Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Oboma im je teško padala i sama pomisao na rastanak. Rouz je plakala na Karlovom ramenu u pozni čas jedne noći, a on uskoro više nije mogao da podnese njenu tugu.

„Obećaj da nećeš nikome reći”, prošapta joj on, mrseći uvojke njene kose koja mu se rasula po prsima. „Imam dobre vesti za tebe. U pitanju je velika tajna — niko još ne zna za nju. Brod neće otići odavde. Svi ćemo ostati ovde na Talasi.”

Rouz je gotovo pala sa postelje od iznenađenja.

„Ti to ne kažeš samo da bi me utešio, je l” da?”

„Ne — istina je. Ali da nisi nikome rekla ni reči. Stvar mora da ostane u potpunoj tajnosti.”

„Svakako, dragi.”

Ali Rouzina najbliža prijateljica Merion takođe je lila suze zbog svog dragana sa Zemlje, tako da joj je tuga morala biti olakšana…

…a Merion je u poverenju saopštila dobru vest Paulini… koja nije mogla da izdrži a da je ne kaže Svetlani… koja ju je, takođe u strogom poverenju, saopštila Kristl.

A Kristl je, igrom slučaja, bila predsednikova kćer.

Ovo je veoma nesrećna rabota, pomisli kapetan Bej. Oven Flečer je dobar čovek; sam sam odobrio njegovo priključenje posadi. Kako je mogao da učini tako nešto?

Verovatno nije postojalo samo jedno objašnjenje. Da nije pripadao Sabrama i da nije bio zaljubljen u onu devojku, možda do svega ovoga ne bi ni došlo. Kako se ono zvaše kada jedan i jedan daju više od dva? Sin… kako ono beše? — ah, da, sinergija. Pa ipak, nikako nije mogao da se oslobodi utiska da je tu postojalo još nešto, nešto što verovatno nikada neće doznati.

Setio se jedne opaske što ju je Kaldro, koji je uvek imao prikladnu izreku za svaku priliku, izgovorio jednom kada su razgovarali o psihologiji posade.

„Svi smo mi osakaćeni, kapetane, priznali to ili ne. Niko ko je prošao kroz naša iskustva tokom poslednjih godina na Zemlji nije mogao da ostane bez ožiljaka. A i svima nam je zajedničko isto osećanje krivice.”

„Krivice?” upita je on, iznenađeno i sa nevericom.

„Da, iako to nije naša greška. Mi smo preživeli — jedini preživeli. A preživeli uvek osećaju grižu savesti što su još živi.”

Bila je to uznemirujuća opaska, koja je pomogla da se objasni slučaj Flečer — kao i mnoge druge stvari.

Svi smo mi osakaćeni ljudi.

Pitam se kakva je tvoja rana, Mozese Kaldore — i kako je ti vidaš. Ja znam kakva je moja i uspeo sam da je koristim na dobrobit ostalih ljudi. Ona me je dovela dovde gde sam danas i na to mogu biti ponosan.

Možda bih u nekom ranijem dobu bio diktator ili generalisimus. Umesto toga, postao sam koristan službenik kao šef kontinentalne policije, kao glavni upravnik odeljenja za svemirske konstrukcije — i konačno kao zapovednik jednog svemirskog broda. Moje sanjarije o moći delotvorno su potisnute na podsvesni nivo.

Otišao je do kapetanskog sefa, od koga je jedino on imao ključ, i uvukao šifrovanu metalnu pločicu u odgovarajući prorez. Vrata se glatko otvoriše i iza njih se ukazaše sređeni svežnjevi hartije, nekoliko medalja i trofeja i jedna mala, pljosnata, drvena kutija na kojoj su srebrnom intarzijom bila ispisana slova S.B.

Stavivši je na sto, kapetan sa zadovoljstvom oseti poznate žmarce u bedrima. Obično je bila sasvim bezazlena — u primitivnim društvima čak cenjena. I u mnogo navrata menjala je tok istorije, na dobro ili na loše.

„Znam da si simbol falusa”, prošapta kapetan. „Ali, takođe si pištolj. Koristio sam te ranije; mogao bih te upotrebiti ponovo…”

Pomisao o prošlosti nije mogla potrajati duže od delića sekunde, ali kao da je obuhvatila čitave godine. Još je stajao za stolom kada je minula; samo za trenutak svekoliki pomni trud psihoterapeuta bio je raščinjen i dveri sećanja širom se otvoriše.

