Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Hvala, poručniče Elgar”, reče predsedavajući Kaldor. „Naročito vas pohvaljujemo zbog sažetosti. Da li bi sada neko želeo da izloži suprotno gledište?”

Usledilo je nelagodnko komešanje, propraćeno dubokom tišinom. Bar jedan minut ništa se nije dogodilo. A onda na ekranu počeše da se pojavljuju slova.

002. DA LI BI KAPETAN, MOLIM, IZLOŽIO POSLEDNJE PROCENE VEROVATNOĆE USPEHA MISIJE

003. ZAŠTO NE PROBUDITI REPREZENTATIVNI UZORAK HIBERNISANIH DA BI SE SONDIRALO NJIHOVO MIŠLJENJE

004. ZAŠTO NE UPITATI LASANCE ŠTA ONI MISLE. OVO JE NJIHOV SVET

Uz potpunu tajnost i neutralnost kompjuter je skladištio i numerisao poruke članova Veća. Tokom dva milenijuma niko nije bio kadar da pronađe bolji način sondiranja grupnog mišljenja i postizanja konsenzusa. Po celom brodu — i dole na Talasi — muškarci i žene ukucavali su poruke na sedam dugmadi svojih malih tastatura koje su nosili oko jedne ruke. Možda je najranije umeće koje je sticalo svako dete bilo da pritiska i kuca sve neophodne kombinacije, a da pri tom uopšte ne razmišlja o njima.

Loren pređe pogledom preko okupljenih i uz smešak primeti da su gotovo svi imali obe šake na videlu. Nije mogao da zapazi nikoga sa tipičnim zabludelim pogledom koji bi ukazivao na okolnosti da se odašilje privatna poruka preko skrivene tastature. Ali, nekako, mnogo ljudi je razgovaralo.

015. KAKO STOJI SA KOMPROMISNIM REŠENJEM? NEKI BI MOGLI DA OSTANU, DOK BI BROD NASTAVIO

Kaldor zatraži pažnju.

„To izlazi iz okvira rezolucije o kojoj raspravljamo”, reče on, „ali predlog je registrovan.”

„Odgovor nula nula dva”, reče kapetan Bej, setivši se u poslednji čas da sačeka na odobravajući klimaj glave predsedavajućeg. „Verovatnoća iznosi devedeset osam odsto. Ne bi me iznenadilo ako bi se naši izgledi da stignemo do Segana Dva pokazali boljim nego oni da se Severno ili Južno Ostrvo nađu iznad vode.”

021. IZUZME LI SE KRAKAN, OKO KOGA NE MOGU MNOGO DA PREDUZMU, LASANCI NEMAJU NIJEDAN DRUGI OZBILJAN IZAZOV. MOŽDA BI TREBALO DA IM OSTAVIMO NEKI. KNR

To je bio, da vidimo… Razume se — Kingsli Rasmusen. On očigledno nije želeo da ostane inkognito. Izrazio je misao koja je ranije ili kasnije svakome pala na um.

022. VEĆ SMO PREDLOŽILI DA PONOVO IZGRADE SVEMIRSKU ANTENU NA KRAKANU KAKO BI OSTALI U VEZI SA NAMA. RMM

„Gospodo”, reče Kaldor pomalo nestrpljivo, „udaljavamo se od teme.”

Treba li i ja da uzmem udela? upita se Loren. Ne, kloniću se ove rasprave; stvar je izrazito mnogostrana. Ranije ili kasnije moraću da izaberem između dužnosti i sreće. Ali ne još. Ne još…

„Veoma sam iznenađen”, reče Kaldor pošto se puna dva minuta ništa novo nije pojavilo na ekranu, „da više niko nema ništa da kaže o jednoj tako važnoj stvari.”

Punonadežno je sačekao još jedan minut.

„Vrlo dobro. Možda biste voleli da neformalno nastavite ovu raspravu. Nećemo sada glasati, ali tokom narednih četrdeset osam časova možete registrovati vaša mišljenja na uobičajeni način. Hvala.”

On baci pogled prema kapetanu Beju, koji se podiže tako hitro da je time očigledno pokazao koliki mu je kamen pao sa srca.

„Hvala, doktore Kaldor. Završena je sednica Brodskog Veća.”

Zatim uputi jedan brižan pogled prema Kaldoru, koji je netremice posmatrao ekran displeja kao da ga je tog časa prvi put video u životu.

„Je li sve u redu, doktore?”

„Oprostite, kapetane — sve je u redu. Upravo sam se prisetio nečeg važnog. To je sve.”

I odista jeste. Po hiljaditi put, najmanje, osetio je divljenje prema lavirintskom dejstvovanju nesvesnog uma.

