Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Mozes Kaldor voleo je da bude sam, onoliko koliko je sebi to mogao da dopusti, u katedralskom spokoju mesta Prvog Spuštanja. Tu se ponovo osećao kao mladi student, okružen svekolikom umetnošću i znanjem čovečanstva. Ovo iskustvo ispunjavalo ga je istovremeno i razdraganošću i potištenošću; pod prstima mu je počivala čitava jedna vaseljena, ali onaj njen delić koji je morao da istražuje tokom celog svog života bio je tako zanemarljiv da ga je zbog toga ponekad gotovo obuzimao očaj. Nalikovao je sebi na kakvog gladnog čoveka dovedenog na banket čiji su se prepuni stolovi pružali u nedogled: gozba je bila tako ogromna da je potpuno gasila apetit.

Pa ipak, cela ta riznica mudrosti i kulture predstavljala je samo majušan deo ukupnog nasleđa čovečanstva. Veliki deo onoga što je Mozes Kaldor znao i voleo tu je nedostajalo — ne slučajno, bio je svestan toga, već hotimičnim izborom.

Pre hiljadu godina genijalni ljudi dobre volje latili su se posla da ponovo napišu istoriju i u tu svrhu pročešljali su biblioteke Zemlje, odlučujući o tome šta treba da bude spaseno a šta prepušteno plamenu. Kriterijum izbora bio je jednostavan, premda ga je često bilo veoma teško primeniti. Neko književno delo, neki dokumenat o prošlosti bio bi unet u memorije sejačkih brodova samo ako bi doprinosio opstanku i društvenoj postojanosti novih svetova.

Zadatak je, razume se, bio i nemoguć i pun emocionalnih stresova. Sa suzama u očima odbori za izbor izbacili su Vedu, Bibliju, Tripitaku, Koran, kao i onu ogromnu literaturu koja se na njima temeljila. Uprkos svekolikoj raskoši, lepoti i mudrosti koju su ova dela sadržavala, nije se smelo dopustiti da ona okuže devičanske planete drevnim otrovima religijske mržnje, verovanja u natprirodno i pobožnog mrmljanja, čime su se nebrojene milijarde muškaraca i žena svojevremeno tešile, ne hajući uopšte što pri tom sakate vlastiti um.

U velikoj čistki nestala su doslovce i sva dela izvrsnih romanopisaca, pesnika i dramopisaca, koja bi u svakom slučaju ostala nerazumljiva bez svog filozofskog i kulturnog zaleđa. Homer, Šekspir, Milton, Tolstoj, Melvil, Prust — poslednji veliki spisatelji pre no što je elektronska revolucija potisnula štampanu stranu — sve što je od njih ostalo bilo je nekoliko stotina hiljada brižljivo odabranih strana. Bilo je isključeno sve što se odnosilo na rat, zločin, nasilje i razorne strasti. Ako novosazdani — i, bar se tako nadalo, poboljšani — naslednici homo sapiensa budu ovo ponovo otkrili, oni bi, nesumnjivo, reagovali tako što bi stvorili vlastitu književnost. Nije bilo potrebe davati im prerane podsticaje.

Bolje su prošle muzika — sa izuzetkom opere — i vizuelne umetnosti. No, sam obim ovog materijala bio je tako ogroman da je odbir naprosto bio nužan, premda je ponekad ispadao proizvoljan. Buduća pokolenja na mnoštvu svetova biće u nedoumici oko Mocartovih prvih trideset osam simfonija, o Betovenovoj sedmoj i četvrtoj, kao i o praznini između druge i sedme Sibelijusove.

Mozes Kaldor bio je duboko svestan svoje odgovornosti, ali i nepodobnosti — bilo čije nepodobnosti, zapravo, ma koliko dotični čovek bio nadaren — za hvatanje ukoštac sa zadatkom koji je stajao pred njim. Gore na Magelanu, bezbedno uskladišteno u džinovskim bankama memorije, nalazilo se mnogo onoga što žitelji Talase nikada nisu upoznali, a svakako i puno toga što bi bez oklevanja prihvatili i prepustili se uživanju u tome čak ako ga ne bi potpuno razumeli. Izvrsna nova verzija Odiseje iz dvadeset petog stoleća, ratna klasika koja je oživljavala muke i patnje posle pola milenijuma mira, velike Šekspirove tragedije u Fajnebergovom čudesnom lingva-prevodu, Li Čaov Rat i mir — bili bi potrebni sati i dani samo da se navedu sve mogućnosti.

