Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Usledila je tišina, dok su svi razmišljali; a onda Kumar, koji je bio netipično ćutljiv — možda zastrašen moćnim talentima sa Severnog Ostrva — reče obrazrivo i uzdržano:

„Izgleda znatno rđavije odavde. Deset metara niže gotovo da nema lišća — samo velike stabljike sa obiljem postora između. Liči na šumu.”

Da, pomisli Loren, podmorska šuma, sa ribama koje plivaju između vitkih, sinusoidnih stabala. Dok su ostali naučnici posmatrali glavni video-ekran i mnogostruke displeje instrumenata, on stavi naročite naočare za puni vid, čime je isključio iz svog vidnog polja sve ostalo osim prizora koji je stajao ispred robota koji je lagano ponirao u dubinu. U psihološkom smislu, on više nije bio na palubi Kalipsa; glasovi njegovih saputnika kao da su sada dolazili sa nekog drugog sveta koji nije imao nikakve veze sa njim.

Bio je istraživač koji je ulazio u jednu stranu vaseljenu, ne znajući na šta može da naiđe. Bila je to ograničena, gotovo monohromatska vaseljena; jedine boje bile su meka plavet i zeleno, a kraj vidnog polja nalazio se na razdaljini manjoj od trideset metara. U svakom trenutku mogao je da vidi desetak vitkih stabala, podbočenih na pravilnim razmacima mehurovima ispunjenim gasom, koji su im omogućavali da stoje uspravno, sežući iz tmastih dubina i nestajući put sjajnog „neba” gore. Povremeno je imao utisak da se kreće kroz kakav gaj nekog sumračnog, maglovitog dana, ali bi ubrzo jato hitrih riba raspršivalo taj privid.

„Dve stotine pedeset metara”, čuo je nekoga kako uzvikuje. „Uskoro bi trebalo da vidimo dno. Da uključimo svetla? Kvalitet slike je prilično pogoršan.”

Loren gotovo da nije primetio nikakvu razliku, budući da je automatska kontrola regulisala sjajnost slike. Ali shvatio je da je na ovoj dubini moralo biti gotovo potpuno mračno; ljudsko oko bi tu bilo doslovce beskorisno.

„Ne — ne želimo ništa da poremetimo osim ako to ne moramo. Sve dok kamera radi, zadovoljimo se raspoloživom svetlošću.”

„Evo dna! Uglavnom je stenovito — nema mnogo peska.”

„Prirodno. Macrocystis thalassi potrebna je stena da prianja za nju — on nije kao sargassum koji slobodno pliva.”

Lorenu je bilo jasno šta je nepoznati govornik imao na umu. Vitka stabla završavala su se mrežom korenova, koja je tako čvrsto bila spojena sa izbočinama stena da ih nikakva bura ili površinske struje nisu mogli otrgnuti. Analogija sa šumom na kopnu bila je još bliža nego što je mislio.

Veoma obazrivo, robot-izviđač probijao se kroz podmorsku šumu, odmotavajući za sobom kabl. Izgledalo je da nema opasnosti da se zaplete u zmijolika debla koja su sezala do nevidljive površine, budući da je između džinovskih biljaka postojalo obilje prostora. I odista, one kao da su namerno bile…

Naučnici koji su stvar pratili preko ekrana monitora shvatili su neverovatnu istinu samo nekoliko sekundi posle Lorena.

„Krakan!” prošapta jedan od njih. „Ovo nije prirodna šuma — već veštački zasad!”

Nazivali su sebe Sabrama, prema pionirima koji su, milenijum i po ranije, ukrotili jednu gotovo podjednako negostoljubivu divljinu na Zemlji.

Marsovske Sabre bile su srećne u jednom pogledu; nisu imali protiv sebe ljudske neprijatelje — već samo surovu klimu, jedva primetnu atmosferu, peščane oluje planetnih razmera. Uhvatili su se ukoštac sa svim tim nepogodnostima; rado su isticali da ne samo što su preživeli, nego su i preovladali. Ova izreka bila je samo jedna od nebrojenih pozajmica sa Zemlje, ali im je to njihova žarka sklonost ka nezavisnosti retko dopuštala da priznaju.

Više od hiljadu godina živeli su u senci jednog privida — gotovo religije. A kao i svaka religija, ova je takođe igrala suštinsku ulogu u njihovom društvu: pružila im je ciljeve koji su ih nadmašali, kao i svrhu života.

