”, primeti on. „Nikada ne bih rekao da može potrajati duže od nekoliko minuta.”

Brant i Kumar mu uputiše prekoran pogled.

„Kiseonik!” uzvrati prezrivo Brant. „To je poguban otrov na dubini većoj od dvadeset metara. Boca sadrži vazduh — u pitanju je samo jedna jedinica, za slučaj opasnosti. Traje petnaest minuta.”

On pokaza na jednu spravu sličnu škrgama na rancu koji je Kumar već stavio.

„Sav kiseonik koji ti je potreban nalazi se razređen u morskoj vodi. Jedino ga treba odatle izdvojiti. No, to zahteva energiju, tako da valja imati energetsku ćeliju koja će pokretati pumpe i filtere. Ukoliko bih to želeo, mogao bih da ostanem dole čitavu nedelju sa ovom jedinicom.”

On kucnu prstom po kompjuterskom displeju sa zelenim fluorescentnim simbolima koji mu je stajao na levom zglavku.

„Ovde dobijam sve informacije koje su mi potrebne — dubinu, status energetske ćelije, vreme neophodno za stizanje do površine, prestanak dekompresije…”

Loren se odvaži na još jedno glupo pitanje.

„Zašto ti nosiš masku, a Kumar ne?”

„Ali, nosim je i ja”, osmehnu se Kumar. „Pogledaj malo bolje.”

„Oh… vidim. Veoma zgodno.”

„Ali je i gnjavaža”, uzvrati Brant, „osim ako praktično ne živiš u vodi kao Kumar. Pokušao sam jednom sa kontaktnim sočivima, ali sam ustanovio da mi smetaju očima. I tako, držim se stare, dobre maske — sa njom ima znatno manje problema. Spreman?”

„Spreman, vođo.”

Oni se istovremeno prevrnuše sa dve strane barke; učinili su to tako skladno da se plovilo gotovo nije ni zaljuljalo. Kroz debelu staklenu ploču postavljenu u kobilici Loren stade da ih posmatra kako bez napora poniru prema sprudu. Znao je da se sprud nalazi na dubini većoj od dvadeset metara, ali je izgledao znatno bliži.

Alatke i žice već su bile spuštene tamo i dva ronioca brzo se dadoše na posao, počevši da opravljaju pokidanu mrežu. Povremeno bi razmenjivali šifrovane jednosložne reči, ali su najveći deo vremena radili u potpunoj tišini. Svako je znao svoj posao — i svog partnera — tako da nije ni bilo potrebe za govorom.

Vreme je Lorenu prolazilo veoma brzo; imao je utisak da gleda u jedan novi svet, što je uistinu i bio slučaj. Iako je imao prilike da vidi nebrojene video-snimke načinjene u zemaljskim okeanima, gotovo svekoliki život koji se sada kretao pod njim bio mu je potpuno nepoznat. Bilo je tu kovitlajućih diskova i pulsirajućih želea, ustalasanih ćilimova i vadičepastih zavojnica — ali sasvim malo stvorenja koja bi se, čak i uz neograničeno puštanje mašti na volju, mogla nazvati pravim ribama. Samo je jednom, na samoj granici vidljivosti, u magnovenju spazio brzi torpedo za koji je bio gotovo siguran da ga je prepoznao. Ako se nije prevario, i on je bio izgnanik sa Zemlje.

Već je mislio da su ga Brant i Kumar potpuno zaboravili kada ga trže poruka preko podvodnog interkoma.

„Izranjamo. Bićemo s tobom za dvadeset minuta. Je li sve u redu?”

„Jeste”, uzvrati Loren. „Koja je bila ono zemaljska riba koju sam maločas ugledao?”

„Ja je nisam primetio.”

„Ujka je u pravu, Brante — pre pet minuta prošla je pored nas mutantna pastrmka od dobrih dvadeset kilograma. Uplašio ju je luk tvog aparata za zavarivanje.”

Sada su se otisnuli sa morskog dna i lagano se uspinjali uz fini lanac kojim je bilo vezano sidro. Na oko pet metara ispod površine lagano se zaustaviše.