Ponekad, dok je sedeo u biblioteci kompleksa Prvog Spuštanja, Kaldor je dolazio u iskušenje da uzme na sebe ulogu Boga sa ovim prilično srećnim i nipošto bezazlenim ljudima. On bi poredio spiskove iz lokalnih memorijskih banki sa onima na brodu, uočavajući ono što je izostavljeno ili sažeto. Iako se već u načelu nije slagao ni sa kakvim oblikom cenzure, često je morao da prizna mudrost brisanja — bar što se tiče onih dana kada je kolonija osnovana. Ali sada, kada je već počivala na čvrstim temeljima, možda ne bi bilo zgoreg uvesti malo poremećaja ili ubrizgati injekciju kreativnosti…

Povremeno su ga uznemiravali pozivi sa broda ili skupine mladih Lasanaca koje su u pratnji vodiča dolazile na mesto početka svoje istorije. Ovi prekidi mu nisu smetali, a postojao je jedan koji mu je naročito bio prijatan.

Gotovo svakog poslepodneva, osim onda kada bi je u tome sprečili navodno hitni poslovi u Tarni, Mirisa bi dojahala uz brdo na svom palominu, Bobiju. Posetioci su doživeli veliko iznenađenje kada su videli konje na Talasi, budući da im se takva prilika nije ukazala na Zemlji. Ali Lasanci su voleli životinje i ponovo su sazdali mnoge iz ogromnih arhiva genetskog materijala koje su nasledili. Ponekad su one bile sasvim beskorisne — pa su čak predstavljale i smetnju, poput nestašnih malih veverica-majmuna koji su neprekidno odnosili sitne predmete iz tarnanskih domaćinstava.

Mirisa bi neizostavno donela neku poslasticu — obično voće ili neki od mnoštva lokalnih sireva — što je Kaldor prihvatao sa zahvalnošću. Ali još mu je draže bilo društvo; ko bi poverovao da se čovek koji se obraćao množini od pet miliona ljudi — što je premašivalo polovinu pripadnika njegovog pokolenja — sada zadovoljavao da pred sobom ima samo jednog slušaoca…

„Okolnost da potičeš iz stare porodice bibliotekara”, reče Mozes Kaldor, „nagoni te da razmišljaš samo u megabajtima. Ali, smem li te podsetiti da reč „biblioteka” potiče od reči knjiga. Imate li knjiga na Talasi?”

„Razume se da ih imamo”, odvrati pomalo s visine Mirisa; još nije uspevala da razabere kada se Kaldor šali. „Na milione… pa, dobro, na hiljade. Postoji jedan čovek na Severnom Ostrvu koji ih štampa oko deset godišnje u tiražima od nekoliko stotina primeraka. Divne su — i veoma skupe. Sve se koriste kao pokloni u naročitim prilikama. I ja sam dobila jednu za dvadeset prvi rođendan — Alisu u zemlji čuda.”

„Voleo bih da mi jednom pokažeš. I ja sam oduvek voleo knjige i imam ih gotovo stotinu na brodu. Možda, stoga, kad god čujem nekoga da govori u bajtima, ja to u sebi odmah podelim sa milion i odmah dobijem knjige… jedan gigabajt, naime, ravan je hiljadu knjiga i tako dalje. To je jedini način na koji mogu da shvatim o čemu je, zapravo, reč kada ljudi govore o bankama podataka i transferu informacija. Dobro, a koliko je velika tvoja bibilioteka?”

Ne skidajući pogled sa Kaldora, Mirisa poče da prebira prstima po tastaturi svoje konzole.

„To je još jedna stvar koju nikada nisam bio kadar da naučim”, priznade on zadivljeno. „Neko je jednom rekao da se posle dvadeset prvog stoleća ljudska rasa podelila u dve vrste — na Verbale i Digitale. U stanju sam da se koristim tastaturom kada mi nema druge, razume se — ali više volim da razgovaram sa svojim elektronskim kolegama.”

„Prema podacima od pre jednog časa”, upade Mirisa, „šest stotina četrdeset pet terabajta.”

„Hm — gotovo milijardu kniga. A koliki je bio prvobitni obim biblioteke?”

„To mogu da ti kažem i bez provere. Šest stotina četrdeset.”

„Znači, za sedam stotina godina…”

„Da, da — uspeli smo da proizvedemo samo nekoliko miliona knjiga.”

„Ne kritikujem vas; uostalom, kvalitet je znatno važniji od kvantiteta. Voleo bih da mi pokažeš ono što smatraš za najbolja dela lasanske književnosti — kao i muzike. Problem sa kojim mi moramo da se suočimo jeste šta da vam damo. U banci sa opštim pristupom na Magelanu smešteno je preko hiljadu megaknjiga. Shvataš li šta to, zapravo, znači?”