Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Znam da ste zauzeti važnijim stvarima”, reče on, „ali, ipak, šta ćemo s ovim?”

Gradonačelnica pogleda bez oduševljenja spleteno klupko kablova. Bilo je teško usredsrediti se na svakodnevni posao posle silnih uzbuđenja vezanih za međuzvezdanu politiku.

„Šta ti misliš da se dogodilo?” upita ona.

„Očigledno je namerno učinjeno — vidite kako je ova žica savijena pre no što je prekinuta. Ne samo što je mreža oštećena, nego su i pojedini delovi odneti. Siguran sam da niko sa Južnog Ostrva ne bi tako nešto učinio. Kakve bi pobude imali? Ali ja ću već otkriti — ranije ili kasnije…”

Brantova rečita pauza nije ostavljala ni najmanje sumnje oko toga šta će se onda dogoditi.

„Na koga sumnjaš?”

„Još od trenutka kada sam počeo da vršim esperimente sa električnim zamkama morao sam da se borim ne samo protiv konzervacionista nego i protiv svih onih ludaka koji smatraju da sva hrana treba da bude sintetička samo zato što je izopačeno jesti živa bića, kao što su životinje — pa čak i biljke.”

„Možda su konzervacionisti donekle u pravu. Ako se tvoja zamka pokaže delotvornom, kao što sam tvrdiš, ona bi mogla da naruši ekološku ravnotežu o kojoj oni neprekidno pričaju.”

„Ukoliko do toga dođe stvar ćemo saznati iz uobičajenog popisa faune u sprudu, a onda ćemo naprosto spravu nakratko isključiti. Uostalom, mene zapravo zanimaju pelagici; kako izgleda, moje polje ih privlači na razdaljini do tri ili čak četiri kilometra. A čak i kada niko na Tri Ostrva ne bi jeo ništa drugo do ribu, ne bismo čak ni okrznuli okeansku populaciju.”

„Sigurna sam da si u pravu — bar kada su u pitanju domorodačke pseudoribe. No, od njih ionako nema mnogo vajde, budući da ih je većina odveć otrovna za preradu. Jesi li, međutim, siguran da se zemaljski soj već dovoljno ustalio? Možda bi upravo ti mogao biti ona poslednja kap koja će preliti čašu, kako to kaže stara izreka.”

Brant s poštovanjem pogleda gradonačelnicu; neprekidno ga je iznenađivala ovakvim domišljatim pitanjima. Nikada mu nije palo na pamet da ona nikako ne bi toliko dugo zadržala svoj položaj da se ispod površine nije krilo još mnogo toga.

„Bojim se da tune neće opstati; proteći će još nekoliko milijardi godina pre no što okeani postanu dovoljno slani za njih. Ali sa pastrmkama i lososima je sve u najboljem redu.”

„A obe vrste su uz to i veoma ukusne; one bi čak mogle nagnati sinteziste da zaborave na svoje moralne obzire. Doduše, sve ovo ne znači da prihvatam tvoju zanimljivu teoriju. Ti ljudi možda pričaju, ali zato ne čine ništa.”

„Oslobodili su čitavo krdo stoke sa one eksperimentalne farme pre dve godine.”

„Hoćeš da kažeš da su to pokušali — krave su se odmah vratile pravo kući. Svi su se toliko smejali da su oni konačno odustali od svih sličnih budućih demonstracija. Naprosto ne mogu da zamislim da bi se oni upustili u takve nevolje.” Ona pokaza ka iskidanoj mreži.

„To ne bi bilo teško — mala barka noću, dva ronioca — voda je tu duboka samo dvadeset metara.”

„Dobro, ispitaću malo stvar. U međuvremenu, želim da uradiš dve stvari.”

„Šta to?” upita Brant; pokušao je da mu glas ne zvuči podozrivo, ali u tome nimalo nije uspeo.

„Opravi mrežu — u tehničkom skladištu dobićeš sve što ti je potrebno. I uzdrži se od svih daljih optužbi pre no što postaneš stopostotno siguran. Ako pogrešiš, ispašćeš budala i još ćeš morati da se izvinjavaš. Ako si, pak, u pravu, mogao bi da uplašiš prave krivce pre no što ih uhvatimo na delu. Je li ti jasno?”

Brantova donja vilica se malo opusti: još nikada nije video gradonačelnicu u tako britkom raspoloženju. On pokupi izložbeni predmet A i iziđe pomalo podvijena repa.

