Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Za kapetana Beja bilo je veoma neprijatno da i dalje normalno vodi brod, ne znajući pri tom ko mu se — niti koliko — od oficira i običnih članova posade obraća anonimnim porukama preko brodske mreže. Nije bilo načina da se uđe u trag onome ko je slao ove neregistrovane poruke: takav način komuniciranja uveden je pre svega zbog poverljivosti — davno umrli geniji koji su projektovali Magelana računali su da bi se time obezbedio stabilišući socijalni mehanizam. On je obazrivo zapodeo razgovor o postavljanju lokatora sa glavnim komunikacionim inženjerom, ali ta pomisao toliko je zapanjila zapovednika Roklina da je glatko odbio celu stvar.

I tako, nije mu preostalo ništa drugo do da neprekidno motri lica oko sebe, uočavajući izraze, obraćajući pažnju na modulaciju glasa — i nastojeći da se pri tom ponaša kao da se ništa nije dogodilo. Možda je on preterivao, odnosno, možda se ništa važno i nije dogodilo. Ali bojao se da je seme zasađeno i da će početi da klija i klija sa svakim danom koji brod bude proveo na orbiti oko Talase.

Njegov prvi odgovor, sačinjen posle konsultacija sa Malinom i Kaldorom, bio je sasvim neutralan:

Uputio: KAPETAN

Upućeno: ANONIMU

Odgovarajući na vašu neregistrovanu poruku izveštavam vas da nemam ništa protiv da razmotrimo vaš predlog bilo preko brodske mreže, ili formalno u Brodskom Veću.

U stvari, i te kako je imao protiv; proveo je gotovo polovinu svog odraslog života pripremajući se za ogromnu odgovornost prevoza milion ljudskih bića kroz svemir, na udaljenosti od sto dvadeset pet svetlosnih godina. To je bila njegova misija; da mu je reč „sveto” bilo šta značila, on bi je ovde primenio. Ništa ga drugo nije moglo odvratiti od tog cilja osim neko katastrofalno oštećenje broda ili neverovatno otkriće da će i sunce Segana Dva postati nova.

U međuvremenu, postojao je jedan očigledan smer delanja. Možda mu je posada — baš kao i Blajovo ljudstvo! — postala malodušna, ili bar opuštena. Opravka ledare posle manje štete koju joj je naneo cunami potrajala je dvostruko duže nego što se očekivalo, što je postalo tipično. Ceo ritam broda polako se usporavao; da, kucnuo je čas da ponovo malo pucne bičem.

„Džoan”, obrati se on svojoj sekretarici trideset hiljada kilometara niže. „Daj mi poslednji izveštaj o sklapanju štitnika. I reci zameniku Malini da želim da porazgovaram sa njim o planu podizanja leda.”

On nije znao da li mogu da podižu više od jedne pahuljice dnevno. Ali mogli bi da pokušaju.

Poručnik Horton bio mu je zanimljivo društvo, ali Lorenu je ipak bilo drago što ga se otarasio čim su mu elektrofuzione struje spojile slomljene kosti. Kako je Loren otkrio, uz mnoštvo zamornih pojedinosti, mladi inženjer se uhvatio u kolo sa grupom kosmatih raspuštenika na Severnom Ostrvu, čija je druga najvažnija stvar u životu, kako izgleda, bila da se uz okomite talase voze na dasci sa mikromlaznicima. Horton je na svojoj koži iskusio da je taj sport još opasniji nego što je izgledao.

„Prilično me iznenađuje”, prekide Loren jednu njegovu sumornu ispovest. „Bio bih se zakleo da si ti devedeset devet odsto heteroseksualac.”

„Devedeset dva odsto, sudeći prema mom profilu”, uzvrati Horton veselo. „Ali dopada mi se da s vremena na vreme proveram svoju kalibraciju.”

Poručnik se samo napola šalio. Negde je čuo da su stopostotni tako retki da se klasifikuju kao patološki slučajevi. On, doduše, nije stvarno u to verovao; ali pomalo ga je zabrinjavalo u onih nekoliko retkih prilika kada je ozbiljnije razmišljao o tome.

Loren je sada bio jedini pacijent i uspeo je da ubedi lasansku bolničarku da je njeno stalno prisustvo sasvim nepotrebno — bar onda kada bi Mirisa došla u svoju svakodnevnu posetu. Sanitetski zapovednik Njutn, koja je kao i većina lekara umela da bude neprijatno otvorena, kazala mu je bez uvijanja: „Potrebna ti je još nedelja dana oporavka. Ako već moraš da vodiš ljubav, prepusti sve njoj.”

