Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Glavna rasveta bila je isključena u jednom delu dvorišta i desetak gostiju se okupilo oko nečega što je ličilo na veliki mehur od sapunice koji je u prečniku imao gotovo jedan metar. Krenuvši ka njemu, Čang i Kaldor uočiše kako se u unutrašnjosti mehura obrazuju prvi kovitlaci boje; ovaj nastanak nalikovao je rođenju kakve spiralne magline.

„Zove se „Život”„, objasni Dorin. „i nalazi se u Mirisinoj porodici već dve stotine godina. Ali gas počinje da otiče; sećam se da je ranije bio znatno svetliji.”

No, čak i ovako, delovalo je veoma upečatljivo. Baterije, elektronske topove i lasere, koji su se nalazi u osnovi, programirao je neki strpljiv, davno preminuli umetnik sa ciljem da stvore niz geometrijskih oblika koji su se lagano razvijali u organska ustrojstva. Iz središta kugle nicala su još složenija obličja, da bi potom, šireći se, iščezavala, a na njihova mesta pristizala nova. U jednoj zgodnoj sekvenci prikazana su jednoćelijska stvorenja kako se uspinju zavojitim stepenicama, u kojima je lako bilo razabrati model DNK molekula. Sa svakim stepenikom dodavano je ponešto novo; nekoliko minuta kasnije prikaz je obuhvatio celu odiseju, dugu četiri milijarde godina, koja je razdvajala amebu od čoveka.

Umetnik je zatim pokušao da ide i dalje i Kaldor je ubrzo izgubio nit. Obrisi fluorescentnog gasa postali su odveć složeni i previše apstraktni. Možda bi se, ako bi se predstava videla više puta, konačno razabralo neko ustrojstvo…

„Šta je sa zvukom?” upita Dorin kada je vrtlog uskomešanih boja u mehuru najednom zgasnuo. „Ranije je postojala prilično dobra muzička pratnja, naročito na kraju.”

„Pribojavala sam se da će neko to pitati”, odgovori Mirisa, uz nelagodan osmeh. „Nismo sigurni da li je problem u mehanizmu reprodukovanja ili u samom programu.”

„Ali, sigurno imate rezervnu jedinicu!”

„Oh, da, razume se. Ali rezervni modul je zaturen u Kumarovoj sobi, verovatno zatrpan negde ispod delova njegovog kanua. Sve dok ne vidite njegov brlog uopšte vam neće biti jasno šta zapravo znači entropija.”

„To nije kanu — već kajak”, usprotivi se Kumar, koji je upravo stigao sa jednom zgodnom lokalnom devojkom sa kojom se držao za ruku. „A šta je to entropija?”

Jedan od mlađih Marsovaca bio je dovoljno budalast da pokuša da mu to objasni tako što je nasuo dva pića različite boje u istu čašu. Pre no što je stigao daleko da odmakne, glas mu je zagušila snažna muzika iz gasne skulpture.

„Vidite!” uzviknu Kumar, nadjačavši buku, uz očigledan ponos. „Brant može sve da popravi!”

Sve? pomisli Loren. Pitam se… Pitam se…

Uputio: Kapetan

Upućeno: Svim članovima posade

HRONOLOGIJA

Kako je već došlo do prilične pometnje u ovim stvarima, koja je potpuno nepotrebna, želim da ukažem na sledeće:

1. Sve brodske arhive i rasporedi držaće se Zemaljskog vremena — ispravljenog za vrednost efekta relativnosti — do kraja putovanja. Svi časovnici i hronometarski sistemi nastaviće da rade po ZV.

2. Iz praktičnih razloga, posada koja se spušta na planetu koristiće Talasansko vreme (TV) kada se to pokaže neophodno, ali će svu dokumentaciju voditi u ZV sa TV u zagradi.

3. Podsetnik:

Trajanje talasanskog srednjeg solarnog dana iznosi 29,4325 časova ZV.

U jednoj talasanskoj sideralnoj godini, koja se deli na 11 meseci od po 28 dana, ima 313,1561 talasanskih dana. Januar je izostavljen iz kalendara, a 5 preostalih dana do 313 slede odmah posle poslednjeg (28.) dana decembra. Svake šeste godine umeće se još jedan dan, ali njega neće biti za vreme našeg boravka.

