Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Pitala me je za Boga, razume se; ali možda je najpametnije pitanje bilo ono na koje nisam umeo da odgovorim.

Ubrzo pošto je poginuo njen mlađi brat, koga je veoma volela, ona me je upitala: „Kakva je svrha tuge? Ima li ona neku biološku funkciju?”

Baš je čudno što o tome nikada nisam ozbiljno razmišljao! Mogla bi se zamisliti inteligentna vrsta koja bi savršeno dobro funkcionisala ako bi sećanje na mrtve bilo lišeno osećanja — ukoliko bi, zapravo, to sećanje uopšte postojalo. Bilo bi to sasvim neljudsko društvo, ali bi moglo biti u najmanju ruku podjednako uspešno kao što su to bili termiti i mravi na Zemlji.

Da li je moguće da bol predstavlja slučajan — čak patološki — nuzproizvod ljubavi, koji ima, razume se, suštinsku biološku funkciju? U pitanju je neobična i uznemirujuća pomisao. No, ono što nas čini ljudima jesu naša osećanja; ko bi ih se, međutim, odrekao, sve i da pouzdano zna da je svaka nova ljubav samo novi talac terorističkog tandema Vremena i Sudbine?

Često smo razgovarali o tebi, Evelin. Izgledalo joj je čudnovato da muškarac može da voli samo jednu ženu čitavog života, pa čak i da ne potraži drugu pošto nju izgubi. Jednom sam je malo zadirkivao, rekavši da je vernost gotovo podjednako strana Lasancima kao i ljubomora; ona je uzvratila da su samo dobili time što su im oba ova svojstva postala strana.

Zovu me; šatl čeka. Sada moram zauvek reći zbogom Talasi. A i tvoja slika počinje da bledi. Iako umem drugima da dajem savete, možda sam se predugo držao vlastite tuge, a ona više ne služi sećanju na tebe.

Talasa mi je pomogla da se izlečim. Sada mogu da se veselim tome što sam te poznavao, a ne više da tugujem što sam te izgubio.

Ispunjava me neobičan spokoj. Prvi put mi se čini da uistinu razumem zamisao mog starog prijatelja budiste o Ravnodušnosti — čak i o Nirvani…

A ako se ne budem probudio na Seganu Dva, šta se može. Moj posao ovde je obavljen i sasvim sam time zadovoljan.

Trimaran je stigao do ruba zasada morskog korova neposredno pred ponoć i Brant baci sidro koje zaroni do dubine od trideset metara. Počeće da spušta špijunke u zoru, dok bude postavljana ograda između Škorpvila i Južnog Ostrva. Pošto to bude obavljeno, moći će da se registruju svi dolasci i odlasci. Ako škorpovi pronađu neku špijunku i ponesu je u svoje stanište kao trofej, utoliko bolje. Ona će nastaviti da radi, opskrbljujući ih nesumnjivo još korisnijim informacijama nego na otvorenom moru.

Sada više nije imao šta da radi do da leži u barci koja se lagano ljuljala i da sluša laku muziku koju je emitovao Radio-Tarna, večeras neobičajeno prigušeno. S vremena na vreme usledila bi kakva objava, poruka dobre volje ili pesma u čast posetilaca. Malo je ljudi, na oba ostrva, spavalo ove noći; Mirisa se začas zapita o čemu razmišljaju Oven Flečer i njegovi drugovi izgnanici, ostavljeni na jednom stranom svetu gde će ostati do kraja života. Poslednji put kada ih je videla u nekoj televizijskoj emisiji sa Severnog Ostrva, uopšte nisu izgledali nesrećni i vedro su raspravljali o lokalnim poslovnim pogodnostima.

Brant je bio tako tih da bi pomislila da je zaspao da je on na uobičajeni način nije čvrsto držao za šaku dok su ležali jedno pored drugog, gledajući u zvezde. Promenio se — možda još više nego ona. Bio je manje nestrpljiv, uviđavniji. Što je bilo najvažnije, već je prihvatio dete rečima čija joj je blagost izmamila suze. „Imaće dva oca.”

Radio-Tarna sada je otpočeo završno i sasvim suvišno odbrojavanje pre poletanja — prvo koje se čulo na Talasi, ako se ne računaju istorijski snimci iz prošlosti. Da li ćemo uopšte nešto videti, upita se Mirisa? Magelan se nalazi sa druge strane sveta, počivajući tačno povrh sredine okeanske polulopte. Razdvaja nas celokupna debljina planete…

„…Nula…” reče Radio-Tarna — ali je istog trena priguši grmljavina bele buke. Brant posegnu prema dugmetu za pojačanje zvuka i samo što ga je isključio kada se nebo prolomi.

