Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Najveći deo vremena vozili su se u potpunoj tišini, koja bi bila narušena jedino onda kada bi Mirisa pokazala na neko neobično drvo ili kakav naročito lepi kutak. Sama tišina predstavljala je nešto što Loren nije iskusio u čitavom svom životu; na Zemlji je neprekidno bio okružen zvucima — a život na brodu bio je čitava jedna simfonija umirujućih mehaničkih zvukova, uz povremene neprijatne uzbune.

Ovde su ih stabla okruživala nevidljivim pokrovom, lišenim jeke, tako da je izgledalo da svaka reč biva upijena u tišini istog časa kada je izgovorena. U prvi mah sama novotnost ovog osećanja činila ga je prijatnim, ali sada je Loren počeo da čezne za nečim što bi ispunilo ovaj akustički vakuum. Došao je čak u iskušenje da prigušeno pusti muziku iz komunikatora, ali je bio siguran da se to Mirisi ne bi dopalo.

Doživeo je, stoga, veliko iznenađenje kada su negde iza drveća pred njima doprli akordi sada već poznate talasanske muzike za igru. Kako je uski put retko išao pravo duže od dve ili tri stotine metara, nije uspeo da razabere izvor sve dok nisu zašli za jednu ošru krivinu i našli se pred jednim muzikalnim mehaničkim čudovištem koje se preprečilo preko celog puta i napredovalo prema njima sporim hodom. Stvar je prilično nalikovala na robota-guseničara. Pošto su sišli sa bicikala i pustili ga da prođe, Loren shvati da je posredi naprava za automatsku opravku puteva. Uočio je prilično neravnina, pa čak i rupa, i pitao se kada će se Odeljenje za rad Južnog Ostrva umilostiviti da se time pozabavi.

„Zašto muzika?” upita on. „Ovo teško da je mašina koja ima sluha.”

Tek što je izgovorio ovu malu šalu, kada mu se robot oštro obrati: „Molim vas, nemojte se voziti putem na sto metara iza mene, budući da podloga još nije očvrsnula. Molim vas, nemojte se voziti putem na sto metara iza mene, budući da podloga još nije očvrsnula. Hvala.”

Mirisa se nasmeja videvši njegov iznenađen izraz.

„U pravu si, razume se — nema mnogo sluha. Muzika je tu samo radi opomene onima koji mu dolaze u susret.”

„Zar nekakva sirena ne bi bila delotvornija?”

„Bila bi — ali to bi delovalo tako grozno!”

Pomerili su bicikle još malo od puta i sačekali da prođe spora povorka zglobnih rezervoara, kontrolnih jedinica i mehanizama za postavljanje putne mase. Loren nije mogao da odoli iskušenju da dodirne sveže postavljen sloj; bio je topao i malo gibak i delovao je vlažno, iako je pod dodirom bio savršeno suv. Kroz nekoliko sekundi, međutim, poštao je čvrst poput stene. Razabravši slabašne otiske svojih prstiju, Loren oporo pomisli: ostavio sam svoj beleg na Talasi — ostaće ovde sve do dolaska narednog robota.

Put se sada uspinjao uz brda i Loren oseti kako mu ranije neznani mišići u butinama i listovima skreću pažnju na sebe. Malo pomoćne energije bilo bi i te kako dobro došlo, ali Mirisa je odbacila električne modele kao neprimerene svrsi. Sada nimalo nije smanjila brzinu, tako da Lorenu nije bilo druge do da duboko udahne i nastoji da održi njen ritam.

Kakva je to slabašna tutnjava dopirala ispred? Sigurno niko ne bi mogao da testira raketne motore u unutrašnjosti Južnog Ostrva! Zvuk je postajao sve jači, kako su oni okretali pedale i primicali se neznanom izvoru; Loren ga je prepoznao samo nekoliko sekundi pre no što se pojavio na vidiku.

Prema teranskim merilima vodopad nije delovao previše upečatljivo — bio je visok možda stotinak metara, a širok dvadeset. Mali metalni most, koji se blistao od kapljica, opkoračivao je jezero uskomešane pene na mestu gde se vodopad okončavao.

Na Lorenovo olakšanje Mirisa sjaha sa bicikla i pogleda ga prilično vragolasto.

„Primećuješ li nešto… naročito?” upita ona, pokazavši prema prizoru koji se pružao ispred.

„U kom smislu?” uzvrati Loren, pokušavajući da razabere šta devojka ima na umu. Sve što je video bila je neprekinuta panorama drveća i rastinja, kao i put koji je krivudavo vodio ka drugoj strani vodopada.

„Drveće — drveće!”

„Šta je sa njim? Ja nisam — botaničar.”

