Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Nema, međutim, razloga za razmišljanje. Ma šta se dogodilo, Kumar će za nas biti zauvek izgubljen.

Čak i ako biste uspeli — a kao što sami kažete, to se ne može jemčiti — on će se probuditi u jednom stranom svetu, znajući da više nikada neće videti svoj dom, kao i da su svi oni koje je voleo već stolećima mrtvi. A to je teško podneti. Namere su vam bile čstite, ali on time ne bi ništa dobio.

Znamo šta bi on želeo i šta se mora učiniti. Vratite nam ga. Prepustićemo ga moru koje je toliko voleo.”

Ništa više nije imalo da se kaže. Loren je osećao istovremeno ogromnu tugu i silno olakšanje.

Izvršio je svoju dužnost. Bila je to odluka koju je očekivao.

Mali kajak sada nikada neće biti završen, ali će ipak krenuti na svoju prvu i poslednju plovidbu.

Sve do smiraja sunca počivao je uz rub vode, ljuljuškan blagim talasima mora bez plime i oseke. Lorena je uzbudilo, ali ne i iznenadilo kada je video koliko se ljudi sakupilo da oda poslednju počast. Cela Tarna bila je tu, ali mnogi su došli i iz drugih delova Južnog Ostrva — a neki čak i sa Severnog. Iako je neke privukla, možda, samo morbidna radoznalost — ceo svet je bio šokiran jedinstveno spektakularnom nesrećom — Loren još nikada nije video tako iskrene izlive tuge. Uopšte nije slutio da su Lasanci kadri za tako duboka osećanja i tog časa mu se u sećanje vrati jedna rečenica na koju je Mirisa naišla, prebirajući po Arhivi, u potrazi za utehom: „Mali prijatelj celoga sveta.” Poreklo joj je bilo izgubljeno i niko više nije mogao da pretpostavi koji je drevni učenjak — i u kom veku — sačuvao to za potonja razdoblja.

Pošto se sa oboma zagrlio, u znak nemog saučešća, ostavio je Mirisu i Branta sa njenim roditeljima, oko kojih su se okupili mnogobrojni rođaci sa oba ostrva. Nije želeo da se upoznaje sa novim strancima, jer dobro je znao šta većina od njih zacelo misli. „On je spasao tebe — ali ti nisi mogao da spaseš njega.” Bio je to teret koji će morati da nosi do kraja života.

Ugrizao se za usnu da bi obuzdao suze koje nisu priličile prvom oficiru najvećeg svemirskog broda koji je ikada izgrađen, osetivši istoga časa kako mu u pomoć pristiže jedan od odbrambenih mehanizama uma. U trenucima velike tuge ponekad je jedini način izbegavanja gubitka kontrole bio prizivanje neke potpuno neprimerene — čak smešne — slike iz dubina sećanja.

Da — vaseljena ima neobičan smisao za humor. Loren je gotovo bio prinuđen da potisne smešak; kako bi se Kumar samo nasmejao poslednjoj šali koju mu je ona priredila!

„Nemoj biti iznenađen”, upozori ga zapovednica Njutn, otvorivši vrata brodske mrtvačnice; iznutra ih zapahnu talas studenog vazduha, bogato začinjenog formalinom. „To se događa znatno češće nego što misliš. Ponekad, to je poslednji grč — gotovo kao poslednji pokušaj da se prkosi Smrti. Ovoga puta stvar je verovatno izazvana gubitkom spoljnjeg pritiska i potonjim smrzavanjem.”

Da nije bilo kristala leda koji su ocrtavali mišiće sjajnog mladog tela, Loren bi još pomislio da Kumar ne samo što spava, nego i sanja veoma prijatne snove.

Jer i u smrti Mladi Lav bio je još muževniji nego za života.

Sunce je sad zašlo za niska brda na zapadu i svež večernji povetarac zastrujao je sa mora. Ne podigavši gotovo ni talasić, kajak je skliznuo u vodu; vukli su ga Brant i još trojica najprisnijih Kumarovih prijatelja. Loren baci poslednji pogled na spokojno, mirno lice mladića kome je dugovao život.

Sve do sada bilo je malo plakanja, ali kada su četvorica plivača blago odgurnula čamac od obale, iz okupljene gomile podiže se talas jadikovanja. Ni Loren više nije mogao da uzdrži suze i postade mu svejedno da li će ih neko videti.