Možda bi mu rep bio još podvijeniji — ili bi ga to naprosto samo zabavljalo — da je znao da za njega više nije bilo tako mnogo mesta u srcu gradonačelnice Voldron.

Pomoćnik glavnog inženjera Loren Lorenson nije ostavio naročiti utisak samo na jednog žitelja Tarne tog jutra.

Takav podsetnik na Zemlju predstavljao je nesrećni naziv za naseobinu, te stoga niko nije hteo da prihvati odgovornost. No, ipak je zvučalo malo svečanije od „logor-baza”, pa je ubrzo prihvaćeno.

Kompleks montažnih baraka nikao je neverovatno brzo — doslovce preko noći. Bila je to prva demonstracija Zemljana — odnosno, zemaljskih robota — na delu na Tarni i taj čin je na meštane ostavio silan utisak. Mišljenje je počeo da menja čak i Brant, koji je oduvek smatrao da je od robota više neprilika nego koristi, sem kada su u pitanju rizični ili jednolični poslovi. Postojao je jedan elegantan, višenamenski, pokretni konstruktor koji je dejstvovao tako brzo da je često bilo nemoguće pratiti mu kretnje. Ma kuda da je išao uvek ga je pratila množina malih Lasanaca koji su mu se divili. Kada bi mu se našli na putu on bi učtivo prestao da radi dotadašnji posao, sve dok pred sobom ponovo ne bi imao čist prostor. Brant je zaključio da mu je potreban upravo jedan takav pomoćnik; možda postoji neki način na koji bi mogao da ubedi posetioce…

Krajem nedelje Tera Nova predstavljala je potpuno operativan mikrokosmos velikog broda koji se nalazio na orbiti iznad atmosfere. Tu se jednostavno, ali udobno moglo smestiti stotinu članova posade, kao i svi sistemi za održavanje života koji su im bili potrebni — a uz to i biblioteka, vežbaonica, bazen na plivanje i bioskopska dvorana. Lasancima su se dopale sve ove pogodnosti i oni su odmah pohitali da ih što bolje iskoriste. Kao ishod toga, populacija Tere Nove često je dvostruko premašala nominalnih stotinu žitelja.

Većina gostiju — bilo pozvanih ili ne — upirala se da pomogne i bila je odlučna da boravak gostiju učini što je moguće prijatnijim. Ta predusretljivost, iako veoma prijatna i cenjena, bila je, međutim, uzrok čestih neprilika. Lasanci su bili neutaživo radoznali, a pojam privatnosti bio im je gotovo nepoznat. Natpis „Molimo, ne ometajte” često je smatran za lični izazov, što je za posledicu imalo zanimljive komplikacije…

„Svi ste vi viši oficiri i veoma inteligentne odrasle osobe”, rekao je kapetan Bej na poslednjem sastanku sa svojim pomoćnicima na brodu. „Sve vam ovo uopšte i ne treba govoriti. Pokušajte da se… ovaj… mnogo ne zbližujete sve dok ne budemo tačno ustanovili kako Lasanci gledaju na te stvari. Deluju veoma bezbrižno, ali to bi moglo da bude i varljivo. Šta vi mislite, doktore Kaldor?”

„Ne mogu da tvrdim, kapetane, da sam posle sasvim kratkog razdoblja proučavanja postao autoritet za lasanske more. Postoje, međutim, neke zanimljive istorijske paralele… Tako, na primer, kada su stari jedrenjaci sa Zemlje konačno stizali u luku posle dugih morskih putovanja — verujem da su mnogi imali prilike da vide onaj klasičan video-antikvitet, Pobunu na brodu Baunti.”

„Nadam se, doktore Kaldron, da ne poredite mene sa kapetanom Kukom — odnosno, Blajem.”

„To ne bi bila uvreda; stvarni Blaj bio je sjajan moreplovac, koji je sasvim nepošteno ocrnjen. Sve što nam je u ovoj fazi potrebno jeste zdrav razum, dobro vladanje — i, kao što ste i sami rekli, obazrivost.”

Loren se zapita da li je to Kaldor pogledao u njegovom pravcu kada je izrekao ovu opasku. Stvar zacelo još nije postala tako očigledna…

Uostalom, njegove zvanične dužnosti dovodile su ga u vezu sa Brantom Falkonerom po desetak puta dnevno. Nije bilo načina da izbegne susrete sa Mirisom — čak i da je to želeo.

Još nikada nisu bili nasamo i jedva da su izmenjali nekoliko kurtoaznih fraza. Ali, već nije bilo potrebe da se kaže ma šta više.