Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Jedna ogromna usta oivičena pipcima podigoše se iz dubine — i kao da se ustremiše da ih progutaju…

Pa ipak, bilo je sasvim očigledno da se ne nalaze ni u kakvoj opasnosti; mogao je to razabrati po licima svojih saputnika, koja su bila sasvim vedra.

„Šta je ovo, za ime Boga — ovaj, Krakana?” prošapta on, pokušavajući da zauzda glas.

„Nisi loše reagovao”, reče Brant sa prizvukom divljenja u glasu. „Drugi se smesta bace na dno barke. To je Poli — naš polip. Lepa Poli. Kolonijski beskičmenjak — sa milijardama specijalizovanih ćelija koje sve sarađuju. Imali ste veoma slične životinje na Zemlji, premda sumnjam da su dostizale ove razmere.”

„Sasvim sigurno nisu”, odvrati Loren žustro. „A ako mi je dopušteno da pitam — kako ćemo se izvući odavde?”

Brant klimnu Kumaru, koji uključi motor i dade puni gas. Iznenađujućom brzinom za nešto tako veliko, živi zid oko njih uroni natrag u more, ne ostavivši za sobom ništa osim uljastog mreškanja na površini.

„Vibracije su je uplašile”, objasni Brant. „Pogledaj kroz osmatrački prozor — sada možeš da vidiš celu neman.”

Ispod njih nešto nalik na stablo drveta debelo deset metara povlačilo se ka morskom dnu. Loren sada razabra da su „zmije” koje je video sklupčane na površini zapravo nežni pipci; obrevši se ponovo u svom normalnom ambijentu, oni su se ponovo bestežinski njihali, prebirajući po vodi u potrazi za nečim — ili nekim — što bi mogli da prožderu.

„Kakvo čudovište!” prodahta on, opustivši se prvi put posle više minuta. Preplavilo ga je toplo osećanje ponosa — čak razdraganosti. Znao je da je prošao još jedan test; zadobio je Brantovo i Kumarovo uvažavanje i to je prihvatio sa zahvalnošću.

„Zar ta stvar nije — opasna?” upita on.

„Razume se da jeste; zato i držimo ovde plutaču kao znak opasnosti.”

„Iskreno govoreći, došao bih u iskušenje da je ubijem.”

„Zašto?” upita Brant, iskreno šokiran. „Kakvo zlo čini?”

„Pa, stvorenje te veličine sigurno lovi ogroman broj riba.”

„Da, ali samo lasanskih — ne i onih koje mi možemo da jedemo. A ima i jedna zanimljiva stvar u vezi sa njom. Dugo smo se pitali kako uspeva da ubedi ribe — čak i ove glupe, lokalne — da joj uplivaju u čeljust. Konačno smo ustanovili da luči neki hemijski mamac i to nas je navelo na pomisao o električnim zamkama. A to me je baš podsetilo…”

Brant se maši svog komunikatora.

„Tarna Tri zove Tarnu Automatsko beleženje — Brant ovde. Sredili smo mrežu. Sve funkcioniše normalno. Nema potrebe za potvrdom prijema. Kraj poruke.”

Ali, na sveopšte iznenađenje, jedan poznati glas istog časa uzvrati:

„Halo, Brante, dr Lorensone. Milo mi je što to čujem. A imam i neke zanimljive novosti za vas. Hoćeš li da ih čuješ?”

„Razume se, gradonačelnice”, uzvrati Brant; njih dvojica izmeniše šeretski pogled. „Samo napred.”

„Centralna arhiva iskopala je nešto iznenađujuće. Sve se ovo desilo ranije. Pre dve stotine pedeset godina. Pre dve stotine pedeset godina pokušali su da podignu jedan sprud kraj Severnog Ostrva putem elektrotaloženja; posredi je tehnika koja se pokazala uspešnom na Zemlji. Ali, posle nekoliko nedelja podvodni kablovi su bili prekinuti — a neki i ukradeni. Stvar nikada nije nastavljena zbog potpunog kraha eksperimenta. U svakom slučaju, u vodi nema dovoljno minerala da bi se projekat mogao sprovesti u delo. Što se tvojih nevolja tiče, ne možeš da optužiš konzervacioniste. Nije ih uopšte bilo u blizini poslednjih dana.”

Na Brantovom licu pojavio se tako neverovatan izraz zbunjenosti, da to nagna Lorena da prsne u smeh.

„A ti si pokušao da iznenadiš mene!” uzviknu on. „U svakom slučaju, dokazao si da u moru ima stvari o kojima nisam ni slutio. No, sada se ispostavilo da postoje i takve na koje čak ni ti nisi pomišljao.”

