Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Здесь есть возможность читать онлайн «Artur Klark - Pesme daleke Zemlje» весь текст электронной книги совершенно бесплатно (целиком полную версию без сокращений). В некоторых случаях можно слушать аудио, скачать через торрент в формате fb2 и присутствует краткое содержание. Год выпуска: 1986, Издательство: POLARIS, Жанр: Фантастика и фэнтези, sh. Описание произведения, (предисловие) а так же отзывы посетителей доступны на портале библиотеки ЛибКат.

Pesme daleke Zemlje: краткое содержание, описание и аннотация

Предлагаем к чтению аннотацию, описание, краткое содержание или предисловие (зависит от того, что написал сам автор книги «Pesme daleke Zemlje»). Если вы не нашли необходимую информацию о книге — напишите в комментариях, мы постараемся отыскать её.

Pesme daleke Zemlje — читать онлайн бесплатно полную книгу (весь текст) целиком

Ниже представлен текст книги, разбитый по страницам. Система сохранения места последней прочитанной страницы, позволяет с удобством читать онлайн бесплатно книгу «Pesme daleke Zemlje», без необходимости каждый раз заново искать на чём Вы остановились. Поставьте закладку, и сможете в любой момент перейти на страницу, на которой закончили чтение.

Тёмная тема
Сбросить

Интервал:

Закладка:

Сделать

„Misliš li”, upita ga ona, „da će Galaksija to uopšte primetiti?”

No, prizor je na nju i te kako delovao i ona je dugo netremice posmatrala ogromna, tajanstvena obličja koja su joj dovela Lorena preko bezdana što se meri svetlosnim godinama. Nije znala treba li da ih blagosilja zbog onoga što su joj donela ili da ih proklinje zato što će joj to uskoro uzeti.

Loren nastavi da je vodi kroz lavirint, sve dublje u unutrašnjost Magelana. Uz put nisu nikoga sreli; ova okolnost najbolje je predočavala veličinu broda — odnosno malobrojnost njegove posade.

„Gotovo smo stigli”, reče Loren glasom koji je postao prigušen i svečan. „A ovo je Čuvar.”

Potpuno zatečena, Mirisa otpluta do zlatnog lica koje ju je posmatralo iz jedne niše i zaustavi se tik pred njim. Ispruživši šaku, ona dodirnu hladni metal. Bio je, dakle, stvaran — a ne, kao što je u prvi mah pomislila, samo holodisplej.

„Šta je… ko je… ovo?” prošapta ona.

„Poneli smo mnogo remek-dela Zemljine umetnosti”, objasni joj Loren, istovremeno i setno i ponosno. „Ovo je bilo jedno od najznamenitijih. On je bio kralj koji je umro veoma mlad — još kao dečak…”

Lorenov glas zamre dok im se u glavi vrzmala ista misao. Mirisa je morala da zažmirka nekoliko puta kako bi otrla suze pre no što je uspela da pročita zapis ispod maske.

TUTANKAMON

1361–1353. p.n.e.

(Dolina kraljeva, Egipat, 1922. n.e.)

Da, bio je gotovo istog uzrasta kao Kumar. Zlatno lice posmatralo ih je preko milenijuma i svetlosnih godina — lice mladog boga iščezlog u cvetu mladosti. Na njemu su se nazirali moć i samopouzdanje, ali još ne i nadmenost i okrutnost koje bi mu podarile izgubljene godine.

„Zašto je ovde?” upita Mirisa, napola naslućujući odgovor.

„Izgledalo je kao sasvim prikladan simbol. Egipćani su verovali da će, ukoliko izvrše prave obrede, mrtvi ponovo živeti na svojevrsnom drugom svetu. Čisto sujeverje, razume se — ali ovde je postalo stvarnost.”

Ne, međutim, onako kako bih ja to poželela, pomisli Mirisa tužno. Netremice posmatrajući kao ugljen crne oči dečaka-kralja, koji ju je gledao iz svoje maske od žeženog zlata, bilo je teško poverovati da je posredi samo čudesno umetničko delo, a ne i živa osoba.

Nikako nije mogla da se otrgne tom spokojnom, ali i hipnotičkom pogledu koji je sezao do nje preko stoleća. Ona još jednom ispruži šaku i pomilova zlatni obraz. Dragoceni metal iznenada je podseti na jednu pesmu koju je pronašla u arhivama Prvog Spuštanja, kada je naložila kompjuteru da prebira po literaturi prošlosti u traganju za rečima utehe. Najveći deo od više stotina stihova nije bio ovde prikladan, ali je ovaj („Autor nepoznat —?1800–2100”) savršeno odgovarao:

Oni vedro vraćaju kovaču novca ljudsku kovinu,
Mladiće što umreće u punom sjaju da nikad ne ostare.

Loren je strpljivo sačekao da Mirisine misli završe svoj put. A onda ubaci jednu karticu u gotovo nevidljiv prorez ispod samrtne maske i jedna kružna vrata se bešumno otvoriše.

Izgledalo je potpuno neprilično zateći u svemirskom brodu garderobu punu teških bundi, ali Mirisi odmah postade jasno otkuda potreba za njima. Temperatura je začas pala mnogo stepeni i ona je već počela da drhti od studeni na koju nije bila navikla.

Loren joj pomože da navuče termokombinezon — što nije bilo sasvim jednostavno u bestežinskom stanju — i oni stadoše da lebde ka krugu smrznutih stakala, smeštenih na naspramnom zidu male komore. Kristalna zaklopna vrata otvoriše se ka njima poput staklenog poklopca na džepnom satu i iznutra ih zapahnu talas smrznutog vazduha. Mirisa ne samo da nije iskusila nešto tako ledeno, nego nije ni zamišljala da je moguće. Pramenovi pare kondenzovaše se u smrznutom vazduhu, poigravajući okolo poput duhova. Ona pogleda Lorena kao da mu kaže: „Ne očekuješ valjda da uđem tamo!”