On se osvrnu unazad sa užasom — ali i sa očaranošću — na one poslednje uskomešane decenije, koje su na površinu izbacile najbolje i najrđavije strane čovečanstva. Prisetio se kako je, kao mladi inspektor policije u Kairu, izdao prvo naređenje da se otvori vatra na učesnike nereda. Ispaljeni hici trebalo je samo da onesposobe masu da dalje divlja, ali dva čoveka su ipak podlegla.

Zbog čega su izišli na ulice? To nikada nije čak ni doznao — bilo je toliko mnogo političkih i religijskih pokreta u završnim danima. To je takođe bila era superkriminalaca; oni ništa nisu imali da izgube i nikakvoj budućnosti da se nadaju, tako da su bili spremni da se izlože bilo kakvom riziku. Većina njih bili su psihopate, ali neki su gotovo spadali u genije. Pao mu je na um Džozef Kider, koji je bezmalo ukrao jedan svemirski brod. Niko nije doznao šta se dogodilo sa njim, a kapetanu Beju ponekad se javljala utvarna prikaza: „Pomisli samo da je jedna od mojih hibernisanih…”

Sve izrazitije osipanje populacije, potpuna zabrana rađanja posle 3 600. godine, apsolutna prednost koju je imala izgradnja kvantnog pogona i konstruisanje brodova Magelanove klase — svi ti pritisci, udruženi sa svešću o predstojećem usudu, izložili su zemaljsko društvo takvom naprezanju da je i dalje izgledalo pravo čudo to što je uopšte neko uspeo da umakne iz Sunčevog sistema. Kapetan Bej se priseti, uz divljenje i zahvalnost, onih koji su satrli svoje poslednje godine za jednu stvar o čijem uspehu ili krahu nisu mogli ništa da doznaju.

Ponovo je video poslednjeg svetskog predsednika, Elizabet Vindzor, kako iscrpljena ali ponosna izlazi iz broda pošto ga je obišla i zapućuje se na planetu do čijeg kraja beše preostalo još samo nekoliko dana. Njoj je bilo preostalo još manje vremena; bomba u njenom svemiroplanu eksplodiraće neposredno pre spuštanja na kosmodrom Kanaveral.

Kapetan je i dalje osećao kako mu se nešto steže u grlu pri pomisli na to; bomba je bila namenjena Magelanu i samo je greška u tempiranju spasla brod. Bilo je ironije u činjenici da su oba sučeljena kulta istakla svoju odgovornost za atentat…

Džonatan Koldvel i njegova osipajuća, ali i dalje bučna bulumenta sledbenika obznanjivali su još očajnije da će sve biti dobro, da to samo Bog iskušava Čovečanstvo kao što je svojevremeno stavio na kušnju Jova. Bez obzira na sve što se zbivalo sa Suncem, ono će se uskoro vratiti u normalno stanje i ljudski rod biće spasen — osim ako oni koji nisu verovali u Njegovu milost ne izazovu Njegov gnev. A onda bi On mogao da se predomisli…

Kult Volje Božje verovao je u potpuno suprotnu stvar. Sudnji čas je konačno došao i ništa ne bi trebalo preduzeti da se on izbegne. Štaviše, usud treba dočekati raširenih ruku, jer posle Strašnog suda oni koji budu vredni spasenja živeće u večnom blaženstvu.

I tako, pošavši od potpuno suprotnih premisa, koldvelisti i KVB došli su do istovetnog zaključka: ljudska rasa ne treba da pokuša da izbegne svoju sudbinu. Valja stoga uništiti sve zvezdane brodove.

Možda je bila srećna okolnost što su dva takmačka kulta bila tako žestoko suprotstavljena da nisu mogla da sarađuju čak ni na zajedničkom cilju. U stvari, posle pogibije predsednice Vindzor njihovo neprijateljstvo preraslo je u okrutno nasilje. Počele su da se šire glasine — koje je gotovo sigurno nadahnuo Svetski biro za bezbednost, premda Bejove kolege to nikada nisu priznale svom pretpostavljenom — da je bombu postavio KVB, dok su uređaj za tempiranje sabotirali koldvelisti. Bila je popularna i druga verzija, sa izmenjenim ulogama; jedna od njih još bi i mogla biti tačna.

Sve je to pripadalo istoriji, o kojoj je sada pored njega znala još samo šačica ljudi i koju je što pre trebalo zaboraviti. Kako je, međutim, bila čudnovata okolnost da se Magelan ponovo našao suočen sa mogućnošću sabotaže!

Za razliku od KVB i koldvelista, Sabre su bile veoma umešne i neopterećene fanatizmom. Oni su stoga mogli predstavljati znatno ozbiljniji problem, ali kapetan Bej je verovao da zna kako da s njima iziđe nakraj.