Tarnanci su držali da je to veoma smešno i pretvarali su se da mu ne veruju.

„Prvo, nikada ranije se nisi vozio barkom — a sada još kažeš da ne umeš da voziš bicikl!”

„Treba da se stidiš”, prekori ga tobože Mirisa, namignuvši pri tom. „Najdelotvornije prevozno sredstvo koje je ikada izumljeno — a ti ga nikada nisi probao!”

„Od njega nema velike koristi u svemirskim brodovima, a u gradovima je suviše opasan”, odvrati Loren. „Uostalom, šta tu ima da se uči?” Uskoro je ustanovio da i te kako ima; vožnja biciklom nije bila tako laka kao što je to izgledalo. Iako je trebalo biti uistinu nadaren da bi se palo sa tog vozila malih točkova i niskog središta gravitacije (to mu je pošlo za rukom nekoliko puta), njegovi početni pokušaji bili su obeznađujući. Ne bi uopšte ni istrajao da nije bilo Mirisinog uveravanja da je to najbolji način da se otkrije ostrvo — kao i njegove nade da će to takođe biti najbolji način da otkrije Mirisu.

Ceo trik, kako je otkrio pošto se još nekoliko puta ugruvao, bio je u tome da se problem potpuno prenebregne i da se cela stvar prepusti refleksima samog tela. To je i bilo logično; ako bi čovek morao da razmišlja o svakom koraku koji bi načinio, obično hodanje postalo bi nemoguće. Iako je Loren ovo prihvatio u intelektualnom pogledu, prošlo je izvesno vreme pre no što je mogao da se osloni na vlastite instinkte. Pošto je jednom prešao tu prepreku, napredovanje je postalo brzo. I konačno, kao što se i nadao, Mirisa se ponudila da mu pokaže zabitije kutke ostrva.

Bilo je lako poverovati da su oni jedini ljudi na vascelom svetu, ali od varoši ih je ipak delilo najviše pet kilometara. Bili su sigurno prevalili znatno veći put, ali uska biciklistička staza išla je najslikovitijom maršrutom, za koju se takođe ispostavilo da je i najduža. Iako je Loren u trenutku mogao da ustanovi gde se nalazi, pomoću uređaja za određivanje položaja u komunikatoru, nije mnogo mario za to. Bilo je zabavno pretvarati se da je izgubljen.

No, Mirisi bi bilo još milije da uopšte nije poneo komunikator.

„Zašto moraš stalno da nosiš tu stvar?” upita ga ona, pokazavši na traku punu kontrolnih dirki i prekidača koja mu je stajala oko leve podlaktice. „Ponekad je baš lepo malo se udaljiti od ljudi.”

„Slažem se, ali brodska uputstva su vrlo stroga. Ako kapetanu Beju budem hitno potreban, a ja ne odgovorim na takav poziv…”

„Dobro — i šta bi se onda dogodilo? Poslao bi te u zatvor?”

„I to bi mi se više dopalo od pridike koju bi mi nesumnjivo očitao. U svakom slučaju, prebacio sam ga na pasivan položaj. Ukoliko se komunikator iz broda i pored toga bude javio, onda je posredi nešto uistinu ozbiljno — i tada stvarno moram da budem u vezi.”

Kao i gotovo svi Teranci iz više od poslednjih hiljadu godina, Loren bi se lagodnije osećao bez odeće nego bez komunikatora. Istorija Zemlje obilovala je užasnim pričama o nehajnim ili nesmotrenim pojedincima koji su stradali — često na samo nekoliko metara od bezbednosti — samo zato što nisu uspeli da stignu do crvenog dugmeta za slučaj opasnosti.

Projektanti biciklističke staze očigledno su vodili računa o ekonomičnosti, ne računajući uopšte na gušći saobraćaj. Staza je bila široka manje od jednog metra i neiskusni Loren je u prvo vreme imao utisak da vozi po zategnutom užetu. Morao je da se usredsredi na Mirisina leđa (što nije bilo baš neprijatno) kako ne bi pao. Ali, posle nekoliko kilometara stekao je samopouzdanje i tako je došao u priliku da se divi i drugim prizorima. Da je slučajno neko naišao iz suprotnog smera, obe strane morale bi da se zaustave; bila je neprijatna i sama pomisao na mogućnost sudara pri brzini od pedeset klikova ili više. Čekalo bi ih dugo pešačenje kući uz nošenje slomljenih bicikala…