Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

KILIMANDŽARO: Vulkanska planina, Afrika. V. 5, 9 km.

Mesto prvog svemirskog lifta

Zemaljski terminal

Tako! Šta li je ovo značilo? On dopusti umu da se poigra ovom oskudnom informacijom.

Možda je u nekoj vezi sa ovim drugim vulkanom, Krakanom — o kome je često razmišljao u poslednje vreme. Stvar je izgledala prilično nategnuta. A i nije mu bilo potrebno upozorenje da bi se Krakan — ili njegov neobuzdani potomak — mogao oglasiti novom erupcijom.

Prvi svemirski lift? To je odista pripadalo drevnoj istoriji; od časa kada je čovečanstvo posredstvom tog lifta steklo doslovce slobodan pristup Sunčevom sistemu, otpočela je sama kolonizacija planeta. A i ovde se koristila ista tehnologija — u upotrebi su bili kablovi od superčvrstog materijala kojima su podizani veliki blokovi leda do Magelana koji se nalazio na stacionarnoj orbiti iznad polutara.

No, i to je bilo veoma daleko od predstave o onoj afričkoj planini. Veza je bila odveć slaba; odgovor se, Kaldor je bio siguran, krio negde drugde.

Neposredan pristup nije urodio plodom. Jedini način da otkrije kariku — ako mu to uopšte pođe za rukom — bio je da celu stvar prepusti slučaju, vremenu i tajanstvenom dejstvovanju nesvesnog uma.

Daće sve od sebe da odagna iz svesti Kilimandžaro sve dok on sam ne odabere najprikladniji trenutak da mu blesne u mozgu.

Pored Mirise Kumar je bio Lorenov najdraži — i najčešći gost. Uprkos njegovom nadimku, Lorenu je Kumar pre ličio na vernog psa — ili, pre, na ljupko štene — nego na lava. Na Tarni je bilo desetak prekomerno maženih pasa, a jednoga dana oni će možda postojati i na Seganu Dva, oživljujući svoje drevno prijateljstvo sa čovekom.

Loren je doznao kakvom se riziku mladić izložio u nemirnom moru. Obojica su imali sreće što se Kumar nikada nije otiskivao od obale bez ronilačkog noža koji mu je kaišem bio vezan za nogu; čak i tako, pod vodom je proveo više od tri minuta, sekući kablove u koje se Loren zapleo. Posada Kalipsa bila je sigurna da su se obojica udavila.

Uprkos ove veze koja ih je sada spajala, Loren je i dalje teško mogao da vodi razgovor sa Kumarom. Uostalom, postojao je sasvim ograničen broj načina na koji se moglo reći: „Hvala što si mi spasao život”, a svetovi sa kojih su poticali bili su toliko različiti da su imali tek krajnje malo zajedničkih tema. Ako bi sa Kumarom razgovarao o Zemlji ili o brodu, sve je valjalo objašnjavati sa nesnosnim obiljem pojedinosti; posle izvesnog vremena Loren je shvatio da samo traći vreme. Za razliku od svoje sestre, Kumar je živeo u svetu neposrednih iskustava; njemu su bili važni jedino ovde i sada na Talasi. „Kako mu zavidim!” primetio je jednom Kaldor. „On je stvorenje današnjice — ne opterećuje ga prošlost, niti ga plaši budućnost!”

Loren se spremao da pođe na počinak, nadajući se da je to njegova poslednja noć na klinici, kada je došao Kumar, noseći jednu veoma veliku bocu, koju trijumfalno podiže uvis.

„Pogodi!”

„Nemam predstavu”, uzvrati Loren potpuno neistinito.

„Prvo vino ove sezone, sa Krakana. Kažu da će biti veoma dobra godina.”

„Kako to da se ti u to razumeš?”

„Naša porodica ima tamo vinograd već više od sto godina. Lavlje vinogorje najznamenitije je na svetu.”

Kumar stade da pretura unaokolo sve dok ne pronađe dve čaše i do vrha napuni obe. Loren obazrivo srknu; bilo je slatkasto za njegov ukus, ali veoma, veoma pitko.

„Kako se zove?”

„Krakan specijal.”

„Budući da mi Krakan jednom umalo nije došao glave, treba li da ponovo rizikujem?”

„Od ovoga nećeš biti nimalo mamuran.”

Loren ispi još jedan, veći gutljaj i posle iznenađujuće kratkog razdoblja čaša mu je bila prazna. A još manje vremena je bilo potrebno da se ponovo napuni.

Ovo je izgledao izvrstan način da se provede poslednja noć u bolnici i Loren oseti kako se njegova normalna zahvalnost prema Kumaru proteže sada na ceo svet. Čak ni poseta gradonačelnice Voldron ne bi mu više bila neprijatna kao ranije.

