Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Bilo je potrebno izvesno vreme da rasprava uzme maha; većina akademika izgledala je pometena, premda im je pljesak bio sasvim iskren. Predsednik, koga je iskustvo naučilo da uvek ima unapred pripremljeno nekoliko pitanja, prvi uze reč.

„Nešto beznačajno, dr Verli — ali po kome ili po čemu je Segan Dva dobio ime?”

„Po jednom piscu naučnih sanjarija sa početka trećeg milenijuma.”

Ovo je probilo led, baš kao što je predsednik i predvideo.

„Pomenuli ste, doktore, da Segan Dva ima najmanje jedan satelit. Šta će se dogoditi sa njim kada budete promenili orbitu planete?”

„Ništa, osim veoma malih poremećaja orbite. On će se kretati zajedno sa maticom.”

„Da je Uputstvo iz… koja ono beše, 3500…”

„Godine 3505.”

„…opravosnaženo ranije, da li bismo mi bili sada ovde? Hoću da kažem, Talasa ne bi dolazila u obzir!”

„Veoma dobro pitanje i mi smo o njemu često raspravljali. Sejačka misija iz 2751 — vaš matični brod na Južnom Ostrvu — svakako bi bila protiv Uputstva. Srećom, problem se nije javio. Budući da ovde nemate kopnene životinje, načelo nemešanja nije narušeno.”

„To je veoma podložno sumnji”, upade jedna od najmlađih članica Akademije — na očiglednu zabavu mnogih njenih starijih kolega. „Ako kiseonik znači život, kako možete biti sigurni da ne važi i obrnuta tvrdnja. Može se zamisliti sva sila stvorenja — čak i takva koja bi bila inteligentna — na planetama bez kiseonika, pa čak i bez atmosfere. Ako su naši evolucioni naslednici inteligentne mašine, kako to smatraju mnogi filozofi, njima bi se više dopadala atmosfera u kojoj ne bi rđali. Imate li neku predstavu o tome koliko je star Segan Dva? Možda je on već prošao kroz kiseoničko-biološku eru; možda vas tamo čeka neka mašinska civilizacija.”

Nekoliko disidenata u publici glasno zagunđa, a neko promrmlja prezrivim tonom „Naučna fantastika!”. Dr Verli sačeka da ova reakcija prođe, a onda kratko odgovori: „Nismo o tome mnogo raspravljali. Jer, ako i naiđemo na mašinsku civilizaciju, načelo nemešanja teško da će biti od neke važnosti. Mene bi u tom slučaju znatno više zabrinjavalo šta će oni učiniti nama nego mi njima!”

Jedan veoma stari čovek — najstarija osoba koju je dr Verli videla na Talasi — lagano se podiže u stražnjem delu sale. Predsednik brzo napisa nešto na jednoj cedulji i pruži je dr Verli. „Profesor Derek Vinslejd — 115 — U.S.T. nauke — istoričar.” Dr Verli je nekoliko sekundi zbunjeno gledala u skraćenicu U.S. a onda joj iznenada sinu da to označava „Uvaženi Starac”.

A i sasvim je tipično, pomisli ona, da doajen lasanske nauke bude istoričar. Tokom svih njihovih sedam stotina godina istorije Tri Ostrva su dala svega nekoliko originalnih mislilaca.

Ova okolnost nije, međutim, zasluživala kritiku. Lasanci su bili prinuđeni da krenu u izgradnju infrastrukture civilizacije od nule; bilo je malo prilika ili podsticaja za ma kakvo istraživanje koje ne bi imalo neposrednu praktičnu primenu. A postojao je i jedan ozbiljniji i tananiji problem: populacija. U bilo kom trenutku i u bilo kojoj naučnoj disciplini na Talasi nikada nije bilo dovoljno pregalaca da se dostigne „kritična masa” — minimalni broj reaktivnih umova potrebnih da se sa fundamentalnim istraživanjima krene u neko novo polje znanja.

Samo su u matematici — baš kao i u muzici — postojali retki izuzeci od ovog pravila. Usamljeni geniji — jedan Ramanujan ili jedan Mocart — mogli su nići niotkuda i samotno ploviti neobičnim morima misli. Znameniti primer u ovom smislu iz lasanske nauke bio je Fransis Zoltan (214–242); njegovo ime je još štovano pet stotina godina kasnije, ali dr Verli je imala izvesne rezerve čak i prema njegovom neospornom umeću. Niko, kako je njoj izgledalo, nije uistinu razumeo njegova otkrića na polju hipertransfinitnih brojeva; a još manje su ta otkrića poslužila kao temelj za nova zdanja — što je predstavljalo pravo merilo za sve istinske revolucionarne prodore. Još i sada, njegova znamenita „Poslednja hipoteza” opirala se kako potvrđivanju tako i poricanju.

