Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Evo je”, poče ona. „Sigurna sam da ste svi imali prilike da vidite ovu kartu Segana Dva — najbolju moguću rekonstrukciju dobijenu prolascima pored planete i radiohologramima. Pojedinosti su, razume se, nedovoljno jasne — najmanje iznose deset kilometara — ali i to je dovoljno da dobijemo osnovne činjenice.

U prečniku ima petnaest hiljada kilometara, što je nešto malo više nego kod Zemlje. Gusta atmosfera sastoji se gotovo potpuno od azota. Nema nimalo kiseonika — na svu sreću.”

To „na svu sreću” uvek bi privuklo pažnju; od toga bi slušaoci malo poskočili na svojim mestima.

„Potpuno razumem vašu iznenađenost; većina ljudskih bića gaji predrasude u korist disanja. Ali tokom decenija pre Egzodusa dogodile su se mnoge stvari koje su promenile naše nazore o svemiru.

Nepostojanje živih stvorenja — kako bivših tako i budućih — u Sunčevom sistemu i neuspeh svih SETI programa uprkos naporima dugim šesnaest stoleća uverili su doslovce svakoga da život mora biti veoma redak drugde u vaseljeni, te stoga i izuzetno dragocen.

Proishodilo je stoga da su svi oblici života vredni pažnje i da zaslužuju uvažavanje. Bilo je čak mišljenja da ne treba uništavati ni virulentne patogene i vektore bolesti, već ih valja sačuvati pod strogim nadzorom „Počast Životu” postala je veoma popularna izreka tokom Poslednjih Dana — i samo su je retki primenjivali jedino na ljudski život.

Pošto je jednom prihvaćeno načelo biološkog nemešanja, sledile su određene praktične posledice. Odavno je bila postignuta saglasnost o tome da ne treba pokušavati naseljavanje na planetama sa inteligentnim oblicima života; ljudska rasa imala je u tom pogledu veoma rđavu prošlost na matičnom svetu. Na sreću — ili na nesreću! — do ove situacije nikada nije došlo.

Ali otišlo se i korak dalje. Pretpostavimo da nađemo planetu na kojoj se upravo začeo životinjski život. Treba li da ostanemo po strani i da pustimo da evolucija ide svojim tokom zbog izvesnih izgleda da bi se megagodinama kasnije mogla pojaviti inteligencija?

Zakoračimo li još dalje — zamislimo da postoji jedino biljni život. Samo jednoćelijski mikrobi.

Može vam izgledati iznenađujuće da se ljudi, u času kada samo postojanje naše rase visi o koncu, upuštaju u raspravu o tako apstraktnim moralnim i filozofskim pitanjima. Ali Smrt usredsređuje um na stvari koje su uistinu važne: zašto smo ovde i šta nam valja činiti?

Ideja o „Metazakonu” — sigurna sam da ste svi za to čuli — postala je veoma popularna. Da li je moguće vaspostaviti zakonske i moralne kodekse koji bi se mogli primeniti na sva inteligentna stvorenja, a ne samo na dvonožne sisare koji dišu vazduh i koji su zakratko preovlađivali na planeti Zemlji?

Igrom slučaja, jedan od glavnih učesnika u toj raspravi bio je dr Kaldor. To ga je učinilo prilično nepopularnim kod onih koji su smatrali da, budući da homo sapiens predstavlja jedinu poznatu inteligentnu vrstu, njegov opstanak ima prvenstvo u odnosu na sve ostalo. Neko je tim povodom skovao efektan slogan „Ako treba izabrati između Čoveka i Sluzave Plesni, ja glasam za Čoveka!”

Srećom, nikada nije došlo do direktnog sučeljavanja — bar koliko nam je poznato. Mogu proteći stoleća pre no što dobijemo izveštaje od svih sejačkih brodova koji su se otisnuli u svemir. A ako od nekih ne stigne ni glasa — onda nije isključeno da je sluzava plesan odnela pobedu…

Godine 3505, tokom poslednjeg zasedanja Svetskog parlamenta, ustanovljene su izvesne smernice — znamenita Ženevska uputstva — za buduće kolonizovanje planeta. Mnogi su smatrali da su one suviše idealističke, a svakako nije postojao način na koji bi se nadziralo njihovo sprovođenje u delo. Ali ove smernice predstavljale su izraz namera — završni gest dobre volje prema vaseljeni koja možda nikada neće doći u priliku da bude zahvalna na tome.