Imao je i mnoštvo drugih posetilaca, razume se. Uz dva izuzetka, svi su oni bili dobro došli.

Gradonačelnica Voldron imala je načina da ubedi njegovu malu bolničarku da je pusti unutra u bilo koje doba; srećom, njene posete nikada se nisu poklopile sa Mirisinim. Prvi put kada je gradonačelnica stigla Loren se pretvarao da je gotovo u predsmrtnom stanju, ali taktika mu se pokazala katastrofalnom, budući da tako nikako nije mogao da spreči vlažna milovanja kojima je bio izložen. Drugom prilikom — srećom, dobio je upozorenje deset minuta ranije — bio je poduprt jastucima i potpuno svestan. Međutim, neobičnom podudarnošću, upravo je u toku bio jedan složen test respiratornih funkcija, tako da je cev za disanje postavljena u Lorenova usta potpuno onemogućila razgovor. Test je okončan tridesetak sekundi pošto je gradonačelnica otišla.

Kurtoazna poseta Branta Falkonera bila je pomalo nelagodna za obojicu. Učtivo su razgovarali o škorpovima, o razvoju stvari sa ledarom u zalivu Mangrov, o politici Severnog Ostrva — o svemu, zapravo, osim o Mirisi. Loren je mogao da vidi da je Brant zabrinut, da mu je čak neprijatno, ali poslednja stvar koju je očekivao bilo je izvinjenje. Njegov posetilac je uspeo da to nekako prevali sa usana na samom odlasku.

„Znaš, Lorene”, reče on nevoljno, „ništa drugo nisam mogao da uradim kada je naišao onaj talas. Da sam nastavio pređašnjim kursom razbili bismo se o grebenje. Naprosto, nismo imali sreće da Kalipso na vreme stigne do duboke vode.”

„Sasvim sam siguran”, odvrati Loren potpuno iskreno, „da niko ne bi mogao da postupi bolje nego što si ti.”

„Ovaj… drago mi je što to razumeš.”

Brantu je očigledno laknulo i Loren oseti izvesnu naklonost — čak i sažaljenje — prema njemu. Možda su ga njegovi moreplovci izložili izvesnoj kritici; nekome ko se tako dičio svojom veštinom kao Brant takva kritika bila bi nepodnošljiva.

„Čujem da su spasli sanke.”

„Da, uskoro će ih opraviti i biće kao nove.”

„Baš kao i ja.”

Nesmejaše se kratko obojica — i u tom činu koji ih je drugarski povezao Lorenu iznenada sinu jedna ironična pomisao.

Brant mora da je naknadno često poželeo da je Kumar bio malo manje odvažan.

Zašto je sanjao Kilimandžaro?

Bila je to neobična reč; neko ime, bio je siguran — ali čega?

Mozes Kaldor ležao je u zelenoj svetlosti talasanske zore, polako se budeći uz jutarnje zvuke Tarne. Nije ih, doduše, bilo mnogo u ovo doba; jedne peščane sanke brujale su negde na putu prema obali, verovatno hitajući u susret ribaru koji se vraćao iz ribolova.

Kilimandžaro.

Kaldor nije bio hvalisav čovek, ali je sumnjao da je ijedno drugo ljudsko biće pročitalo toliko drevnih knjiga o takvom mnoštvu različitih tema. Takođe je primio nekoliko terabajta memorijskih implantacija; tako uskladištene informacije nisu se, doduše, mogle nazivati znanjem, ali su postajale dostupne ukoliko biste se setili pristupnih šifri.

Bilo je pomalo rano preduzeti taj napor, a i sumnjao je da je stvar toliko važna. No, odavno je naučio da ne zanemaruje snove; stari Zigmund Frojd došao je do nekih zanimljivih otkrića pre dve hiljade godina. Uostalom, više i ne bi mogao da zaspi…

On zatvori oči, stavivši time u pogon komandu TRAGAJ, i stade da čeka. Iako je posredi bila puka uobrazilja — proces se odigravao na potpuno podsvesnom nivou — mogao je da predoči sebi mnoštvo kilobajta kako struje negde u dubinama njegovog mozga.

Sada se nešto zbivalo sa fosfenima koji su nežno poigravali u nasumičnim obrascima na mrežnjači čvrsto zatvorenih očiju. U tom slabašnom osvetljenom haosu najednom se magično pojavi jedan tamni prozor; stala su da se obrazuju slova — i konačno se ukaza cela poruka: