Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„To me je podsetilo na nešto”, reče Mirisa. „Možda ovo ne bi trebalo da vam kažem, ali ovde je prošle nedelje bila delegacija sa Severnog Ostrva. Predsednik Akademije nauka i dvojica fizičara.”

„Dopusti da pogodim. Kvantni pogon.”

„Tako je.”

„Kako su reagovali?”

„Izgledali su zadovoljni — i iznenađeni — okolnošću da je on stvarno ovde. Napravili su kopiju cele stvari, razume se.”

„Neka im je sa srećom; biće im i te kako potrebna. A to im možeš i reći. Neko je jednom kazao da prava svrha KP-a nipošto nije nešto tako tričavo kao što je istraživanje svemira. Njegove energije biće nam potrebne jednoga dana da sprečimo povratno kolapsiranje kosmosa u praiskonsku crnu rupu — i da započnemo naredni ciklus postojanja.”

Usledila je tišina puna strahopoštovanja; konačno, čaroliju odagna Džoan LeRoj.

„Neće to biti za života ove uprave. Vratimo se na posao. Valja nam još pročešljati priličan broj megabajta pre no što pođemo na počinak.”

Nije sve bilo samo rad; postojali su trenuci kada je Kaldor naprosto morao da iziđe iz bibliotečkog odeljenja kompleksa Prvog Spuštanja kako bi se malo opustio. Tada bi stao da tumara umetničkom galerijom, pošao bi u razgledanje Matičnog broda uz pomoć kompjuterskog vodiča (kako je nastojao da ga što bolje upozna, uvek je birao drugačiju maršrutu) ili bi se prepustio muzeju da ga vrati u vreme.

Uvek je postojao dugačak red posetilaca — poglavito studenata ili dece sa roditeljima — za predstave Terame. Ponekad bi Mozesa Kaldora pomalo grizla savest zato što koristi svoj povlašćeni položaj da uđe preko reda. Tešio se mišlju da je Lasancima na raspolaganju stajao čitav vek za uživanje u panoramama jednog sveta koji nikada nisu upoznali; on je, međutim, imao samo nekoliko meseci da ponovo poseti svoj izgubljeni dom.

Mozesu Kaldoru bilo je veoma teško da uveri svoje prijatelje da nikada nije bio na mestima koja su ponekad zajedno posmatrali. Sve što je video bilo je najmanje osam stotina godina starije od njega, budući da se Matični brod otisnuo sa Zemlje 2751. godine — dok se on rodio 3541. No, povremeno bi uz šok prepoznao nešto i tada bi mu sećanja preplavila um nesnosnom silinom.

Predstava „Kafe Trotoar” bila je najživlja i najprizivnija. Sedeo bi za malim stolom, pod platnenom nadstrešnicom, ispijajući vino ili kafu, dok je pokraj njega promicao život jednog grada. Dokle god bi ostao da sedi za stolom njegova čula ni na koji način nisu mogla da razlikuju opsenu od stvarnosti.

U mikrokosmičkim razmerama oživljavani su velegradovi Zemlje. Rim, Pariz, London, Njujork — zimi i leti, noću i danju, posmatrao je turiste i poslovne ljude, studente i ljubavnike kako idu svojim putem. Oni bi mu se često, shvativši da ih snimaju, osmehnuli preko stoleća i bilo je nemoguće ne uzvratiti na isti način.

Na drugim panoramama nije bilo ljudskih bića, niti bilo kakvih dela Čoveka. Mozes Kaldor bi tada ponovo posmatrao, kao što je činio i u onom drugom životu, oblak kapljica koji se dizao sa Viktorijinih vodopada, uspinjanje Meseca povrh Velikog Kanjona, snegove Himalaja, ledene grebenove Antarktika. Za razliku od prizora gradova ovi predeli uopšte se nisu promenili tokom hiljadu godina od kada su snimljeni. Ali iako su postojali znatno pre Čoveka, oni ga nisu nadživeli.

Škorpu kao da se uopšte nije žurilo; natenane je prevalio pedeset kilometara za deset dana. Jednu neobičnu činjenicu ubrzo je otkrila sonarna sonda koje je bila prikačena, ne bez poteškoća, za leđni oklop ljutitog stvora. Putanja kojom se kretao morskim dnom bila je savršeno prava, kao da je tačno znao kuda ide.

Ma šta mu bilo odredište, on kao da ga je pronašao na dubini od dve stotine pedeset metara. Zatim je nastavio da tumara unaokolo, ali u granicama sasvim ograničenog područja. To je potrajalo još dva dana; a onda su signali iz ultrasoničnog emitora iznenada prestali usred impulsa.