Krećući se snažno i postojano pod moćnim pogonom svoja četiri pratioca, mali kajak uputi se prema sprudu. Brza talasanska noć već se spuštala kada je plovilo prošlo između dva bleskajuća svetionika koji su označavali prolaz ka ovorenom moru. Nestao je iza njih i za trenutatk ga je skrivala bela linija talasa koji su se lenjo penušali spram spoljnog spruda.

Jadikovanje prestade; svi su čekali. A onda spram iznenada tamnećeg neba blesnu baklja svetlosti i jedan plameni stub suknu iz mora. Buktao je skladno i silovito, gotovo ne stvarajući dim; koliko je to potrajalo Loren nikada nije doznao, jer je vreme stalo u Tarni.

A onda, iznenada, plamen se priguši; vatrena kruna uruši se u more. Većina žeravica pala je u vodu, ali neke su ipak nastavile da se uspinju sve dok nisu nestale sa vidika.

I tako je, po drugi put, Kumar Leonidas stao da se uspinje ka zvezdama.

Podizanje poslednje pahuljice trebalo je da bude radostan događaj; taj čin je, međutim, sada pratilo samo mračno zadovoljstvo. Trideset hiljada kilometara iznad Talase poslednji ledeni heksagon stavljen je na svoje mesto i štitnik je bio završen.

Prvi put za skoro dve godine kvantni pogon ponovo je stavljen u dejstvo, premda na najniži novo. Magelan se odvoji sa svoje stacionarne orbite i stade da ubrzava kako bi stavio na probu ravnotežu i celovitost veštačkog ledenog brega. Nije bilo nikakvih problema; posao je valjano obavljen. Bilo je to veliko olakšanje za kapetana Beja, koji nikako nije mogao da smetne s uma da je Oven Flečer (koji se sada nalazio pod srazmerno strogim nadzorom na Severnom Ostrvu) bio jedan od glavnih neimara štitnika. A i pitao se šta su Flečer i ostala šestorica Sabri mislili dok su posmatrali svetkovinu posvećenja.

Počela je video retrospektivom koja je prikazivala izgradnju ledare i podizanje prve pahuljice. Potom je usledio očaravajući, ubrzani svemirski balet, čiji su akteri bili veliki ledeni blokovi, koji su posle niza manevara dolazili na svoje mesto i tako postojano povećavali štitnik. Počelo je normalnom brzinom, da bi se potom hitro ubrzavalo, sve dok nisu dodati i poslednji blokovi stopom od po jedan svakih nekoliko sekundi. Vodeći kompozitor Talase napisao je živu muzičku pratnju koja je počela sporom pavanom, a okončala se temperamentnom polkom — da bi se na samom kraju vratila na normalnu brzinu kada je završni ledeni blok uglavljen na odgovarajuće mesto.

Zatim se prizor promenio; uključena je kamera koja se tog časa nalazila na kilometar ispred Magelana koji je orbitirao u senci planete. Veliki zaklon od sunca koji je štitio led preko dana sada je sklonjen u stranu, tako da se konačno ceo štitnik mogao videti po prvi put.

Ogromni zelenkastoplavi disk hladno je blistao u snopovima reflektora; uskoro će postati znatno hladniji kada se obre u galaktičkoj noći gde se temeperatura pela samo nekoliko stepeni iznad apsolutne nule. Tu će ga grejati samo zaleđena svetlost zvezda, oticanje zračenja sa broda — i povremene, retke erupcije energije oslobođene pri udarima prašine.

Kamera stade lagano da klizi preko veštačkog ledenog brega, uz pratnju nepogrešivog glasa Mozesa Kaldora.

„Žitelji Talase, zahvaljujemo vam na vašem daru. Zaklonjeni ovim štitnikom leda, nadamo se da ćemo bezbedno stići do sveta koji čeka na nas, sedamdeset pet svetlosnih godina daleko odavde i kroz tri stotine godina.

Ako sve bude u redu, i dalje ćemo nositi bar dvadeset hiljada tona leda kada budemo prispeli do Segana Dva. Pustićemo ga da padne na planetu, a toplota prilikom prolaska kroz atmosferu pretvoriće ga u prvu kišu koju je upoznao taj hladni svet. Nakratko, pre no što se ponovo smrzne, ta voda biće prethodnica još nerođenih okeana.

Jednoga dana naši potomci znaće za mora slična vašima, premda ne tako postrana i duboka. Vode naša dva sveta će se izmešati, podarivši život našem novom domu. I tada ćemo vas se setiti sa ljubavlju i zahvalnošću.”