Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Ne preteruj, Mozese. Najviše sam se popeo do petog mesta — a i konkurencija je pred kraj bila sasvim slaba. Ma koji kineski igrač iz trećeg milenijuma bez po muke bi me isprašio.”

„Ne znam da li si razmišljao o tome da malo podučiš Branta”, dobaci Kaldro vragolasto. „Bilo bi baš zanimljivo.”

Usledilo je kratko ćutanje. Zatim Loren uzvrati, samouvereno, ali tačno. „Ne bi bilo pošteno.”

„U stvari”, umeša se Mirisa, „Brant bi voleo da tebi pokaže nešto.”

„Oh?”

„Rekao si da se nikada nisi vozio barkom.”

„Tako je.”

„Onda ti je upućen poziv da se pridružiš Brantu i Kumaru na molu tri — sutra ujutro u pola devet.”

Loren se okrenu prema Kaldoru.

„Misliš li da je bezbedno da pođem?” upita on tobože ozbiljno. „Ja uopšte ne znam da plivam.”

„Neka te to ni najmanje ne brine”, uzvrati Kaldron utešno. „Ako za tebe planiraju putovanje samo u jednom smeru, onda je to potpuno svejedno.”

Samo je jedna tragedija pomračila osamnaest godina života Kumara Leonidasa; zauvek će ostati desetak centimetara niži nego što mu je to srce želelo. Nije bilo nimalo iznenađujuće što mu je nadimak glasio „Mali Lav” — premda su se samo retki usuđivali da ga njime oslove.

Da bi nadoknadio ovaj nedostatak visine on se silno trudio u pogledu širine i dubine. Koliko mu je samo puta Mirisa kazala, tobože razgnevljeno: „Kumare, da si proveo onoliko vremena na razvijanju mozga koliko si proveo na razvijanju tela, bio bi najveći genije na Talasi.” Ono što mu, međutim, nikada nije rekla — pa je to čak jedva i samoj sebi priznavala — bilo je da je prizor njegovih redovnih jutarnjih vežbanja često budio u njenim prsima krajnje nesestrinska osećanja, kao i izvesnu ljubomoru prema svim drugim posmatračima koji su se okupljali da bi ga zadivljeno posmatrali. Povremeno se čak događalo da Kumarovim predstavama prisustvuje najveći broj njegovih vršnjaka. Iako su zavidljive glasine o tome da je on vodio ljubav sa svim devojkama, kao i sa polovinom mladića iz Tarne predstavljale nesputanu hiperbolu, u njima se ipak krilo prilično istine.

Doduše, iako je Kumara i njegovu sestru razdvajao intelektualni ponor, on nipošto nije bio mišićavi maloumnik. Ako bi ga nešto odista zainteresovalo, on se ne bi smirio dok time ne bi ovladao, ma koliko na to otišlo vremena. Bio je izvrstan moreplovac i preko dve godine proveo je, uz povremenu Brantovu pomoć, u građenju izvrsnog kajaka dugačkog četiri metra. Trup je bio gotov, ali još nije bio počeo da radi na gornjem delu.

Jednoga dana, zaklinjao se, sigurno će ga porinuti i tada će svi prestati da se smeju. U međuvremenu, izraz „Kumarov kajak” uveliko se već u Tarni koristio za označavanje nekog nezavršenog posla — kojih je, zapravo, bilo poprilično.

Pored ove opšte lasanske sklonosti ka odugovlačenju, Kumarovi glavni nedostaci bili su njegova pustolovna priroda i povremeno pravljenje rizičnih šala na tuđ račun. Postojalo je rasprostranjeno mišljenje da će ga to jednoga dana uvaliti u ozbiljne neprilike.

No, bilo je nemoguće naljutiti se čak i zbog njegovih najdrskijih nestašluka, budući da u njima nije bilo ničeg zlobnog. Bio je potpuno otvoren, čak providan; bilo je naprosto nezamislivo da izgovori neku laž. Zbog toga su mu se mnoge stvari mogle oprostiti, baš kao što je uglavnom i bio slučaj.

Dolazak posetilaca predstavljao je, razume se, najuzbudljiviji događaj u njegovom životu. Očarali su ga njihovi instrumenti, audio, video i senzorski snimci koje su doneli, priče koje su pričali — rečju, sve što je stajalo u vezi sa njima. A kako je on viđao Lorena znatno češće nego drugi, nije bilo iznenađujuće što se Kumar vezao upravo za njega.

No, ovakav razvoj stvari nije se mnogo dopadao Lorenu. Ako je postojalo nešto još neprijatnije od neprikladnog partnera, onda je to bio onaj tradicionalni gnjavator u liku nerazdvojnog mlađeg brata.