Celo obzorje buknu jarkim plamenom. Na sever, jug, istok i zapad — nije bilo razlike. Dugački ognjeni jezici stali su da sukljaju iz okeana, domašajući do pola puta do zenita: bila je to predstava aurore kakvu Talasa još ne beše videla, niti će je ikada više videti.

Prizor je bio predivan, ali je ulivao i strahopoštovanje. Mirisi sada postade jasno zašto je Magelan bio smešten sa suprotne strane sveta; ovo, međutim, nije bio sam kvantni pogon, već samo njegov energetski pretek koji je jonosfera lako apsorbovala. Loren joj je ispričao nešto nerazumljivo o superprostornim udarnim talasima, dodavši da čak ni izumitelji pogona nisu nikada do kraja razumeli taj fenomem.

Ona se nakratko zapita šta će škorpovi misliti o ovom nebeskom vatrometu; jedan deo ove aktiničke pomame sigurno se probio i do šuma morskog korova, obasjavši zabiti potopljenih gradova.

Možda je posredi bila samo uobrazilja, ali zrakasti, raznobojni snopovi koji su obrazovali okružujuću krunu svetlosti kao da su lagano gamizali preko neba. Izvor njihove energije dobijao je na brzini, hitajući svojom orbitom koja ga je zauvek odvodila od Talase. Prošlo je više minuta pre no što se ona sasvim uverila u ovo kretanje; u isto vreme, takođe se smanjio svetlosni intenzitet nebeske predstave.

A onda, najednom, sve prestade. Ponovo se začu glas reportera Radio-Tarne, koji je govorio kao bez daha.

„…sve ide po planu… brod se sada preusmerava… ostali displeji kasnije, ali ne tako spektakularni… sve faze početnog odvajanja biće sa druge strane sveta, ali moći ćemo da neposredno vidimo Magelana kroz tri dana, kada bude napuštao naš sistem…”

Mirisa gotovo da nije ništa čula od svega ovoga, netremice gledajući u nebo na koje su se sada vratile zvezde — zvezde koje više nikada neće moći da pogleda a da se pri tom ne seti Lorena. Iz nje su sada iščilela sva osećanja; ako i ima suza, one će doći kasnije.

Osetila je Brantovu ruke oko sebe i bila joj je prijatna njihova uteha spram samotnosti svemira. Ona je pripadala ovde; srce joj više neće odlutati. Jer, konačno je shvatila: iako je volela Lorena zbog njegove snage, Branta je volela zbog njegove slabosti.

Zbogom, Lorene, prošapta ona — budi srećan na tom dalekom svetu koji ćete ti i tvoja deca osvojiti za čovečanstvo. Ali pomisli na mene ponekad, koja sam ostala tri stotine godina pozadi na putu prema Zemlji.

Dok ju je Brant nezgrapno, ali nežno milovao po kosi, bilo mu je žao što mu nedostaju reči kojima bi je tešio, ali je i znao da je ćutanje najbolje. Nije ga ispunjavalo osećanje pobede; iako je Mirisa ponovo bila njegova, njihova stara, bezbrižna veza netragom je nestala. Svih dana njegovog života, Brant je znao, među njima će stajati Lorenov duh — duh čoveka koji neće biti ni dan stariji kada oni budu već samo prah na vetru.

Kada se, kroz tri dana, Magelan podigao iznad istočnog obzorja, predstavljao je zaslepljujuću zvezdu, suviše sjajnu da bi se u nju moglo gledati golim okom, iako je pretek zračenja kvantnog pogona bio pažljivo odvraćen od Talase.

Iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, on je polako slabio, mada bi i dalje, kada bi se vratio na dnevno nebo, bilo lako razabrati ga, ukoliko bi se znalo gde ga treba potražiti. A noću je još godinama predstavljao najsjajniju zvezdu.

Mirisa ga je videla poslednji put neposredno pre no što je izgubila vid. Tokom nekoliko dana kvantni pogon — sada sasvim bezopasan zbog udaljenosti — mora da je bio upravljen pravo prema Talasi.

Tada se nalazio na udaljenosti od petnaest svetlosnih godina, ali unuci su joj bez poteškoća pokazali na plavu zvezdu treće magnitude koja je sjajila povrh stražarskih tornjeva barijere za škorpove koja je stalno bila pod naponom.