Mogućnost da je škorpa pojelo neko još veće i opakije stvorenje od njega predstavljala je suviše naivno objašnjenje. Emitor se nalazio u čvrstom metalnom cilindru; bilo koji zamislivi sklop zuba, kandži ili pipaka utrošio bi više minuta — u najmanju ruku — pre no što bi ga uništio, a uređaj bi sasvim fino nastavio da funkcioniše u stvorenju koje ga je ucelo progutalo.

I tako, preostale su samo dve mogućnosti, od kojih je prvu sa prezirom odbacilo osoblje Severnoostrvske podvodne laboratorije.

„Svaka pojedinačna komponenta imala je i rezervnu jedincu”, napomenu direktor. „Štaviše, samo dve sekunde ranije emitovan je dijagnostički impuls; sve je bilo normalno. Nije, dakle, moglo biti u pitanju otkazivanje uređaja.”

I tako, preostalo je samo nemoguće objašnjenje. Emitor je neko isključio. A da bi se to učinilo, valjalo je ukloniti jednu zaptivnu šipkicu.

To se nije slučajno moglo dogoditi, već samo radoznalim prebiranjem — ili hotimice.

Dvadeset metara dugačak i dvotrupni Kalipso nije bilo samo najveće, nego i jedino okeanografsko istraživačko plovilo na Talasi. Baza mu je normalno bila na Severnom Ostrvu i Loren je sa zadovoljstvom uočio dobroćudno zadirkivanje između naučne posade i putnika iz Tarne, prema kojima su se oni prvi odnosili kao prema tobože neznalačkim ribarima. Sa svoje strane, pak, Južnoostrvljani nisu propuštali priliku da se podiče time kako su oni bili ti koji su otkrili škorpa. Loren ih nije podsećao na okolnost da to baš nije bilo sasvim u saglasnosti sa činjenicama.

Malo se trgao kada je ponovo video Branta, premda je to mogao očekivati, budući da je ovaj bio delimično odgovoran za novu opremu Kalipsa. Pozdravili su se učtivo, premda hladno, ne obraćajući pažnju na radoznale ili vesele poglede ostalih putnika. Na Talasi je bilo malo tajni; do sada su već svi znali ko se smestio u glavnoj gostinskoj sobi u domu Leonidasovih.

Male podvodne sanke, koje su se nalazile na stražnjoj palubi, prepoznao bi svaki okeanograf iz poslednjih skoro dve hiljade godina. Na njihovom metalnom okviru stajale su postavljene tri televizijske kamere, žičana košara za držanje uzoraka prikupljenih rukom kojom se daljinski upravljalo, kao i sistem vodenih mlaznika koji je omogućavao kretanje u svim pravcima. Kada jednom bude spušten niz bok broda, robot-istraživač slaće natrag svoje informacije posredstvom kabla sa optičkim vlaknima ne debljim od grafita u olovci. Ova tehnologija bila je stolećima stara — ali i dalje savršeno svrsishodna.

Obala je sada konačno nestala i Loren se prvi put našao potpuno okružen vodom. Setio se zebnje koja ga je obuzela prilikom prethodnog izleta sa Brantom i Kumarom, kada su se odvezli od obale jedva jedan kilometar. Ovoga puta, sa zadovoljstvom je ustanovio, osećao se nešto lagodnije uprkos prisustvu svog takmaca. To je bilo možda stoga što se nalazio na znatno većem brodu…

„Čudno”, reče Brant, „još nikada nisam video morsku travu ovako daleko na zapadu.”

U prvi mah Loren nije uspeo ništa da razabere; a onda je uočio tamne mrlje plitko u vodi pred njima. Nekoliko minuta kasnije brod je stao da se probija pramcem kroz rastresitu masu plutajuće vegetacije, što kapetana nagna da sasvim smanji brzinu.

„U svakom slučaju, gotovo smo stigli”, reče on. „Nema potrebe da začepimo naše usisnike ovim rastinjem. Zar ne, Brante?”

Brant podesi kursor na displeju i za trenutak se zadubi u očitavanje podataka.

„Da — nalazimo se samo pedeset metara od mesta gde smo izgubili emitor. Dubina dve stotine deset. Vadimo ribu na brod.”

„Samo trenutak”, umeša se jedan naučnik sa Severnog Ostrva. „Na tu mašinu smo utrošili prilično vremena i novca, a ona je i jedina na svetu. Šta ako se zapetlja u ovu vražju morsku travuljinu?”