Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

U središtu trga stoji mala humka iz koje se zračno širi niz linija. Pitam se da li su to srušeni zidovi koje je delimično prekrio mulj. Ali sklop je lišen svakog smisla; a onda vidim da humka — pulsira.

Trenutak kasnije preda mnom se pomaljaju dva ogromna oka koja ne trepću i koja me netremice posmatraju.

To je sve; ništa se ne događa. Ništa se tu nije dogodilo već šest hiljada godina, još od one noći kada je popustila zemljana brana i more pokuljalo unutra kroz Herkulove Stubove.

Lento je moj omiljeni stav, ali ne mogu da završim simfoniju u raspoloženju tragedije i očaja. Otuda i finale — Izranjanje.

Znam, razume se, da Platonova Atlantida nikada nije stvarno postojala. I upravo iz tog razloga ona nikada ne može umreti. Uvek će predstavljati ideal — san o savršenstvu — cilj koji će nadahnjivati ljude u svim potonjim razdobljima. Upravo zbog toga se simfonija okončava trijumfalnim maršem u budućnost.

Znam da prema popularnom tumačenju tog marša Nova Atlantida izranja iz talasa. No, to je previše doslovno; za mene, finale dočarava osvajanje kosmosa. Pošto sam je jednom pronašao i zapisao, bili su mi potrebni meseci da se oslobodim te završne teme. Tih prokletih petnaest nota odzvanjale su mi u mozgu i danju i noću…

Tugovanka sada postoji sasvim izvan mene; počela je da živi vlastitim životom. Čak i kada Zemlje bude nestalo, ona će hrliti ka galaksiji Andromeda, potisnuta snagom od pedset hiljada megavata iz svemirskog odašiljača u krateru Ciolkovski.

Jednom, kroz više stoleća ili hjiljadugodišta, neko će je uhvatiti — i razumeti.”

Tonski memoari — Sergej di Pjetro (3411–3509)

„Sve vreme smo se pravili da ona ne postoji”, reče Mirisa. „Ali sada bih ipak volela da je vidim — samo jednom.”

Loren ništa ne uzvrati nekoliko trenutaka. A onda odgovori: „Znaš da kapetan Bej nije dopustio nijednom posetiocu da dođe na brod.”

Razume se da je to znala; takođe je razumela razloge koji su stajali iza takve odluke. Iako je ona u prvi mah izazvala izvesna negodovanja, svakome je na Talasi sada bilo jasno da je mala posada Magelana bila suviše zauzeta da bi imala vremena da se bavi poslom turističkog vodiča — ili bolničarke za onih nepredvidljivih petnaest odsto kojima bi pripala muka u bestežinskim odeljcima broda. Taktično je odbijen čak i predsednik Faradin.

„Razgovarala sam sa Mozesom — a on je popričao sa kapetanom. Sve je sređeno. Ali, stvar mora ostati u tajnosti dok brod ne ode.”

Loren je zadivljeno pogleda, a onda se osmehnu. Mirisa ga je oduvek iznenađivala; bio je to važan deo njene privlačnosti. Takođe je shvatio, uz prisenak tuge, da niko na Talasi nije imao više prava na tu povlasticu; njen brat bio je jedini drugi Lasanac koji je tamo stigao. Kapetan Bej bio je pošten čovek, spreman da promeni pravila kad god bi to bilo neophodno. A kada brod bude otišao, kroz samo tri dana, sve će ionako biti svejedno.

„Šta ako dobiješ svemirsku bolest?”

„Ja nikada nisam dobila ni morsku bolest…”

„…to ništa ne dokazuje…”

„…a i bila sam kod zapovednice Njutn. Procenila je da su mi izgledi da prođem bez poteškoća devedeset pet odsto. Predložila je da pođem ponoćnim šatlom — tada unaokolo neće biti nijednog meštanina.”

„Mislila si na sve, zar ne?” primeti Loren, iskreno zadivljen. „Čekaću te kod mesta za spuštanje broj dva petnaest minuta pre ponoći.”

Zastao je, a onda dodao ne bez ustezanja: „Neću se više spuštati. Molim te, pozdravi mi Branta.”

Bilo je to iskušenje sa kojim nije mogao da se suoči. Štaviše, nije više kročio u obitavalište Leonidasovih još od onog časa kada je Kumar pošao na svoje poslednje putovanje, a Brant se vratio da teši Mirisu. Već je gotovo izgledalo kao da Loren nikada nije ni ulazio u njihov život.

I odista, on kao da ih je već napustio, jer sada je mogao da pogleda Mirisu sa ljubavlju, ali i bez želje. Jedno dublje osećanje — jedan od najtežih bolova koji je ikada upoznao — sada mu je ispunjavalo um.

