Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Osećam se kao posetilac iz svemira, pomisli Loren, koji se nalazi povrh nekog zemaljskog sela u kamenom dobu, upravo u vreme kada je Čovek otkrio poljoprivredu. Da li bi on — ili ono — mogao da izvede ispravan zaključak o postojanju ljudske inteligencije na osnovu ovakvog jednog osmatranja? Ili bi, možda, presuda glasila: čisto instinktivno ponašanje?

Sonda je sada prodrla toliko duboko na čistinu da se okolna šuma više nije mogla videti, premda najbliža stabla nisu mogla biti udaljenija od pedeset metara. Upravo tada, neki duhovito nastrojen Severac promrmlja naziv koji je potom postao neizbežean, čak i u naučnim izveštajima: „Centar Škorpvila”.

I odista, u nedostatku boljeg termina, ovim se sasvim prikladno opisivalo stambeno i poslovno područje. Jedna stenovita izbočina, visoka oko pet metara, krivudavo se pružala preko proplanka, a pročelje joj je bilo prošarano mnogim tamnim rupama koje su izgledale široke taman toliko da kroz njih uđe jedan škorp. Iako su te male pećine bile nepravilno razmeštene razmere su im bile tako jednoobrazne da su u pitanju teško mogle biti prirodne formacije; sticao se utisak da je posredi kakva velika stambena zgrada koju je projektovao neki ekscentrični arhitekta.

Škorpovi su ulazili i izlazili kroz otvore — poput službenika, pomisli Loren, u nekom od starih gradova pre razdoblja telekomunikacija. Njihove delatnosti izgledale su mu podjednako besmislene kao što bi, verovatno, i trgovina ljudi delovala njima.

„Hej”, uzviknu jedan drugi posmatrač sa Kalipsa, „šta je ono? Sasvim desno — možete li malo da približite?”

Loren se trže na ovu intervenciju izvan njegove sfere svesti; to ga na trenutak vrati sa morskog dna na svet površine.

Njegovo panoramsko vidno polje najednom se iskosi kada je sonda stala da menja položaj. A onda se ponovo ispravila i lagano zaputila ka jednoj izdvojenoj stenovitoj piramidi, visokoj oko deset metara — sudeći prema dva škorpa u njenom podnožju — i sa samo jednim pećinskim ulazom. Loren nije razabrao ništa neobično na njoj; a onda, lagano, postade svestan izvesnih nepravilnosti — elemenata koji se nisu sasvim uklapali u sada već poznat prizor Škorpvila.

Svi ostali škorpovi vrzmali su se unaokolo, zauzeti nekim poslom. Ona dva su, međutim, stajala nepomično, osim što su neprekidno njihala glavama napred-nazad. A postojalo je i još nešto…

Ovi škorpovi bili su veliki. Razmere se ovde nisu mogle lako proceniti i tek pošto je još nekoliko životinja prošlo u blizini Loren se konačno uveri da je onaj par gotovo za pedeset odsto krupniji od proseka ostalih.

„Šta rade?” prošapta neko.

„Ja ću ti reći”, uzvrati drugi glas. „To su čuvari… stražari.”

Jednom izrečen, ovaj zaključak bio je tako očigledan da više niko nije sumnjao u njega.

„Ali šta čuvaju?”

„Kraljicu, ako je imaju? Prvu Banku Škorpvila?”

„Kako to da ustanovimo? Sanke su suviše velike da bi ušle unutra — čak i kada bi nas pustili da pokušamo.”

Od tog trenuka rasprava je postala akademska. Robotska sonda sada se spustila na manje od deset metara od vrha piramide i operator nakratko uključi jedan od kontrolnih mlaznika kako bi obustavio dalje spuštanje.

Ovaj zvuk ili vibracije mora da su uzbunile stražare. Obojica se istovremeno pridigoše i Lorenu se iznenada javi košmarna vizija načičkanih očiju, razmahanih pipaka i džinovskih klešta. Milo mi je što se stvarno ne nalazim tamo dole, iako mi tako izgleda, reče on u sebi. A i sreća je što ne umeju da plivaju.

Ali ako nisu mogli da plivaju, mogli su da se veru. Iznenađujućom brzinom škorpovi stadoše da se uspinju uz pročelje piramide da bi se kroz samo nekoliko sekundi obreli na vrhu, od koga su sanke bile udaljene tek koji metar.

„Bolje da se sklonim odavde pre no što skoče”, promrmlja operator. „Tim kleštima presekli bi naš kabl kao pamučni konac.”

No, bilo je kasno. Jedan škorp se hitnu sa stene i sekundu kasnije njegova klešta čvrsto su držala jednu od kliznica na stajnom trapu sanki.

