Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Prelepo je”, reče Mirisa zadivljeno. „Sad mi je jasno zašto je zlato bilo toliko cenjeno na Zemlji.”

„Zlato je tu najmanje važno”, odvrati Kaldor, izvadivši blistavo zvono iz kutije optočene somotom. „Možeš li da pogodiš šta je posredi?”

„Očigledno je u pitanju neko umetničko delo. Mora da ima neko posebno značenje za tebe, čim si ga poneo sa sobom na putovanje od pedeset svetlosnih godina.”

„U pravu si, razume se. To je veran model jednog velikog hrama visokog preko stotinu metara. Prvobitno je bilo sedam ovakvih kutijica, sve istog oblika, koje su se smeštale jedna u drugu; ova je najunutrašnjija i u njoj se nalazi sama relikvija. Dali su mi je neki dragi i stari prijatelji moje poslednje noći na Zemlji. „Ništa ne traje večno”, podsetili su me. „Ali ovo smo čuvali preko četiri hiljade godina. Ponesi ga sa sobom ka zvezdama, uz naš blagoslov.

Iako nisam pripadao njihovoj veri, kako sam mogao da odbijem tako neprocenjiv dar? A sada ću ga ostaviti ovde, na mestu gde su ljudi prvi put kročili na ovu planetu — kao još jedan poklon Zemlje — možda poslednji.”

„Ne govori tako”, reče Mirisa. „Ostavili ste toliko darova — nikada nećemo moći ni da im ustanovimo broj.”

Kaldor se setno osmehnu; za trenutak ništa ne uzvrati, dok mu je pogled bludio poznatim prizorom koji se pružao sa prozora biblioteke. Bio je srećan ovde dok je proučavao istoriju Talase, doznajući mnoštvo stvari koje bi mogle biti od neprocenjive vrednosti kada na Seganu Dva bude osnovana nova kolonija.

Zbogom, stari Matični Brode, pomisli on. Valjano si obavio svoj posao. Nama predstoji još dug put; neka bi nas Magelan služio tako verno kao što si ti služio ljude koje smo toliko zavoleli.

„Uveren sam da bi se moji prijatelji saglasili — izvršio sam svoju dužnost. Relikvija će biti bezbednija ovde, u Muzeju Zemlje, nego na našem brodu. Uostalom, uvek postoji mogućnost da uopšte ne stignemo do Segana Dva.”

„Svakako da ćete stići. Nisi mi kazao šta se nalazi u sedmoj kutijici.”

„To je sve što je ostalo od jednog od najvećih ljudi koji su ikada živeli; on je osnovao jedinu veru koja nikada nije ogrezla u krv. Siguran sam da bi ga veoma zabavljalo da je doznao da će, četrdeset stoleća posle njegove smrti, jedan njegov zub biti ponet ka zvezdama.”

Kucnuo je čas odlaska, pozdravljanja — opraštanja dubokih poput smrti. Pa ipak, ma koliko da je suza proliveno — kako na Talasi, tako i na brodu — postojalo je i osećanje olakšanja. Iako stvari više nikada neće biti sasvim iste, život se sada mogao vratiti svojim normalnim tokovima. Posetioci su bili poput gostiju koji su ostali nešto duže od poslovična tri dana; bilo je vreme da odu.

Čak je i predsednik Faradin to sada prihvatio i više nije maštao o međuzvezdanoj olimpijadi. No, na raspolaganju mu je stajalo mnoštvo uteha; ledara iz zaliva Mangrov upravo je prebacivana na Severno Ostrvo i prvo klizalište na Talasi biće spremno za Igre. Da li će i takmičari biti spremni, to je bilo drugo pitanje, ali mnogi mladi Lasanci provodili su sate sa nevericom posmatrajući nekadašnje prvake.

U međuvremenu, svi su se saglasili oko toga da valja upriličiti nekakvu oproštajnu predstavu kako bi se obeležio odlazak Magelana. Na žalost, saglasnosti je bilo znatno manje oko toga kako bi ona trebalo da izgleda. Priređene su nebrojene privatne svečanosti — koje su sve sudionike izložile priličnim mentalnim i fizičkim naprezanjima — ali ne i jedna zvanična, javna.