„I dalje ne mogu da verujem, Lorene”, reče Brant Falkoner. „Još nikada nisi bio u nekoj barci — ili na brodu?”

„Kao kroz maglu se sećam da sam se vozio u gumenom čamcu na pedala preko jednog malog jezera. Tada nisam imao više od pet godina.”

„Onda će ti se ovo sigurno dopasti. Nema ni talasića, tako da ti neće pripasti muka. Možda te još možemo ubediti i da malo roniš sa nama.”

„Ne, hvala — ne želim dva nova iskustva odjednom. A i naučili su me da se nikada ne nađem na putu drugim ljudima koji imaju posla.”

Brant je bio u pravu; Loren je uistinu počeo da uživa dok su hidromlaznici gotovo bešumno nosili mali trimaran prema sprudu. Doduše, u času kada se ukrcao i ubrzo stao da posmatra kako se bezbedna linija obale brzo udaljava, za trenutak ga je gotovo obuzela panika.

Samo ga je želja da ne ispadne smešan spasla da ne priredi predstavu. Prevalio je pedeset svetlosnih godina — a to je bilo najduže putovanje što su ga dosad preduzela ljudska bića — da bi stigao do ovog mesta. A sada ga je zabrinjavalo nekoliko stotina metara koliko ga je razdvajalo od najbližeg kopna.

No, nije postojao nikakav način na koji je mogao izbeći izazov. Dok je spokojno ležao na krmi, posmatrajući Falkonera za kormilom (odakle mu taj beli ožiljak preko ramena? — oh, da, pomenuo je nešto o padu u nekoj mikroletelici pre više godina…), pitao se o čemu sada Lasanac razmišlja.

Teško se moglo poverovati da bilo koje ljudsko društvo, čak i najprosvećenije i najdobroćudnije, može da bude potpuno pošteđeno ljubomore ili nekog oblika seksualne posesivnosti. Doduše, nije ni bilo mnogo toga — za sada, avaj! — na šta bi Brant mogao biti ljubomoran.

Loren je sumnjao da je sa Mirisom razmenio više od stotinu reči; to se uglavnom događalo u društvu njenog supruga. Ispravka: na Talasi se termini muž i žena nisu koristili sve do rođenja prvog deteta. Ako bi to bio sin, majka bi obično — ali ne i nužno — uzimala očevo prezime. Ukoliko bi se, pak, prvo rodila devojčica, oboje bi uzeli majčino prezime — bar do rođenja drugog i ujedno poslednjeg deteta.

Postojalo je, zapravo, sasvim malo stvari koje su šokirale Lasance. Jedna od njih bila je okrutnost — naročito prema deci. U istu skupinu spadala je i treća trudnoća, na ovom svetu čija je površina dostizala samo dvadeset hiljada kvadratnih kilometara.

Smrtnost novorođenčadi bila je tako niska da su slučajevi blizanaca i trojki bili sasvim dovoljni da održe postojan populacioni nivo. Postojao je samo jedan znamenit slučaj — jedini u celoj istoriji Talase — kada je istu porodicu zadesio srećan ili nesrećan slučaj da im se dva puta rode petorke. Iako je krivica za ovo teško mogla pasti na sirotu majku, sećanje na nju sada je bilo optočeno onom aurom dražesne opakosti koja je svojevremeno pratila Lukreciju Bordžiju, Mesalinu ili Faustinu.

Moraću da veoma, veoma pažljivo odigram svoje karte, reče Loren u sebi. Bio je svestan da ga je Mirisa smatrala privlačnim. Mogao je to da pročita u njenim izrazima lica, kao i u tonu glasa. A imao je još čvršće dokaze u slučajnim dodirima ruku i blagim sudarima tela koji bi potrajali duže no što je odista bilo neophodno.

Oboje su znali da je sada sve samo pitanje vremena. A to je, Loren je bio siguran, znao i Brant. No, iako je među njima postojala napetost, i dalje su se jedan prema drugome ophodili prilično prijateljski.

Pulsiranje mlaznika je zamrlo i čamac se lagano zaustavio pored jedne velike staklene plutače koja se blago dizala i spuštala na površini vode.

„To su nam energetske zalihe”, objasni Brant. „Potrebno nam je svega nekoliko stotina vati, tako da su sasvim dovoljne solarne ćelije. To je jedna od prednosti slatkovodnih mora — na Zemlji ne bi bilo moguće. Okeani su vam bili odveć slani — progutali bi kilovate i kilovate.”