Poruka 021 je izbacila stvar na površinu. „Lasanci nemaju ni jedan ozbiljan izazov.”

Sada je znao zašto je sanjao Kilimandžaro.

Oprosti mi, Evelin — prošlo je mnogo dana od kako sam poslednji put razgovarao sa tobom. Znači li to da tvoja slika bledi u mom umu, kako budućnost sve više i više odvlači moje snage i pažnju?

Pretpostavljam da je tako i po logici stvari trebalo bi da mi je milo zbog toga. Vezati se predugo za prošlost predstavlja bolest — kao što si me često podsećala. Ali u svom srcu ja još ne mogu da prihvatim tu gorku istinu.

Mnogo toga se dogodilo tokom poslednjih nekoliko nedelja. Brod je inficiran onim što sam nazvao „sindrom Bauntija”. Trebalo je da to predvidimo — u stvari, i jesmo, ali samo kao šalu. Sada je stvar ozbiljna, premda još ne suviše ozbiljna. Bar se nadam.

Neki članovi posade voleli bi da ostanu na Talasi — ko bi im na tome mogao zameriti? — i to su iskreno priznali. Drugi bi želeli da ovde okončamo celu misiju i da potpuno zaboravimo na Segan Dva. Nije nam poznata snaga te grupe, zato što još nije izišla na otvoreno.

Četrdeset osam časova posle sednice Veća održano je glasanje. Iako je ono, razume se, bilo tajno, ne znam u kojoj se meri možemo pouzdati u ishode. Sto pedeset jedan glas bio je za to da nastavimo dalje; samo šest je želelo da okončamo misiju ovde; a četiri su bila neodlučna.

Kapetanu Beju bilo je milo. On smatra da je situacija sada pod kontrolom, ali će ipak preduzeti izvesne mere predostrožnosti. Jasno mu je da što se duže zadržavamo ovde to će snažniji biti pritisak da uopšte ne odemo, već da ostanemo. Ne bi nam smetalo nekoliko dezertera — „Ako žele da odu, ja ih sigurno neću zadržavati”, kazao je kapetan. Ali ono što ga brine jeste nezadovoljstvo koje se može proširiti na ostalu posadu.

Stoga je ubrzao izgradnju štitnika. Sada kada je sistem potpuno automatski i kada dejstvje bez zastoja, planiramo da dnevno preuzimamo dva podizanja, a ne samo jedno. Ukoliko nam to bude pošlo za rukom moći ćemo da krenemo za četiri meseca. To još nije objavljeno. Nadam se da neće biti protivljenja kada jednom bude, kako od strane Novih Talasanaca tako i od ostalih.

A sada jedna stvar koja može biti potpuno nevažna, ali i koja me je očarala. Sećaš li se našeg običaja da jedno drugom čitamo priče kada smo se upoznali? Bio je to divan način da se dozna kako su ljudi stvarno živeli i o čemu su razmišljali pre više hiljada godina — znatno pre no što su izumljeni senzorni, pa čak i video zapisi…

Ti si mi jednom pročitala — toga se svesno uošte nisam setio — priču o jednoj velikoj planini u Africi sa neobičnim imenom — Kilimandžaro. Proverio sam malo stvar u brodskoj arhivi i sada razumem zašto me je toliko proganjala. Kako izgleda, visoko u planini, na području prekrivenom snegom, postojala je jedna pećina. A u toj pećini nađeno je smrznuto telo velike mačke-lovca — leoparda. Posredi je prava tajna; niko nikada nije doznao šta je leopard tražio na tolikoj visini, tako daleko od svoje normalne teritorije.

Ti znaš, Evelin, da sam se ja oduvek ponosio — mnogi su me zbog toga smatrali taštim! — snagom svoje intuicije. Pa, sada mi izgleda da se nešto slično zbiva ovde.

Ne znamo pouzdano da li su oni inteligentni, a možda je i sama ova neudoumica lišena smisla. Ali izvesno je da su posredi visoko organizovane društvene životinje sa primitivnom tehnologijom, — premda je ovo možda prejaka reč. Koliko smo za sada ustanovili, oni ne ispoljavaju neke veće sposobnosti od pčela, mrava ili termita, ali raspon njihovog delanja je drugačiji i veoma upečatljiv.

A što je najvažnije, otkrili su metal, premda ga, kako izgleda, za sada koriste samo kao ukras; jedini izvor njihovih zaliha jeste ono što mogu da ukradu od Lasanaca. To su već činili u više navrata.

Nedavno je jedan škorp dogmizao kanalom pravo u središte našeg postrojenja za zamrzavanje vode. U prvi mah izložena je naivna pretpostavka da je to učinio u potrazi za hranom. Ali, hrane je bilo u izobilju tamo odakle je došao — najmanje pedeset kilometara odatle.