Gradonačelnica Voldron, koja je držala da Tarna uživa prvenstvo, smatrala je da svečanost treba upriličiti na mestu Prvog Spuštanja. Edgar Faradin je, međutim, bio mišljenja da je predsednička palata, uprkos svojim skromnim razmerama, prikladnije mesto za ovu svrhu. Neki šaljivdžija predložio je Krakan kao kompromisnu varijantu, istakavši da bi tamošnji znameniti vinogradi predstavljali sasvim primereno mesto za držanje oproštajnih zdravica. Stvar je i dalje bila nerešena kada je Talasanska radio-televizija — jedna od najpreduzimljivijih birokratija na planeti — neopazice prigrabila ceo projekat.

Oproštajni koncert trebalo je da ostane upamćen kod potonjih naraštaja, koji bi ga često preslušavali. Nije bilo video senzacija koje bi odvraćale pažnju — već samo muzika i sasvim kratke govorne deonice. Prekopano je nasleđe od dve hiljade godina da bi se prizvala prošlost i pružila nada za budućnost. To je bio ne samo rekvijem, nego i uspavanka.

I dalje je izgledalo čudesno to što su kompozitori muzike još imali nešto novo da kažu i pošto je njihova umetnost dostigla tehnološko savršenstvo. Tokom dve hiljade godina elektronika im je pružala potpunu komandu nad svakim zvukom dostupnim ljudskom uhu i moglo se pomisliti da su sve mogućnosti medija davno iscrpene.

I odista, čitavo jedno stoleće proteklo je u znaku piskutanja, cijukanja i elektroriganja pre no što su kompozitori ovladali svojim sada beskrajnim moćima i ponovo uspeli da umešno spajaju tehnologiju i umetnost. Niko, doduše, nikada nije nadmašio Betovena i Baha; ali neki su im se približili.

Za legije slušalaca koncert je bio podsetnik na stvari koje nikada nisu upoznali — stvari koje su pripadale jedino Zemlji. Sporo brujanje moćnih zvona, koje se poput nevidljivog dima dizalo sa tornjeva starih katedrala; napev strpljivih čamdžija, na sada zauvek izgubljenim jezicima, koji veslaju ka luci spram plime pri poslednjoj svetlosti dana; koračnice vojski koje stupaju u boj što ga je Vreme lišilo svakog bola i zla; izmešano mrmljanje deset miliona glasova u trenucima kada su se najveći gradovi Čoveka budili u svitanje; hladni ples aurore preko beskrajnog mora leda; grmljavina moćnih motora koji su se uspinjali autoputem ka zvezdama. Sve su to slušaoci čuli u muzici koja je izranjala iz noći — te pesme daleke Zemlje što su prevalile svetlosne godine da bi stigle dovde…

Kao završnu tačku producenti su odabrali poslednje veliko delo simfonijske tradicije. Napisano u godinama pošto je Talasa izgubila kontakt sa Zemljom, ono je publici bilo potpuno novo. Pa ipak, njegova okeanska tema činila ga je naročito prikladnim u ovoj prilici — a utisak koji je ostavilo na slušaoce bilo je sve što je davno umrli kompozitor ikada mogao poželeti.

„…Kada sam napisao Tugovanku za Atlantidom, pre skoro trideset godina, nisam imao na umu nikakve posebne slike; zanimale su me jedino emocionalne reakcije, a ne određeni prizori; želeo sam da muzika dočara osećanja tajanstvenosti, tuge — neizmernog gubitka. Nisam pokušavao da oslikam zvučni portret srušenih gradova punih riba. No, sada se događa nešto čudno kad god čujem Lento lugubre — kao što se upravo sada događa u mom umu…

Stvar počinje u sto trideset šestom taktu kada se akordi koji se spuštaju do najnižeg registra harmonijuma prvi put sreću sa sopranovom arijom bez reči, počevši tu da se uspinju i uspinju iz dubine… Poznato vam je, razume se, da sam temu zasnovao na pesmama velikih kitova, tih moćnih minstrela mora sa kojima smo prekasno, prekasno sklopilli mir… Komponovao sam to za Olgu Kondrašin, jer niko drugi nikada neće moći da otpeva te pasaže bez pomoći elektronike…

Kada počinje vokalna deonica, onda kao da vidim nešto što stvarno postoji. Stojim na nekom velikom gradskom trgu, prostranom gotovo kao Sveti Marko ili Sveti Petar. Svuda unaokolo stoje polusrušena zdanja, slična grčkim hramovima, kao i preokrenute statue optočene morskom travom, sa kojih se blago lelujaju zeleni listovi paprati. Sve je delimično prekriveno debelim slojem gliba.

Trg u prvi mah izgleda prazan; a onda primećujem nešto — uznemirujuće. Ne pitajte me zašto je to za mene uvek iznenađenje, zašto to stalno viđam po prvi put…