„Uzgred budi rečeno, kako je Brant? Nisam ga video punu nedelju dana.”

„Još je na Severnom Ostrvu. Nadzire opravku broda i vodi razgovore sa morskim biolozima. Svi su se silno uzbudili oko škorpova. Ali još niko ne zna šta da preduzmemo s njima u vezi. Ako uopšte nešto treba preduzeti.”

„Znaš, i ja sam u istoj nedoumici kada je Brant u pitanju.”

Kumar se nasmeja.

„Ništa ne brini. Našao je novu devojku na Severnom Ostrvu.”

„Oh. Zna li Mirisa za to?”

„Razume se.”

„I ne smeta joj?”

„Zašto bi joj smetalo? Brant je voli — i uvek se vraća.”

Loren stade da obrađuje ovu informaciju, premda prilično sporo. Palo mu je na um da je u pitanju nova varijabla u jednoj već ionako složenoj jednačini. Ima li Mirisa i drugih ljubavnika? Želi li on to stvarno da dozna? Treba li da je pita?

„U svakom slučaju”, nastavi Kumar, napunivši im ponovo čaše, „jedina stvarno važna okolnost jeste da su njihove genetske karte odobrene i biće registrovani za dobijanje sina. Kada se on rodi, stvari će se promeniti. Onda će pripadati samo jedno drugom. Nije li isto tako bilo i na Zemlji?”

„Ponekad”, reče Loren. Kumar, dakle, ne zna; u tajnu su i dalje bili upućeni samo njih dvoje.

Bar ću videti svog sina, pomisli Loren, makar i samo na nekoliko meseci. A onda…

Na svoj užas, on oseti kako mu se suze slivaju niz obraze. Kada je poslednji put zaplakao? Pre dve stotine godina, dok je posmatrao usplamtelu Zemlju…

„Šta je bilo?” upita ga Kumar. „Razmišljaš li o svojoj ženi?” Zabrinutost mu je bila tako iskrena da Loren naprosto nije mogao da bude uvređen njegovim neuviđavnim pitanjem — odnosno potezanjem teme koja je, prećutnim pristankom, tek retko pominjana, zato što nije imala nikakve veze sa ovim ovde i sada. Pre dve stotine godina na Zemlji i kroz tri stotine godina na Seganu Dva — sve je to bilo predaleko da bi mu uzbudilo osećanja, naročito u sadašnjim, veselim trenucima.

„Ne, Kumare, nisam razmišljao o… mojoj ženi…”

„Da li ćeš joj… ikada… reći… za Mirisu?”

„Možda. Možda neću. Stvarno ne znam. Veoma sam pospan. Jesmo li ispili celu bocu? Kumare? Kumare!”

Bolničarka je ušla tokom noći i, jedva se uzdržavajući da se ne zakikoće, ututkala ih u čaršave kako ne bi ispali iz postelje.

Loren se prvi probudio. Pošto ga minu prvi šok, kada je shvatio šta je posredi, on stade da se smeje.

„Šta je smešno?” upita Kumar, teturavo se pridižući iz postelje.

„Ako stvarno želiš da znaš — pitao sam se da li će Mirisa biti ljubomorna.”

Kumar se kiselo osmehnu.

„Možda sam se stvarno malo napio”, reče on, „ali sasvim sam siguran da se ništa nije dogodilo.”

„Baš kao i ja.”

Pa ipak, bilo mu je jasno da voli Kumara — ne zato što mu je spasao život ili što je bio Mirisin brat — već naprosto zato što je bio Kumar. Seks sa tim nije imao nikakve veze; sama pomisao na to nije ih ispunila nelagodnošću, već razdraganošću. Tako je i trebalo. Život na Tarni bio je već dovoljno zapetljan.

„Bio si u pravu”, dodade Loren. „Krakan specijal stvarno ne izaziva mamurluk. U stvari, izvrsno se osećam. Možeš li da mi pošalješ nekoliko boca na brod? Još bolje — nekoliko stotina litara.”

Bilo je to jednostavno pitanje na koje nije bilo nimalo jednostavno odgovoriti: šta bi se dogodilo sa disciplinom na Magelanu kada bi i sam cilj misije ovog broda postao podložan glasanju?

Razume se, ma kakav ishod bio, on ni na šta nije obavezivao i kapetan ga je morao prenebreći ukoliko bi se to pokazalo potrebno. To bi morao da učini ako bi većina odlučila da ostane (premda ni za trenutak nije pomislio…) Ali takav ishod bio bi u psihološkom pogledu porazan. Posada bi se podelila u dve klike, a to je moglo dovesti do situacije o kojoj uopšte nije voleo da razmišlja.