Žudeo je i nadao se da će videti svoje dete — ali to je onemogućilo novo vreme poletanja Magelana. Iako je čuo otkucaje srca svog sina izmešane sa majčinim, on ga ipak nikada neće držati u rukama.

Šatl je trebalo da se spoji sa dnevne strane planete, tako da je Magelan bio udaljen još gotovo stotinu kilometara kada ga je Mirisa prvi put ugledala. Iako je znala koje su mu prave razmere, ipak joj se učinio kao kakva igračka dok se svetlucao obasjan suncem.

Nije izgledao veći ni sa udaljenosti od deset kilometara. Njen mozak i oči i dalje su je ubeđivali da su oni tamni krugovi oko srednjeg dela samo brodski prozorčići. Tek kada se beskrajni, zakrivljeni trup broda nadneo neposredno nad njih, um joj konačno priznade da su to otvori za teret i ukrcavanja, a u jedan od njih šatl je upravo sada trebalo da uđe.

Loren zabrinuto pogleda Mirisu dok je otkopčavala pojaseve na sedištu; ovo je bio opasan trenutak kada je, oslobođen stega prvi put, prekomerno samopouzdan putnik iznenada shvatao da bestežinsko stanje nipošto nije tako prijatno kao što je izgledalo. Ali Mirisa se, kako izgleda, osećala potpuno lagodno dok je lebdela kroz vazdušnu komoru, gonjena blagim Lorenovim potiscima.

„Srećom, nema potrebe da odlazimo u odeljak sa jednom gravitacijom, tako da ćeš izbeći poteškoće vezane za dvostruko prilagođavanje. Sila teže više ne treba da te brine sve do povratka dole.”

Bilo bi zanimljivo, pomisli Mirisa, posetiti odeljke u kojima se nalazila posada u rotirajućem delu broda — ali to bi nalagalo beskrajne učtive razgovore i lične veze, za šta više nikako nije imala vremena. Bilo joj je, zapravo, milo što je kapetan Bej još dole, na Talasi; to ju je lišavalo obaveze čak i da ga kurtoazno poseti kako bi mu se zahvalila.

Pošto su izišli iz vazdušne komore obreli su se u jednom cevastom hodniku koji kao da se pružao celom dužinom broda. Sa jedne njegove strane nalazile su se merdevine; sa druge, dva niza gipkih omči, pogodnih za šake ili stopala, klizila su u oba smera niz uporedne proreze.

„Ovde nije baš najprijatnije biti kada ubrzavamo”, reče Loren. „Hodnik tada postaje okomito okno — duboko dva kilometra. Tada se i javlja potreba za merdevinama i držačima za ruke i noge. Samo se uhvatiš za jednu od ovih omči i pustiš je da ona obavi ceo posao.”

Bili su vučeni bez otpora nekoliko stotina metara, a onda su skrenuli u jedan bočni hodnik koji se pružao pod pravim uglom u odnosu na glavni. „Skinimo se sa vođice”, reče Loren pošto su prevalili nekoliko desetina metara. „Hoću nešto da ti pokažem.”

Mirisa pusti omču koja ju je vukla i oni se polako zaustaviše pokraj jednog dugačkog, uskog prozora postavljenog u bočnom zidu tunela. Ona baci pogled kroz debelo staklo u ogromnu, jarko osvetljenu, metalnu prostoriju. Iako je sasvim izgubila osećaj za razmere, bila je uverena da se ta velika cilindrična komora proteže gotovo celom širinom broda — što bi značilo da se ovaj središnji hodnik pruža duž njene ose.

„Kvantni pogon”, potvrdi Loren ponosno.

Nije čak ni pokušao da joj navede nazive prekrivenih metalnih i plastičnih obličja, neobičnih potpornih polulukova koji su nicali iz zidova komore, pulsirajućeg sazvežđa svetala, jedne tako crne kugle da je, iako na njoj nije bilo nikakvih obeležja, ipak izgledalo da se okreće… Ali posle izvesnog vremena on reče:

„Najveće dostignuće ljudskog genija — Zemljin posednji dar svojoj deci. Jednoga dana, zahvaljujući ovome, postaćemo gospodari Galaksije.”

Dok je to izgovarao u glasu mu se pojavi prizvuk nadmenosti zbog koga se Mirisa blago trže. Bio je to ponovo onaj stari Loren, iz razdoblja pre no što ga je smeškala Talasa. Neka bude tako, pomisli ona; ali deo njega ipak je zauvek promenjen.