Samo jedna od smernica ovih uputstava odnosi se na nas ovde — ali ona je bila najznamenitija i oko nje se podigla silna rasprava, budući da je isključivala neka od najizglednijih odredišta.

Prisustvo više od nekoliko postotaka kiseonika u atmosferi neke planete predstavlja konačan dokaz da na njoj postoji život. Ovaj elemenat suviše je reaktivan da bi se nalazio u slobodnom stanju, osim ako ga neprekidno ne proizvode biljke — ili nekakav njihov ekvivalent. Razume se, kiseonik ne mora nužno da pretpostavlja životinjski život, ali on svakako priprema teren za njega. Iako životinjski život samo retko vodi do inteligencije, nije ustanovljen nijedan drugi, alternativni put.

I tako, prema načelima Metazakona, planete sa kiseonikom nisu dolazile u obzir. Iskreno govoreći, simnjam da bi ovako drastična odluka bila doneta da nam kvantni pogon nije pružio praktično neograničene domete — i moći.

Dopustite mi sada da vam izložim naš plan delanja pošto budemo stigli do Segana Dva. Kao što možete videti na karti, preko pedeset procenata površine prekriveno je ledom, čija je prosečna dubina procenjena na tri kilometra. Tu se nalazi sav kiseonik koji će nam ikada biti potreban!

Kada bude ušao na završnu orbitu, Magelan će upotrebiti kvantni pogon u sasvim ograničenom dejstvu, kao svojevrsnu let-lampu. Njime će otopiti led i istovremeno razložiti paru na kiseonik i vodonik. Vodonik će ubrzo oteći u svemir; ovo oticanje može se podstaći naročito podešenim laserima, naravno, ako se to pokaže neophodnim.

Kroz samo dvadeset godina u atmosferi Segana Dva biće deset odsto 02, premda će i dalje obilovati nitrooksidima i drugim otrovima tako da neće pogodovati za disanje. U to vreme počećemo da zasipamo planetu naročito razvijenim bakterijama, pa čak i biljkama, kako bismo ubrzali ovaj proces. Ali na planeti će i dalje biti previše hladno; čak i uz toplotu koju ćemo upumpavati na nju, temperatura će svuda biti ispod tačke mržnjenja osim tokom nekoliko časova oko podneva u blizini polutara.

I upravo ćemo tu upotrebiti kvantni pogon, verovatno poslednji put. Magelan, koji je čitav svoj vek proveo u svemiru, konačno će se spustiti na površinu planete.

A onda, po petnaest minuta svakoga dana u odgovarajuće vreme, pogon će biti uključivan na najveću snagu koju sklop broda i tle na kome počiva mogu da izdrže. Ne možemo znati koliko će ova operacija potrajati sve dok ne napravimo prve testove; možda će biti potrebno da ponovo pokrenemo brod i premestimo ga negde drugde, ako se prvobitni položaj pokaže geološki nestabilan.

Prema prvim procenama pogon će ovako morati da dejstvuje tridesetak godina, kako bi dovoljno usporio planetu da se ona pomeri bliže suncu i stekne umerenu klimu. A potom ćemo koristiti pogon još dvadeset pet godina, kako bi se postigla kružna orbita. Ali tokom najvećeg dela tog vremena na Seganu Dva moći će prilično pristojno da se živi, premda će zime biti veoma oštre sve dok se ne postigne završna orbita.

I tako ćemo na kraju dobiti jednu devičansku planetu, veću od Zemlje, sa oko četrdeset postotaka okeana i srednjom temperaturom od dvadeset pet stepeni. Sadržaj kiseonika u atmosferi biće za jednu četvrtinu manji nego na Zemlji — ali će se povećavati. I tada će kucnuti čas da se probudi devet stotina hiljada spavača koji su još u hibernaciji i da im se predstavi novi svet.

To je scenario koji će ostati na snazi osim ako nas neki neočekivani razvoj događaja — ili neko otkriće — ne nagna da odstupimo od njega. A ako bi došlo do najgoreg…”

Dr Verli zastade, a onda se smrknuto osmehnu.

„Ne — ma šta se dogodilo, više nas nećete videti! Ako se Segan Dva pokaže nedostupan, postoji još jedno odredište udaljeno daljnih trideset svetlosnih godina. Ono se može pokazati još pogodnijim.

Možda ćemo, na kraju, kolonizovati oba ta sveta. Ali o tome će budućnost odlučiti.”