Sve dok proračuni to nisu obesnažili, oni su verovali — ili su se bar nadali — da bi Mars mogao da izbegne Zemljin usud. Stvar bi prošla samo za dlaku, razume se; dodatna razdaljina samo bi smanjila zračenje za pedeset odsto — ali to bi moglo biti dovoljno. Zaštićeni kilometrima drevnog leda na polovima, možda bi Marsovci mogli da prežive kada već Čovek nije mogao. Postojala je čak i jedna fantazija — premda je u nju verovalo svega nekoliko nepopravljivih romantičara — prema kojoj bi otapanje polarnih kapa povratilo izgubljene okeane planete. A onda, možda, atmosfera bi mogla postati dovoljno gusta da se ljudi kreću slobodno na otvorenom uz jednostavnu opremu za disanje i termalnu izolaciju…

No, ove su nade grubo zgasle, konačno ugašene neumoljivim jednačinama. Nikakvo umeće ili napori neće omogućiti Sabrama da se spasu. Oni će nestati zajedno sa matičnim svetom čiju su mekoću često s prezirom omalovažavali.

Ali sada, pružajući se pod Magelanom, nalazila se jedna planeta koja je otelovljavala sve nade i snove poslednjeg pokolenja kolonista Marsa. Dok je Oven Flečer posmatrao beskrajne okeane Talase, jedna misao neprekidno mu se vrzmala po glavi.

Prema zvezdanim sondama, Segan Dva prilično je nalikovao Marsu — što je i bio razlog da on i njegovi sunarodnici budu izabrani za ovo putovanje. Ali zašto se ponovo upustiti u borbu, kroz tri stotine godina i na udaljenosti od sedamdeset pet svetlosnih godina, kada je Pobeda već bila ovde i sada?

Flečer više nije pomišljao samo na dezertiranje; to je značilo ostaviti premnogo toga za sobom. Bilo bi sasvim lako sakriti se na Talasi; ali kako bi se osećao, pošto Magelan ode, odnevši za sobom poslednje prijatelje i kolege iz mladosti?

Dvanaest Sabra još se nalazilo u hibernaciji. Od petorice probuđenih on je već brižljivo ispitao dvojicu i od njih dobio povoljan odgovor. A ako se i ostala dvojica slože sa njim, znao je da će moći da govori i u ime usnule dvanaestorice.

Magelan mora okončati svoj pohod ka zvezdama, ovde, na Talasi.

Bilo je malo razgovora na Kalipsu dok se vraćao prema Tarni skromnom brzinom od dvadeset klikova; putnici su bili zadubljeni u misli, pokušavajući da razaberu sva značenja onih prizora sa morskog dna. Loren je i dalje bio odsečen od spoljnog sveta; još je nosio naročite naočare za puni vid, preko kojih je gledao snimak istraživanja podmorske šume što su ga načinile podvodne sanke.

Odmotavajući za sobom kabl poput kakvog mehaničkog pauka, robot se kretao lagano kroz velika debla, koja su izgledala vitka samo zbog svoje ogromne dužine, ali su zapravo bila deblja od ljudskog tela. Sada je bilo jasno da su bila razvrstana u pravilne redove, tako da je nužno sledilo iznenađenje kada je robot prispeo do jasno omeđenog svršetka ove plantaže. A tamo, idući za svojim poslovima u svom logoru u džungli, nalazili su se škorpovi.

Bilo je mudro ne uključiti reflektore; stvorenja uopšte nisu bila svesna bešumnog posmatrača koji je plivao kroz gotovo potpunu tamu na samo metar iznad njih. Loren je jasno video snimke mrava, pčela i termita i način na koji su škorpovi funkcionisali podsetio ga je na njih. Na prvi pogled bilo je nemoguće poverovati da takva složena organizacija može postojati bez inteligencije koja bi je kontrolisala — pa ipak, njihovo ponašanje moglo je biti i sasvim automatsko, kao što je to bio slučaj kod zemaljskih društvenih insekata.

Neki škorpovi obdelavali su velika stabla koja su sezala visoko gore ka površini da bi požnjeli zrake nevidljivog sunca; drugi su se vrzmali po morskom dnu noseći kamenje, lišće — kao i grube, premda sasvim prepoznatljive mreže i košare. Škorpovi su, dakle, izrađivali oruđa; ali ni to još nije bilo jemstvo inteligencije. Gnezda nekih ptica bila su znatno brižljivije izrađena od ovih neveštih tvorevina načinjenih, kako izgleda, od stabljika i listova sveprisutne morske trave.