„Ovo je najdosadniji deo svakog ronjenja”, reče Brant. „Moramo ovde da ostanemo petnaest minuta. Kanal dva, molim — hvala — ali ne toliko glasno…”

Muzičku pratnju za dekompresiju po svoj prilici je odabrao Kumar; njen žestoki ritam, međutim, teško da je bio primeren spokojnom podvodnom prizoru. Lorenu je bilo milo što i on nije sada dole i sa zadovoljstvom je isključio muzički uređaj čim su dva ronioca nastavila put ka površini.

„Baš dobar jutarnji posao”, primeti Brant kada se popeo na barku.”Voltaža i struja normalni. Sada možemo kući.”

Iako je Loren bio neiskusan u tim stvarima, njegova pomoć dvojici ronilaca u skidanju opreme ipak je bila dobrodošla. Njih dvojica bili su umorni i bilo im je hladno, ali su se brzo okrepili posle nekoliko šolja toplog, slatkog napitka koji su Lasanci nazivali „čajem”, iako je malo nalikovao na bilo koje zemaljsko piće istog imena.

Kumar uključi motor i stade da upravlja barkom, a Brant poče da prebira po mnoštvu opreme na dnu plovila, gde konačno pronađe jednu malu, svetlo obojenu kutiju.

„Ne, hvala”, reče Loren kada mu Brant pruži jednu blagu narkotičnu tabletu. „Ne bih voleo da steknem neku lokalnu naviku od koje bih se kasnije teško odvikao.”

Požalio je zbog ove opaske istog časa kada ju je izgovorio; iza nje mora da je stajao neki perverzni impuls iz podsvesti — ili možda neko osećanje krivice. Ali Brant očigledno nije razabrao nikakvo dublje značenje; udobno se zavalio, stavivši šake ispod glave, zgledavši se u nebo na kome nije bilo nijednog oblačka.

„Magelan se može razabrati i po danu”, progovori Loren, željan da promeni temu razgovora. „Samo treba znati gde ga potražiti. No, ja to nikada nisam učinio.”

„Mirisa jeste — više puta”, umeša se Kumar. „Pokazala je i meni kako. Samo treba pozvati Astromrežu da bi se dobilo vreme prelaska, a zatim izići napolje i leći na leđa. Liči na sjajnu zvezdu, pravo gore, i kao da se uopšte ne pokreće. Ali ako makar i na sekundu skreneš pogled, već si ga izgubio.”

Neočekivano, Kumar smanji gas, stade da sporo plovi još nekoliko minuta, a zatim potpuno zaustavi barku. Loren se osvrnu da vidi gde se nalaze i sa iznenađenjm ustanovi da su od Tarne udaljeni još najmanje kilometar. Pored njih u vodi njihala se druga plutača, označena velikim slovom P i crvenom zastavicom.

„Zašto smo se zaustavili?” upita Loren.

Kumar se zakikota i stade da prazni malo vedro preko ivice barke. Srećom, kontejner je do sada bio zaptiven; sadržaj je neobično podsećao na krv, ali je grozno zaudarao. Loren se odmače što je dalje mogao u skučenom prostoru plovila.

„Samo prizivamo jednog starog prijatelja”, objasni Brant veoma tiho. „Sedi mirno — i ne pravi nikakvu buku. Veoma je nervozna.”

Ona? pomisli Loren. Šta se to zbiva?

Uopšte se ništa nije dogodilo tokom narednih pet minuta; Loren jedva da bi poverovao da je Kumar u stanju da toliko miruje. A onda primeti kako se jedna tamna, zavojita traka pojavljuje na nekoliko metara od barke, tik ispod površine vode. Stao je da je prati pogledom i ubrzo shvati da obrazuje prsten, potpuno ih opasavši.

Gotovo u istom trenutku uoči da je Brant i Kumar uopšte ne posmatraju, već da gledaju njega. Tako, znači, pokušavaju da me iznenade; pa dobro, da vidimo…

No, ipak, Loren je morao da upotrebi svu snagu volje kako bi prigušio krik čistog užasa kada je ono što je ličilo na zid blistavog — ne, trulog — ružičastog mesa stalo da izranja iz mora. Uzdiglo se, dok je sa njega sve kapalo, približno do polovine čovekove visine i obrazovalo neprobojnu prepreku oko njih. A kao završni užas, gornja površina stvorenja bila je gotovo potpuno prekrivena sklupčanim zmijama jarkocrvenih i plavih boja.