Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Razume se, sasvim pojednostavljujem stvari; dobri muškarci i žene često prevazilaze vlastita verovanja, a sasvim je moguće da je religija bila od bitne važnosti za rana ljudska društva. Bez natprirodnih pretnji koje bi ih obuzdavale ljudi možda nikada ne bi bili kadri da sarađuju u bilo kojoj zajednici većoj od plemenske jedinice. Tek kada su je iskvarili moć i povlastice, religija je postala u osnovi antidruštvena sila, a veliko dobro koje je učinila postalo je pomračeno još većim zlom.

Nadam se da nikada nisi čula za inkviziciju, lov na veštice ili džihad. Da li bi poverovala da su, čak i pošto smo dobrano zašli u svemirsku eru, postojale nacije kod kojih su deca zvanično mogla da budu pogubljena zato što su njihovi roditelji pripadali nekoj jeretičkoj sekti što se malo razlikovala od državne varijante štovanja Alfe? Izgledaš zapanjena, ali te stvari — kao i mnogo gore — događale su se u vreme kada su naši preci otpočinjali istraživanje Sunčevog sistema.

Srećom po čovečanstvo Alfa je polako iščileo sa poprišta zbivanja, manje ili više bezbolno, početkom trećeg milenijuma. Uništio ga je fantastičan napredak nečega što se nazivalo statistička teologija. Koliko mi je još vremena preostalo? Hoće li Bobi postati nestrpljiv?”

Mirisa pogleda kroz veliki panoramski prozor. Konjić je vedro pasao travu oko osnove Matičnog Broda, očigledno savršeno zadovoljan.

„Neće odlutati — bar dok ovde bude nečeg za jelo. Šta je to statistička teologija?”

„Bio je to poslednji napad na problem Zla. Ono što ju je izbacilo na vrh bio je uspon jednog veoma ekscentričnog kulta — nazivali su sebe neomaničima, ali nemoj tražiti da ti objasnim zašto — oko 2050. godine. Uzgred, bila je to prva „orbitalna religija”; iako su sve ostale vere koristile telekomunikacione satelite za širenje svojih učenja, neomaničiji su se isključivo oslanjali na njih. Nisu imali nikakva druga sastajališta osim televizijskih ekrana.

Iako su se uzdali u tehnologiju pripadali su, zapravo, jednoj veoma staroj tradiciji. Oni su verovali da Alfa postoji, ali da je potpuno zao — i da je krajnja sudbina čovečanstva da mu se suprotstavi i da ga uništi.

„Potkrepljujući svoja uverenja navodili su beskrajne spiskove užasnih činova iz istorije i zoologije. Mislim da su oni morali biti bolesni ljudi, jer, kako izgleda, na morbidan način su uživali u sakupljanju tog materijala.

Na primer — jedan omiljen dokaz o postojanju Alfe bio im je takozvani Argument po Ustrojstvu. Mi danas znamo da je on potpuno pogrešan, ali neomaniči su ga izlagali na takav način da je izgledao potpuno uverljiv i neopoziv.

Ako nađeš neki predivno ustrojen sistem — njihov omiljeni primer bio je digitalni časovnik — onda je iza njega morao stajati neki planer, tvorac. Treba samo malo zaviriti u svet Prirode…

I oni su to stali zdušno da čine. Naročito su se usredsredili na parazitologiju — ti i ne slutiš koliko ste vi srećni ovde na Talasi, uzgred budi rečeno! Neću u tebi izazvati odvratnost opisivanjem domišljatih metoda i prilagođavanja kojima su pribegavala razna stvorenja da bi zaposedala druge organizme — ljudske naročito — iskorišćavajući ih sve dok ne bi bili uništeni. Pomenuću ti samo jednog mezimca neomaničija — bubu nametnika.

Ovo predivno stvorenjce polaže svoja jajašca u druge insekte, pošto ih prethodno parališe, tako da kada mu se larve izlegu, na raspolaganju im stoji obilje svežeg — živog — mesa.

Neomaniči su mogli satima da nabrajaju u istom duhu, pozivajući se na slična čuda prirode da bi dokazali da je Alfa, ako ne krajnje zao, onda potpuno ravnodušan prema ljudskim merilima moralnosti i dobrote. Ne boj se — nisam u stanju da ih oponašam, niti to želim.

