Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Evo ga.” Loren je stajao sa Brantom Falkonerom uz ivicu bazena, gledajući kroz jedan procep u spletenom splavu morskog rastinja. Stvorenje koje je jelo morsku travu bilo je sazdano prema istom uzoru kao i zemaljski jastog — ali su mu razmere bile dvostruko veće od čovekovih.

„Jesi li ikada video nešto slično ovome?”

„Nisam”, uzvrati žustro Brant, „i nimalo mi nije žao zbog toga. Kakvo čudovište! Kako ste ga uhvatili?”

„Nismo ga mi uhvatili. Sam je doplivao — ili dopuzao — iz mora, kroz kanal. Onda je pronašao morsku travu i zaključio da je dobio besplatni ručak.”

„Nikavo čudo što ima ovakva klešta; stabljike morske trave veoma su čvrste.”

„Sreća što je biljožder.”

„Nisam siguran da bi mi se baš dopalo da to stavim na probu.”

„Nadao sam se da bi nam nešto više mogao reći o njemu.”

„Ne poznajemo ni stoti deo stvorenja iz lasanskih mora. Jednoga dana sagradićemo nekakvu istraživačku podmornicu i zaronićemo u dubinu. Postoji, međutim, mnoštvo drugih stvari koje imaju prednost, a za ovo još i nije zainteresovano previše ljudi.”

Uskoro će biti, pomisli smrknuto Loren. Da vidimo koliko će Brantu biti potrebno vremena da sam primeti stvar…

„Oficir za nauku Verli malo je prebirala po arhivi. Kazala mi je da je postojalo nešto veoma slično ovome na Zemlji pre više miliona godina. Paleontolozi su mu nadenuli zgodno ime — morski škorpion. Ti drevni okeani mora da su bili uzbudljiva mesta.”

„Kumar luduje za tim da krene u lov upravo na nešto ovakvo”, odvrati Brant. „Šta ćete sada sa njim.”

„Proučićemo ga, a onda ćemo ga pustiti.”

„Vidim da ste ga već vezali.”

Brant je, dakle, primetio, pomisli Loren. Pa, utoliko bolje.

„Ne — nismo. Pogledaj malo pažljivije.”

Na Brantovom licu pojavi se izraz zbunjenosti kada kleknu pored tanka. Džinovski škorpion uopšte ne obrati pažnju na njega, nastavivši da svojim snažnim kleštima otkida stabljike morskog korova.

Jedna od tih klešta nisu bila sasvim onakva kakvim ih je priroda sazdala. Po sredini desnog kraka stajalo je nekoliko namotaja žice, sličnih kakvoj gruboj narukvici.

Brant odmah prepoznade žicu. Donja vilica mu se opusti i on za trenutak ostade bez reči.

„Bio sam, dakle, u pravu”, dobaci mu Lorenson. „Sada znaš šta se dogodilo sa tvojim zamkama za ribe. Mislim da će najbolje biti da ponovo porazgovaramo sa dr Verli — a da i ne pominjem vaše naučnike.”

„Ja sam astronom”, usprotivi se En Verli iz svoje kabine na Magelanu. „Ono što je vama potrebno jeste kombinacija zoologa, paleontologa i etologa — da i ne pominjemo nekoliko drugih disciplina. Ali učinila sam najbolje što sam mogla da postavim jedan istraživački program i rezultat ćete naći pohranjen u banci dva u fajlu ŠKORP. Sve što vam je sada potrebno jeste da ga podvrgnete istraživanju — u čemu vam želimo puno sreće.”

Iako je pokušala da umanji svoj trud, dr Verli je na svoj uobičajeno delotvoran način prekopala gotovo bezgranična skladišta znanja u glavnim memorijskim bankama broda. I ustrojstvo je počelo da se pomalja; u međuvrmenu, uzročnik sve te gužve i dalje je spokojno brstio morsku travu u svom tanku, uopšte ne hajući za neprekidni priliv posetilaca koji su dolazili da ga izučavaju ili naprosto da blenu u njega.

Uprkos groznom izgledu — klešta su mu bila dugačka gotovo pola metra i sticao se utisak da bi mogla čoveku da odseku glavu jednim potezom — stvorenje je delovalo potpuno neagresivno. Uopšte nije pokušavalo da pobegne, možda zato što je naišlo na obilan izvor hrane. Štaviše, bila je opšte prihvaćena pretpostavka da ga je ovamo privukao nekakav tanani hemijski mamac iz morske trave.

Ako je i umeo da pliva, uopšte nije ispoljavao sklonost prema tome, već se zadovoljavao time da gamiže na svojih šest zdepastih nogu. Njegovo telo, dugačko četiri metra, bilo je optočeno egzoskeletom jarkih boja, sazdanim tako da mu obezbedi iznenađujuće dobru gipkost.