„Nisam ni ja, ali bi ipak trebalo da bude očigledno. Pogledaj ga samo.”

On se zagleda, i dalje zbunjen. I konačno mu sinu — jer drvo predstavlja plod prirodnog inženjeringa, a on je bio inženjer.

Sa druge strane vodopada na delu je bio drugačiji dizajner. Iako nije znao naziv nijednog drveta među kojima je stajao, bili su mu neodređeno poznati: sasvim je bio siguran da potiču sa Zemlje… Da, ono je nesumnjivo hrast, a negde je, veoma davno, video predivne žute cvetove na onom niskom grmu.

Sa druge strane mosta pružao se jedan drugačiji svet. Drveće je — da li je to odista bilo drveće? — izgledalo nekako grubo i nezavršeno. Neka stabla imala su kratka, burasta debla iz kojih su se pružale retke, bodljikave grane; druga su ličila na ogromnu paprat; treća su nalikovala na džinovske prste kakvog kostura sa čekinjastim oplatama na zglobovima. A nigde nije bilo nijednog cvetka…

„Sad mi je jasno. Talasina vlastita vegetacija.”

„Da — samo nekoliko miliona godina po izlasku iz mora. Ovo nazivamo Velikom Vododelnicom. Ali, više liči na poprište sudara dveju vojski — i niko ne zna koja će strana pobediti. Niti da li mi možemo nešto pomoći! Rastinje sa Zemlje je razvijenije; ali ovo lokalno je bolje prilagođeno ovdašnjoj hemiji. S vremena na vreme jedna strana zaposeda drugu — a onda mi intervenišemo ašovima pre no što stigne da stekne uporište.”

Kako je to čudnovato, pomisli Loren dok su gurali bicikle preko vitkog mosta. Prvi put od kako sam se spustio na Talasu imam utisak da se odista nalazim na jednom tuđinskom svetu…

Ovo nezgrapno drveće i gruba paprat mogli su da predstavljaju sirovinu iz koje su nastala ležišta uglja koja su pokrenula industrijsku revoluciju — u poslednji čas da spase ljudsku rasu. Lako je mogao poverovati da će svakog trenutka iz niskog rastinja jurnuti jedan dinosaurus; a onda se priseti da su se ti grozni reptili nalazili još stotinu miliona godina u budućnosti kada su ovakve biljke rasle na Zemlji.

Upravo su se ponovo peli na bicikle, kada Loren uzviknu: „Krakan i prokletstvo!”

„Šta je bilo?”

Loren se sruči na nešto što je, na svu sreću, ličilo na gusti sloj čekinjaste mahovine.

„Grč”, promrmlja on kroz stisnute zube, držeći se za izbočene mišiće lista.

„Pusti mene”, reče Mirisa zabrinutim, ali samouverenim glasom.

Pod njenim prijatnim, premda pomalo amaterskim masiranjem grčevi lagano minuše.

„Hvala”, reče Loren posle nekog vremena. „Sad je mnogo bolje. Ali, molim te, nemoj prekidati.”

„Zar stvarno misliš da bih prekinula?” prošapta ona.

I uskoro, između dva sveta, oni postaše jedno.

Članstvo Talasanske akademije nauka bilo je strogo ograničeno na lepi okrugli binarni broj 100000000 — ili, za one koji više vole da računaju na prste, na 256. Oficir za nauku na Magelanu potpuno je uvažavala takvu ekskluzivnost; ona je jemčila održanje određenih standarda. A i Akademija je svoje odgovornosti shvatala veoma ozbiljno; predsednik joj je priznao da u ovom trenutku oni imaju samo 241 člana, budući da se pokazalo nemogućim da se prazna mesta popune kvalifikovanim osobljem.

Od tih 241 u auditorijumu Akademije bilo je fizički prisutno čak 105, dok su 116 zbivanja pratili preko svojih komunikatora. Bio je to rekordno veliki skup i dr En Verli osećala se izuzetno polaskanom — iako ju je pomalo nagrizala radoznalost o tome šta je bilo sa preostalih dvadeset članova Akademije.

Takođe se osetila pomalo nelagodno kada je bila predstavljena kao jedan od vodećih astronoma Zemlje — premda je to, avaj, u vreme polaska Magelana bilo sasvim tačno. Vreme i Slučaj pružili su bivšem direktoru bivše Lunarne opservatorije „Šklovski” ovu jedinstvenu priliku da preživi. Ona je savršeno dobro znala da je u najboljem slučaju kompetentna ako je suditi prema merilima takvih divova kao što su Akerli, Čandrasekar ili Heršel — a da se i ne pominju Galilej, Kopernik ili Ptolomej.