Ali moram da pomenem još jedan od njihovih omiljenih dokaza — Argument po Katastrofi. Evo jednog tipičnog primera koji se u nedogled mogao umnožavati: poklonici Alfe okupili su se, suočeni sa nekom nesrećom, da se mole za izbavljenje — ali su svi stradali kada se na njih srušilo svetilište u kome su se nalazili; da su, međutim, ostali u svojim kućama, većina bi ih se spasla.

Neomaniči su sakupili tomove takvih užasa — izgorele bolnice i domovi staraca, škole stradale u zemljotresima, čitavi gradovi nestali pri erupcijama vulkana ili udarima plimskih talasa — spisak nema kraja.

Razume se, takmački poklonici Alfe nisu sedeli skrštenih ruku. Oni su sakupili podjednak broj protivprimera — one slučajeve kada su iskrene vernike izbavljali od katastrofe razni srećni obrti.

U raznim oblicima ova čegrst trajala je hiljadama godina. Početkom dvadeset prvog stoleća do njenog razrešenja dovele su nove informacione tehnologije, metodi statističke analize i šire razumevanje teorije verovatnoće.

„Bilo je potrebno nekoliko decenija da se dobiju odgovori, kao i još nekoliko pre no što su ih prihvatili doslovce svi inteligentni ljudi. Rđave stvari događaju se podjednako često kao i dobre; kao što se odavno podozrevalo, vaseljena se naprosto pokorava zakonima matematičke verovatnoće. Svakako, nije bilo ni traga od nekakve natprirodne intervencije, bilo u korist dobrog ili zlog.

Problem Zla, dakle, nikada nije stvarno postojao. Očekivati od vaseljene da bude blagonaklona bilo je isto što i pretpostaviti da se uvek može dobijati u nekoj od igara na sreću.

Neki kultisti pokušali su da spasu stvar tako što su osnovali religiju Potpuno Ravnodušnog Alfe, koristeći pri tom zvonoliku krivu normalne distribucije kao simbol svoje vere. Suvišno je i reći da je jedno tako apstraktno božanstvo nadahnulo tek veoma malo poklonika.

Kad smo već kod matematike, ona je Alfi zadala još jedan razoran udarac u dvadeset prvom veku (ili je to, možda, bio dvadeset drugi?). Jedan blistavi Teranac po imenu Kurt Gedel dokazao je da postoje izvesne apsolutno temeljne granice znanja, te je u tom smislu logički besmislena ideja o potpuno sveznajućem biću — kako se na jedan način definisao Alfa. Otkriće je stiglo do nas posredstvom jedne od onih nezaboravnih, loših igri rečima: „Gedel je obrisao Boga.” Studenti su običavali da pišu grafite po zidovima, koristeći slova G i O, kao i grčku deltu; razume se, bilo je obrnutih verzija: „Bog je obrisao Gedela.” Neprevodiva igra reči: „Godel Deleted God” — prim. prev.

No, vratimo se Alfi. Sredinom milenijuma on je manje ili više nestao iz čovekovog vidokruga. Doslovce svi pametni ljudi na kraju su se saglasili sa oštrom osudom velikog filozofa Lukrecija: sve religije su u osnovi amoralne, zato što je sujeverje koje su zagovarale donelo više zla nego dobra.

Pa ipak, nekoliko drevnih vera uspelo je da opstane, premda u drastično izmenjenim oblicima, sve do samog kraja Zemlje. Pozni mormoni i Prorokove kćeri čak su uspeli da izgrade vlastite sejačke brodove. Često se pitam kako stvari stoje sa njima.

Pošto je Alfa bio diskreditovan preostao je Omega, tvorac svega. Nije, međutim, tako lako odbaciti Omegu; vaseljena pretpostavlja izvesno objašnjavanje. Ili, možda, ne? Postoji jedna stara filozofska šala, znatno tananija nego što izgleda na prvi pogled. Pitanje: Zašto je vaseljena ovde? Odgovor: Gde bi drugde bila? A sad mislim da je ovo stvarno dovoljno za jedno prepodne.”

„Hvala ti, Mozese”, odvrati Mirisa, izgledajući pomalo ošamućena. „Sve si to već izgovorio i ranije, zar ne?”

„Razume se da jesam — i to više puta. Ali, obećaj mi nešto…”

„Šta to?”

„Ne veruj ni reči od onoga što sam ti rekao — naprosto zato što sam ja to rekao. Nijedan ozbijan filozofski problem nikada se ne može do kraja rešiti. Omega je još tu — a ponekad me sumnje muče i oko Alfe…”