Ljudski refleksi operatora bili su podjednako brzi, a njemu je na raspolaganju stajala i izvrsna tehnologija. U istom trenutku on krenu punim pogonom unazad i stade da spušta robotsku ruku u protivnapad. No, odlučujuće oružje, bilo je uključenje reflektora.

Škorp mora da je potpuno ostao zaslepljen. Klešta mu se otvoriše u gotovo ljudskom gestu zapanjenosti i on pade natrag na morsko dno pre no što je robotova mehanička šaka stigla da uzme udela u okršaju.

Za delić sekunde Loren je takođe ostao zaslepljen, a naočare mu se zatamniše. A onda automatska kola kamere izvršiše podešavanja za veći nivo svetlosti i pred njegovim očima uskoro se ukaza izuzetno jasan krupni plan zbunjenog škorpa trenutak pre no što će ovaj nestati iz vidnog polja.

Iz nekog razloga uopšte nije bio iznenađen kada je video da se ispod škorpovih desnih klešta nalaze dve metalne trake.

Ponovo je gledao ove završne prizore dok se Kalipso vraćao u Tarnu i čula su mu još u toj meri bila usredsređena na podvodni svet da uopšte nije osetio blagi udarni talas koji je zapljusnuo brod. A onda postade svestan uzvika i pometnje oko sebe, kao i naginjanja palube zbog iznenadne promene kursa Kalipsa. On skinu naočare i stade da trepće na jarkoj sunčevoj svetlosti.

Za trenutak je bio potpuno zaslepljen; a onda, kada su mu se oči prilagodile bleštavosti, vide da se nalaze na svega nekoliko stotina metara od obale Južnog Ostrva, oivičene palmama. Naleteli smo na sprud, pomisli on. Brantu će se ovo i te kako nabijati na glavu…

A tada ugleda kako se povrh istočnog obzorja uzdiže nešto za šta ni u snu nije slutio da će videti na spokojnoj Talasi. Bio je to oblak u obliku pečurke, koji je pohodio noćne more ljudi tokom dve hiljade godina.

Šta to Brant radi? Pa zar ne bi trebalo da hita ka kopnu; umesto toga on je okretao Kalipso u najužem mogućem polukrugu i zapućivao se ka pučini. No, stvari su bile potpuno u njegovim rukama, dok su svi ostali stajalil zablenuti prema istoku.

„Krakan!” uzviknu jedan od naučnika sa Severnog Ostrva i Lorenu se za trenutak učini da je ovaj izrekao samo prekomerno korišćenu lasansku psovku. A onda shvati šta je posredi i preplavi ga silno osećanje olakšanja. No, ono je bilo sasvim kratkovečno.

„Ne”, reče Krumar, izgledajući uznemireniji nego što bi Loren mislio da je moguće. „Nije Krakan — već nešto znatno bliže. Krakanovo dete.”

Brodski radio sada je neprekidno emitovao signal za uzbunu i povremene, svečane poruke upozorenja. Loren uopšte nije došao u priliku da ih čuje, budući da mu je pažnju privuklo nešto veoma neobično što se zbivalo sa obzorjem. Ono se nije nalazilo tamo gde je trebalo da bude.

Sve je to bilo veoma zbunjujuće; polovinom uma i dalje se nalazio dole sa škorpovima, a i još je treptao zbog snažnog sjaja sa mora i neba. Možda nešto nije bilo u redu sa njegovim vidom. Iako je bio sasvim siguran da Kalipso više nije nagnut, oči su mu govorile da je strmo iskošen nadole.

Ne; to se more podizalo uz tutnjavu koja je sada potirala sve ostale zvuke. Nije se usuđivao da proceni visinu talasa koji se ustremio ka njima; tek sada mu postade jasno zašto se Brant uputio prema otvorenom moru, što dalje od pogubnih plićaka o koje će cunami utrošiti svoju silinu.

Džinovska ruka ščepa Kalipso i podiže ga pramcem naviše visoko, visoko ka zenitu. Loren poče bespomoćno da klizi palubom; pokuša da se uhvati za jedan stub ali ga promaši i trenutak potom obre se u vodi.

Seti se vežbi za slučaj opasnosti, reče on žustro u sebi. U moru ili svemiru načelo je uvek bilo isto. Najveća opasnost je panika, te stoga treba ostati pribran…

Nije bilo opasnosti da će se udaviti; pojas koji je nosio postaraće se za to. Ali gde je alka koju treba povući da bi se naduvao? Počeo je mahnito da prebira prstima po vezama oko pasa i uprkos svoj odlučnosti oseti kratkotrajnu, ledenu jezu pre no što je konačno pronašao metalnu alkicu. Lako ju je bilo pokrenuti i on na veliko olakšanje oseti kako se pojas nadima oko njega, prihvatajući ga u prijatno okrilje.