Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Prizor naglo poskoči, iskrivivši se pod nemogućim uglom.

„Počinje vožnja; sada nas vuku — bili ste u pravu, dr Kaldor — uputili su se kao onoj pećini u stenovitoj piramidi — no, paket je preveliki, tako da ne može unutra — baš kao što smo i predvideli, razume se — a ovo je stvarno zanimljiv deo…”

Poklon upućen škorpovima bio je veoma pomno pripremljen. Iako se poglavito sastojao od otpadaka, oni su bili brižljivo odabrani. Bilo je tu čeličnih, bakarnih, aluminijumskih i olovnih šipki; komada debelih dasaka; plastičnih cevi i ploča; delova gvozdenih lanaca; jedno metalno ogledalo — i više kalemova bakarne žice raznih debljina. Čitava masa težila je preko stotinu kilograma i bila je pažljivo povezana, tako da se mogla pokretati samo kao jedna celina. Špijunka je neupadljivo bila smeštena u jednom uglu, pričvršćena sa četiri zasebna kratka kabla.

Dva velika škorpa sada su krenula u napad na gomilu otpada; činili su to odlučno i, kako je izgledalo, sa nekim određenim planom. Moćnim kleštima ubrzo su uklonili žicu koja je gomilu držala ujedno, a onda su odmah odbacili drvene i plastične delove; bilo je očigledno da ih zanima jedino metal.

Kod ogledala su zastali. Uspravili su ga i zagledali se u svoje odraze — nevidljive, razume se, u akustičkoj slici špijunke.

„Očekivali smo da će jurnuti u napad — možete izazvati žestok okršaj ako stavite ogledalo u tank sa ribama. Ali ovi su se možda prepoznali. To kao da ukazuje na prilično visok nivo inteligencije.”

Škorpovi napustiše ogledalo i počeše da vuku ostatak hrpe preko morskog dna. Na nekoliko narednih snimaka prizor je bio beznadežno pometen. Kada se slika ponovo stabilisala, pojavila se jedna potpuno drugačija scena.

„Imali smo sreće — stvari su tekle upravo onako kako smo se i nadali. Odvukli su špijunku u čuvanu pećinu. Ali to nije prostorija u kojoj se nalazi presto kraljice škorpova — ako takva kraljica uopšte postoji, u šta veoma sumnjam… Ima li neko neku pretpostavku?”

Usledila je duga tišina dok su prisutni proučavali neobičan prizor. A onda neko primeti: „To je otpad!”

„Mora imati neku svrhu…”

„Pogledajte — ono je vanbrodski motor od deset kilovata — nekome mora da je ispao!”

„Sada znamo ko nam je krao lance kojima su bila vezana sidra!”

„Ali zašto — stvar nema nikakvog smisla.”

„Očigledno ima — za njih.”

Mozes Kaldor se nakašlja na osoben način; ovakvo prizivanje pažnje retko je zakazivalo.

„Ovo je i dalje samo pretpostavka”, poče on, „ali, kako izgleda, sve više činjenica ide joj u prilog. Primetićete da je ovde sve od metala, brižljivo sakupljenog iz mnoštva različitih izvora…

Jednom inteligentnom morskom stvorenju metal bi delovao veoma tajanstveno, nešto što je veoma različito od svih ostalih prirodnih proizvoda okeana. Kako izgleda, škorpovi se još nalaze u kamenom dobu — i oni nikako ne mogu izići iz njega na isti način kao što smo to učinili mi, kopnene životinje sa Zemlje. Bez vatre, oni su upali u zamku tehnološkog ćorsokaka.

Mislim da nam je sada pred očima nešto što se zbivalo veoma davno i na našem svetu. Znate li odakle preistorijskom čoveku prvo gvožđe? Iz svemira!

Ne zameram vam što izgledate iznenađeno. Ali čisto gvožđe nikada se ne javlja u prirodi — ono suviše lako rđa. Jedini izvor primitivnog čoveka bili su meteoriti. Nikakvo čudo što su bili obožavani; i nikakvo čudo što su naši preci verovali u natprirodna bića sa neba…

Da li se ista stvar zbiva i ovde? Molim vas da ovu mogućnost ozbiljno shvatite. I dalje nam nije poznat nivo inteligencije škorpova. Možda sakupljaju metal iz čiste radoznalosti i očaranosti njegovim — smem li da kažem: magičnim? — svojstvima. Ali da li će otkriti da ga koriste i za nešto drugo, a ne samo za ukras? Gde su granice njihovog napredovanja — dok ostaju pod vodom. Samo, da li će zauvek ostati tamo?