4. Budući da je talasanski dan za 22 % duži od zemaljskog, a broj tih dana u lokalnoj godini je za 14 % manji, talasanska godina zapravo je samo 5 % duža od Zemljine. Kao što ste svi svesni, odavde proishodi jedna praktična pogodnost kada su u pitanju rođendani. Hronološka starost praktično je jednaka na Talasi i na Zemlji. Jedan dvadesetjednogodišnji Talasanac živeo je koliko i jedan dvadesetogodišnji Zemljanin. Lasanski kalendar počinje od Prvog Spuštanja, koje se odigralo 3109. zemaljske godine. Sada je 718. talasanska godina, odnosno od nultog časa protekle su 754 zemaljske godine.

5. Konačno — a na tome možemo biti zahvalni — na Talasi postoji samo jedna vremenska zona koju treba uzeti u obzir.

Sirdar Bej (Kapet.)

27. 02. 3827 — 2l.30 ZV

02. 00. 718 — 15.00 TV

„Ko bi pomislio da nešto tako jednostavno može da bude toliko složeno!” nasmeja se Mirisa kada je pročitala obaveštanje prikačeno na oglasnoj tabli Tere Nove. „Pretpostavljam da je ovo jedna od znamenitih Bejomunja. Kakav je čovek kapetan? Nisam dosad imala pravu priliku da popričam sa njim.”

„Nije ga lako upoznati”, odvrati Mozes Kaldro. „Sumnjam da sam razgovarao s njim privatno više od desetak puta. A on je i jedini čovek na brodu koga svi oslovljavaju sa „Ser” — uvek. Osim, možda, zamenik kapetana Malina, kada su nasamo… Uzgred, ova objava sigurno nije prava Bejomunja — odveć je tehničke prirode. Mora da su je skicirali oficir za nauku Verli i sekretar Le Roj. Kapetan Bej je veoma upućen u inženjerijska načela — znatno bolje od mene — ali on je u prvom redu upravnik. A povremeno, kada mu nema druge, i glavni zapovednik.”

„Ne bi mi se dopadalo da na plećima nosim njegovu odgovornost.”

„Taj posao mora nekome pasti u deo. Rutinski problemi se obično mogu rešiti konsultovanjem sa višim oficirima i kompjuterskim bankama. Ali ponekad se javi neka odluka koju mora da donese pojedinac, sa autoritetom da je i sprovede u delo. Upravo zato je potreban kapetan. Jedan odbor ne može upravljati brodom — bar ne stalno.”

„Mislim da mi upravo tako upravljamo Talasom. Možete li da zamislite predsednika Faradina kao kapetana bilo čega?”

„Ove breskve su izvrsne”, uzvrati Kaldor taktično, posluživši se još jednom, iako je savršeno dobro znao da su namenjene Lorenu. „Ali, imali ste sreće; niste se suočili ni sa kakvom krizom tokom sedam stotina godina! Nije li neko od vaših ljudi jednom rekao: „Talasa nema istoriju — već samo statistiku.”?”

„Oh, to nije istina! A šta je sa planinom Krakan?”

„Posredi je prirodna nesreća — i to, zapravo, nevelikih razmera. Imao sam na umu, ovaj, političke krize: socijalne nemire i te stvari.”

„Zemlji možemo zahvaliti na tome. Dali ste nam Džefersonov ustav Tip Tri — neko ga je jednom nazvao utopijom u dva megabajta — i on se pokazao izvanredno uspešan. Program nije modifikovan već tri stotine godina. I dalje smo tek na šestom amandmanu.”

„I neka bude da tu dugo i ostanete”, odvrati Kaldro poneseno. „Ne bi mi se nimalo dopalo da mi budemo vinovnici sedmog.”

„Ako do toga dođe, onda će se stvar najpre obraditi u Arhivskim bankama sećanja. Kada ćete nam ponovo doći u posetu? Ima toliko stvari koje bih želela da vam pokažem.”

„Nipošto toliko koliko bih ja želeo da vidim. Zacelo imate mnogo toga što bi nam bilo od koristi na Seganu Dva, iako je to veoma različit svet.” I znatno manje privlačan, dodade on u sebi.

Dok su oni razgovarali Loren je tiho ušao u prijemnu prostoriju, očigledno se uputivši iz sale za igre u kupatilo. Nosio je sasvim kratak šorts, a preko golih ramena imao je prebačen peškir. Mirisa odjednom oseti slabost u kolenima od tog prizora.

„Pretpostavljam da si pobedio sve odreda, kao i obično”, reče Kaldor. „Zar ti nikad ne dosadi?”

Loren se kiselo osmehnu.

„Neki mlađi Lasanci nisu loši. Jedan mi je upravo uzeo tri poena. Razume se, igrao sam levom rukom.”

„U krajnje neverovatnom slučaju da vam on to još nije rekao”, obrati se Kaldor Mirisi, „Loren je svojevremno bio pvak Zemlje u stonom tenisu.”