On je umirujuće uze za ruku: „Ne brini — kombinezon će te štititi, a za nekoliko minuta uopšte nećeš primećivati hladnoću na licu.”

Teško joj je bilo da u to poveruje; ali, on je bio u pravu. Kada je krenula za njim kroz zaklopna vrata, obazrivo dišući u prvi mah, sa iznenađenjem ustanovi da to iskustvo uopšte nije neprijatno. Naprotiv, delovalo je prilično podsticajno; prvi put joj je postalo jasno zašto su ljudi dobrovoljno odlazili u polarna područja Zemlje.

Lako je mogla zamisliti da se i sama tamo nalazi, jer činilo joj se da lebdi u nekoj studenoj, snežnobeloj vaseljeni. Svuda oko nje nalazilo se blistavo saće koje je moglo biti načinjeno od leda, obrazujući na hiljade heksagonalnih ćelija. Stvar je gotovo ličila na manju verziju Magelanovog štitnika — s tom razlikom što su jedinice ovde imale u prečniku samo oko jedan metar i bile povezane spletovima cevi i svežnjevima žica.

Tu su se, znači, oni nalazili, spavajući posvuda oko nje — na stotine hiljada kolonista za koje je Zemlja još predstavljala, u doslovnom smislu, sećanje na jučerašnji dan. O čemu li su sanjali, zapita se ona, negde na polovini svog sna dugog pet stotina godina? Da li je mozak uopšte sanjao na toj mračnoj ničijoj zemlji između života i smrti? Nije, prema Lorenu; ali ko je mogao biti siguran?

Mirisa je već videla video snimke pčela koje zuje za svojim tajanstvenim poslovima u košnici; sada se osećala kao ljudska pčela dok je išla za Lorenom, hvatajući se za mrežu tračnica koja se pružala preko velikih saća. Osećala se sada sasvim lagodno u bestežinskom stanju i više nije primećivala ni veliku studen. U stvari, jedva da je bila svesna i vlastitog tela i povremeno je morala da uverava samu sebe da sve ovo nije samo san iz koga će se svakog časa probuditi.

Na ćelijama nisu stajala ispisana imena, već su nosile alfanumeričke šifre; Loren se nepogrešivo uputi ka jednoj sa oznakom H-354. Na dodir jednog dugmeta, heksagonalni metalni i stakleni kontejner skliznu napolje na teleskopskim tračnicama i u njemu se ukaza jedna usnula žena.

Nije bila lepa — premda nije bilo pošteno donositi sudove o bilo kojoj ženi koja bi bila lišena krunastog sjaja svoje kose. Njena koža bila je boje koju Mirisa nikada ranije ne beše videla i za koju je znala da je postala veoma retka na Zemlji — tako duboko crna da je gotovo sadržala primesu plavog. A izgledala je tako savršena da Mirisa i nehotice oseti grč zavisti; u umu joj se načas javi slika prepletenih tela, ebonosovine i slonovače — slika koja će je, znala je to, progoniti u potonjim godinama.

Ona ponovo podiže pogled prema ženinom licu. Čak i pri ovom počinku dugom stolećima na njemu su se videli odlučnost i inteligencija. Da li bismo bile prijateljice? zapita se Mirisa. Sumnjam; suviše smo slične.

Ti si, znači, Kitani i ti nosiš Lorenovo prvo dete ka zvezdama. Ali hoće li ono stvarno biti prvo, budući da će se roditi stolećima posle moga? Prvo ili drugo, želim mu svako dobro…

I dalje je bila utrnula, ali ne samo od hladnoće, kada se kristalna vrata zatvoriše za njima. Loren je blago pogurnu niz hodnik nad kojim je bdeo Čuvar.

Još jednom je prevukla prstima po obrazu besmrtnog zlatnog dečaka. Načas je iskusila šok kada je pod dodirom osetila toplotu; a onda je shvatila da joj se telo još prilagođava normalnoj temperaturi.

To prilagođavanje potrajaće još samo nekoliko minuta; ali koliko će proći, zapita se ona, pre no što se otopi led oko njenog srca?

54. RASTANAK

Sada posednji put razgovaram sa tobom, Evelin, pre no što utonem u svoj najduži san. Još sam na Talasi, ali šatl će poleteti put Magelana za nekoliko minuta; nemam više šta da radim — sve do spuštanja na novu planetu kroz tri stotine godina…

Osećam silnu tugu, jer upravo sam se oprostio sa svojim najdražim prijateljem ovde, Mirisom Leonidas. Kako bi se samo radovala da si je upoznala! Ona je možda najinteligentnija osoba koju sam upoznao na Talasi i mi smo vodili mnoge duge razgovore — premda se bojim da su neki od njih bili, zapravo, monolozi, zbog kojih si me ti često prekorevala…

Читать дальше
Тёмная тема
Сбросить

Интервал:

Закладка:

Сделать

Похожие книги на «Pesme daleke Zemlje»

Представляем Вашему вниманию похожие книги на «Pesme daleke Zemlje» списком для выбора. Мы отобрали схожую по названию и смыслу литературу в надежде предоставить читателям больше вариантов отыскать новые, интересные, ещё непрочитанные произведения.


Отзывы о книге «Pesme daleke Zemlje»

Обсуждение, отзывы о книге «Pesme daleke Zemlje» и просто собственные мнения читателей. Оставьте ваши комментарии, напишите, что Вы думаете о произведении, его смысле или главных героях. Укажите что конкретно понравилось, а что нет, и почему Вы так считаете.

x