Prijatelji, smatram da treba da doznate što možete više o škorpovima. Nije isključeno da delite planetu sa još jednom inteligentnom rasom. Hoćete li sarađivati ili biti u sukobu? Čak i ako oni nisu uistinu inteligentni, škorpovi bi ipak mogli predstavljati pogubnu pretnju — ili korisno oruđe. Možda bi trebalo da ih uzgajate. Uzgred budi rečeno, zavirite malo pod odrednicu Kult Tovara u vašim istorijskim bankama… ovo je K-U-L-T T-O-V-A-R-A.

Rado bih da doznam naredno poglavlje u ovoj priči. Jesu li ovi škorpovi filozofi, koji se okupljaju u šumama morskog rastinja da bi razmotrili šta da rade sa nama?

Molim vas, stoga, da opravite svemirsku antenu kako bismo ostali u vezi, Kompjuteri na Magelanu čekaće na vaš izveštaj — dok budu bdeli nad nama na putu prema Seganu Dva.”

„Šta je Bog?” upita Mirisa.

Kaldor uzdahnu i podiže pogled sa displeja starog već stolećima.

„Oh, draga. Zašto pitaš?”

„Zato što je Loren juče kazao: „Mozes misli da škorpovi možda tragaju za Bogom.”„

„To je rekao? Moraću da popričam malo sa njim kasnije. A ti, draga damo, tražiš od mene da ti objasnim nešto što je predstavljalo opsesiju miliona ljudi hiljadama godina i na šta je utrošeno više reči nego na bilo koju drugu pojedinačnu temu u svekolikoj istoriji. Koliko vremena možeš da odvojiš ovog prepodneva?”

Mirisa se nasmeja.”Oh, bar jedan sat. Zar mi nisi sam jednom rekao da se sve što je stvarno važno može iskazati jednom jedinom rečenicom?”

„Hmm. Pa, sad, u životu sam nailazio i na neke stvarno duge rečenice. Dobro, odakle da počnem…”

Pogled mu zabludi ka čistini sa druge strane prozora bibilioteke i utihlom — a tako rečitom — trupu Matičnog Broda koji se uzdizao povrh njih. Ljudski život na ovoj planeti počeo je tu; nije čudo što me ovo mesto često podseća na raj. A jesam li ja zmija koja će uništiti njegovu bezazlenost? Ali jednoj devojci pametnoj poput Mirise ja svakako neću reći nešto što ona još ne zna — ili ne naslućuje.

„Nevolja sa rečju Bog”, poče on polako, „proishodi iz okolnosti da ona nikada nije značila istu stvar ma kojoj dvojici ljudi — naročito ako su oni bili filozofi. To je i bio razlog što je polako izišla iz upotrebe tokom trećeg milenijuma, osim kao psovka — postavši tako, u nekim kulturama, previše prosta da bi se mogla koristiti u učtivom razgovoru.

Na njeno mesto došlo je čitavo sazvežđe specijalizovanih reči. Ako ništa drugo, to je bar nagnalo ljude da prestanu da vode razgovor gluvih, iz čega je nicalo devedeset odsto svih nevolja u prošlosti.

Lični Bog, ponekad nazivan Bog Jedan, postao je Alfa. Bio je to hipotetički entitet za koga se smatralo da bdi nad svakodnevnim poslovima svake jedinke, svake životinje! — nagrađujući dobro i kažnjavajući zlo, obično u neodređeno opisanom postojanju posle smrti. Obožavala si Alfu, molila mu se, upražnjavala složene religijske obrede i podizala ogromne crkve njemu u čast…

Tu je potom bio Bog koji je sazdao vaseljenu i koji je posle toga mogao, ali i nije morao, da ima veze sa njom. Bio je to Omega. U času kada su završili sa raščlanjivanjem Boga filozofi su upotrebili i svih ostalih dvadesetak slova drevnog grčkog alfabeta, ali mi ćemo se ovog jutra zadovoljiti samo Alfom i Omegom. Držim da na raspravu o njima nije do sada utrošeno više od deset milijardi ljudi-godina.

Alfa je nerazlučivo bio povezan sa religijom — što mu je i donelo propast. On je još mogao postojati sve do trenutka uništenja Zemlje, da je samo mnoštvo sučeljenih religija bilo spremno da se međusobno ostavi na miru. Ali one za to nisu bile kadre, zato što je svaka tvrdila da jedino ona zastupa Jednu i Jedinu Istinu. Stoga je valjalo uništiti sve takmace — što je, zapravo, značilo ne samo svaku drugu religiju, nego i otpadnike unutar vlastite vere.