Njegovo drugo naročito svojstvo bila je resica malih pipaka koja je okruživala kljunolika usta. Pipci su upadljivo — štaviše, nelagodno — podsećali na zdepaste ljudske prste i izgledali su podjednako vešti. Iako im je prihvatanje hrane verovatno bilo glavni zadatak, bili su očigledno kadri i za znatno više; delovalo je uistinu izuzetno posmatrati kako ih škorp skladno koristi u kombinaciji sa kleštima.

Njegova dva para očiju — jedan veliki i, kako je izgledalo, namenjen za prigušenu svetlost, budući da je preko dana ostajao zatvoren — sigurno su mu omogućavala da izvrsno vidi. Sve u svemu, stvorenje je bilo izvrsno opremljeno za osmatranje i manipulaciju sredine — što su prvi uslovi za pojavu inteligencije.

No, niko ne bi naslutio inteligenciju kod jednog takvog bizarnog stvora da nije bilo svrhovito obavijene žice oko njegovih desnih klešta. To, međutim, nije ništa dokazivalo. Kao što je arhiva pokazivala, bilo je životinja na Zemlji koje su sakupljale tuđe predmete — često čovekove — i koristile ih na potpuno neočekivane načine.

Da stvar nije bila potpuno dokumentovana, niko ne bi poverovao u maniju sakupljanja sjajnih i šarenih predmeta, pa čak i njihovim razmeštanjem na gotovo umetnički način, koja se javljala kod australijske satenske budoarke ili kod severnoameričkog pacova. Zemlja je bila puna takvih tajanstvenosti, koje sada više neće biti odgonetnute. Možda je talasanski škorp bio samo nastavljač te bezumne tradicije, iz razloga koji su podjednako bili neodgonetnuti.

Postavljeno je nekoliko teorija. Najpopularnija — zato što je najmanje uvodila u igru škorpovu mentalnost — bila je da je žičana narukvica naprosto ukras. Da bi se ona namestila bila je potrebna izvesna umešnost — i prilično se raspravljalo oko toga da li je stvorenje to moglo učiniti bez ičije pomoći.

Iza takve pomoći mogao je, razume se, stajati samo neki čovek. Možda je škorp bio odbegli mezimac nekog ekscentričnog naučnika, ali to je izgledalo sasvim neverovatno. Budući da su se na Talasi svi međusobno poznavali, takva tajna ne bi mogla dugo ostati skrivena.

Postojala je još jedna teorija, najnategnutija od svih — ali zato i najizazovnija.

Možda je narukvica predstavljala znamenje čina.

Bio je to posao koji je zahtevao veliku umešnost, ali je imao i duga razdoblja dosađivanja, što je poručniku Ovenu Flečeru pružalo obilje vremena za razmišljanje. Zapravo, previše vremena.

On je bio pecaroš koji je vadio ulov težak šest stotina tona, namotavajući na čekrk najlon gotovo nepojamne snage. Jednom dnevno, samonavodna sonda za hvatanje stala bi da ponire prema Talasi, odmotavajući za sobom kabl koji se spuštao složenom krivom dugačkom trideset hiljada kilometara. Sonda bi se automatski spustila do tovara koji je čekao i pošto bi sve provere bile izvršene otpočelo bi izvlačenje.

Kritični trenuci bili bi prilikom podizanja sa tla, kada se pahuljica odvajala od postrojenja za zamrzavanje, i prilikom približavanja Magelanu, kada je ogroman ledeni heksagon valjalo dovesti u stanje mirovanja na samo kilometar od broda. Podizanje je počinjalo u ponoć, a od Tarne do stacionarne orbite na kojoj se nalazio Magelan trajalo je samo nešto manje od šest sati.

Ukoliko bi prilikom susreta i spajanja Magelan bio sa dnevne strane planete, najvažnija stvar je bila držati pahuljicu u senci, kako snažni zraci talasanskog sunca ne bi isparili u svemir ovaj dragocen tovar. Kada bi se jednom našao u bezbednosti iza velikog štitnika od zračenja, hvataljke robotskih teleoperatera uklonile bi izolirajuću foliju koja je štitila led tokom uspinjanja ka orbiti.

Potom je valjalo odvojiti postolje za podizanje i vratiti ga natrag za novi tovar. Ponekad bi se velika metalna ploča, slična kakvom heksagonalnom poklopcu za tiganj što ga je načinio neki ekscentrični kuvar, zalepila za led, tako da je bilo potrebno pribeći blagom i pažljivo odmerenom zagrevanju da bi se ona odvojila.