Podozrevala je — premda je bila dovoljno taktična da to ne pomene svojim lasanskim prijateljima — da je Zoltanova tragična prerana smrt uslovila prekomerne razmere njegovog ugleda, opteretivši spomen na njega čežnjivim nadama o tome šta je sve moglo biti. Okolnost da je nestao prilikom plivanja pokraj Severnog Otrva nadahnula je mnoštvo romantičnih mitova i teorija — razočaranost u ljubav, ljubomorni takmaci, nesposobnost da pronađe kritične dokaze, užas pred samim hiperfinitima — ali ništa od svega toga nije imalo nikakvo činjenično pokriće. No, sve te pretpostavke upotpunjavale su popularnu predstavu o najvećem geniju Talase koji je nestao u punom naponu intelektualne snage.

Šta je to stari profesor govorio? Oh, uvek postoji neko ko, tokom postavljanja pitanja, potegne neku potpuno nebitnu stvar ili iskoristi priliku da izloži neku svoju omiljenu teoriju. Dugotrajno iskustvo sa sličnim stvarima učinilo je dr. Verli veoma veštom u ophođenju sa takvim interpolatorima i ona je često uspevala da izmami smeh na njihov račun. Ali prema U.S. morala je da bude učtiva, budući da se on nalazio na vlastitoj teritoriji i bio okružen kolegama koje su ga poštovale.

„Profesore, ovaj, Vindsdejl” — „Vinslejd”, prošapta predsednik žurno, ali ona zaključi da bi svaka ispravka sada samo pogoršala stvari — „pitanje koje ste postavili veoma je dobro, ali bi, zapravo, trebalo da spada u okvire jedne druge teme. O tome bi se mogao prirediti čak niz izlaganja; no, čak i tako, jedva da bismo ga pošteno načeli.

Ali, ipak, zadržimo se malo na vašoj prvoj opasci. Ta kritika bila nam je upućena već više puta — ali ona naprosto ne stoji. Nipošto nismo pokušali da sačuvamo „tajnu”, kako ste to vi kazali, o kvantnom pogonu. Celokupna teorija smeštena je u brodskim arhivama i uključena je u materijal koji vam je prenesen.

Rekavši ovo, nikako ne želim da budim lažne nade. Iskreno govoreći, nema nikoga među aktivnim članovima posade broda ko stvarno razume pogon. Mi znamo kako da ga koristimo — i to je sve.

Postoje tri naučnika u hibernaciji koji su stručnjaci za pogon. Ako bi bilo potrebno da ih probudimo pre no što stignemo do Segana Dva, našli bismo se u ozbiljnoj neprilici.

Ljudi su doslovce gubili pamet pokušavajući da zamisle geometrodinamičko ustrojstvo superprostora i da razaberu zašto je vaseljena prvobitno imala jedanaest dimenzija, a ne neki lepi broj kao što je deset ili dvanaest. Kada sam pošla na kurs iz Osnova pogonistike instruktor mi je rekao: „Da si u stanju da shvatiš kvantni pogon uopšte ne bi bila ovde — već gore na Lagranžu Jedan, u Institutu za više nauke”. Dao mi je, pri tom, i jedno korisno poređenje koje mi je pomagalo da ponovo zaspim pošto bi me obuzele noćne more izazvane nastojanjima da shvatim što tačno znači deset na minus trideset tri centimetra.

„Posada Magelana treba da zna jedino šta pogon radi”, rekao mi je instruktor. „Članovi posade su kao inženjeri koji rade u elektrodistribuciji. Sve dok znaju kako da isključe struju, uopšte ne moraju da budu upućeni u to kako se ona stvara. Struja može nastajati iz nečeg jednostavnog, kao što je dinamo na naftu, solarna ploča ili turbina na vodu. Sigurno je da bi lako razumeli načela na kojima se sve to temelji — ali im to nije neophodno da bi svoj posao valjano obavljali. Elektricitet, međutim, može poticati i iz nečeg složenijeg, kao što je fisioni reaktor, termonuklearni fuzor, muonski katalizator, Penrouzovo čvorište ili Hoking-Švarcšildovo jezgro — razumete na šta mislim? Negde u tom nizu oni bi nužno morali dići ruke od bilo kakvog razumevanja; ali to ih nimalo ne bi omelo da budu savršeno dobri inženjeri, kadri da uključuju i isključuju električnu mrežu gde god i kad god je to potrebno.”