Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Nisu još bili inteligentni, ali odlikovali su se radoznalošću — a to je bio prvi korak na beskrajnom putu.

Kao i većina krustaceana koji su nekada živeli u morima Zemlje, mogli su da opstanu na kopnu neodređeno dugo. Tokom poslednjih nekoliko stoleća, međutim, bilo je malo podsticaja za to; velike šume morskog korova pružale su im sve što im je bilo potrebno. Dugački, vitki listovi obezbeđivali su hranu; čvrste stabljike predstavljale su sirovinu za primitivne tvorevine.

Imali su samo dva prirodna neprijatelja. Prvi je bila ogromna, ali veoma retka dubinska riba — tek nešto više od dve zastrašujuće čeljusti povezane sa nezasitim stomakom. Drugu je predstavljala otrovna, pulsirajuća želatinozna neman — pokretni vid džinovskog polipa — koja je ponekad prekrivala smrću morsko dno, ostavljajući za sobom belu pustoš.

Izuzmu li se povremeni izleti kroz razdeobnicu vazduha i vode, škorpovi su sasvim mogli da provedu ceo svoj život u moru, savršeno prilagođeni toj sredini. Ali — za razliku od mrava ili termita — oni još nisu ušli u neki od ćorsokaka evolucije. I dalje su mogli da reaguju na promenu.

I promena se, mada još u sasvim malim razmerama, pojavila u ovom okeanu-svetu. Čudesne stvari stale su da padaju sa neba. Tamo odakle su one poticale, mora da ih je bilo još. Kada budu spremni, škorpovi će poći u potragu za njima.

Nije bilo neke posebne hitnje u bezvremenom svetu talasanskog mora; proteći će mnoge godine pre no što krenu u svoj prvi pohod u jedan strani element iz koga su njihove izvidnice slale tako neobične izveštaje.

Nikada nisu mogli da pretpostave da istovremeno druge izvidnice šalju izveštaje o njima. A kada su konačno odlučili da krenu, teško da su za to mogli odabrati neprikladniji trenutak.

Zbilja su imali peh da se pojave na kopnu tokom sasvim neustavnog, ali veoma delotvornog drugog mandata predsednika Ovena Flečera.

Zvezdani brod Magelan bio je udaljen jedva nekoliko svetlosnih časova kada je rođen Kumar Lorenson, ali njegov otac već je spavao; čuo je ovu srećnu vest tek tri stotine godine kasnije.

Pošle bi mu suze pri pomisli da je za vreme tog sanjanja bez snova protekao čitav život njegovog prvog deteta. Kada bi skupio hrabrost da se suoči sa tom zatrašujućom izvesnošću, onda bi se prepustio snimcima koji su ga čekali u memorijskim bankama. Posmatrao bi tada sina kako raste i postaje zreo muškarac, dok mu je njegov glas upućivao preko stoleća pozdrave na koje on nikada nije mogao da uzvrati.

Tada bi takođe video (nije bilo načina da se to izbegne) sporo starenje davno umrle devojke koju je držao u naručju — pre samo neku nedelju. Njen poslednji pozdrav stigao mu je iz naboranih usana koje su se već odavno pretvorile u prah.

Tuga, iako nesnosna, polako bi minula. Svetlost jedinog novog sunca ispunjavala je nebo pred njim; a uskoro će uslediti novo rođenje na svetu koji je već privlačio zvezdani brod Magelan ka njegovoj završnoj orbiti.

Jednoga dana bol će sasvim nestati; ali ne i sećanje.

1956. Otkriće neutrina

1967. Ustanovljena nepravilnost sa Sunčevim emisijama neutrina

2000.

Potvrđena sudbina Sunca

2100.

Međuzvezdane sonde

2200.

2300. Projekat robota sejača

2400.

Zasejavanje počelo (embrioni)

2500.

2600. (DNK kodovi)

2700.

2751. Sejač kreće za Talasu

2800.

2900.

2999. Poslednji milenijum

3000. TALASA

3100.

3109. Prvo spuštanje 0.

3200. Gospodari Rođenje nacije 100.

Kontakt sa Zemljom

3300. poslednjih 200

Erupcija Krakana

3400. dana Izgubljen kontakt 300.

3500. 400.

Kvantni pogon

3600. Završni egzodus Stazis

3617. MAGELAN

3620. Kraj Zemlje

3827. MAGELAN stiže 718.

3829. MAGELAN odlazi 720.

4135. SEGAN DVA 1026.

Prva verzija ovog romana, priča od 12.500 reči, napisana je između februara i aprila 1957. godine, a potom objavljena u časopisima IF (SAD) juna 1958. i Science Fantasy (Velika Britanija) juna 1959. No, znatno se lakše može naći u mojim zbirkama Druga strana neba (1958) i Iz okeana, sa zvezda (1962), objavljenim pri izdavačkoj kući „Harcourt, Brace”, Jovanovich.

Godine 1979. pozabavio sam se istom temom u predlošku za filmski scenario koji se pojavio u časopisu OMNI (tom 3, broj 12, 1980). Ova verzija je potom objavljena u zbirci mojih kratkih priča Stražar (1984. — izdavač Byron Press/Berkley), zajedno sa uvodom u kome se objašnjava njen nastanak, kao i neočekivan način na koji je ona dovela do pisanja i snimanja 2010: Druge odiseje.

Pisanje ovog romana, koji predstavlja treću i konačnu verziju, početo je maja 1983. a završeno juna 1985.

1. jul 1985.

Kolombo, Šri Lanka

Prvu zamisao o tome da se energije vakuuma mogu upotrebiti za pogonske sisteme izložio je, kako izgleda, Šinići Seike 1969. godine. („Kvantno električno svemirsko vozilo”; Osmi simpozijum o svemirskoj tehnologiji i nauci, Tokio.)

Deset godina kasnije H. D. Froning iz firme „McDonnell Douglas Astronautics” istupio je sa tom idejom na Konferenciji o međuzvezdanim studijama, koju je septembra 1979. priredilo u Londonu Britansko međuplanetno društvo, a zatim je o tome objavio i dva referata: „Pogonske potrebe za kvantni međuzvezdani sabirnik” (JBIS, tom 33, 1980) i „Istraživanje kvantnog sabirnika za međuzvezdani let” (AIAA Preprint 81-1534, 1981).

Ukoliko se zanemare nebrojeni izumitelji neodređenih „svemirskih pogona”, prvi autor koji je tu zamisao upotrebio u jednom proznom delu bio je dr Čarls Šefild, naučnik, upravnik Zemaljske sateliske korporacije; on je raspravljao o teorijskoj osnovi „kvantnog pogona” (ili, kako ga je on nazvao, „vakuumski energetski pogon”) u romanu Makendruovi letopisi (časopis Analog, 1981; Tor, 1983).

Prema neosporno naivnom proračunu Ričarda Fejnmena, svaki kubni centimetar vakuuma sadrži dovoljno energije da proključaju svi okeani Zemlje. Shodno proceni Džona Vilera, međutim, reč je o vrednosti koja je pukih sedamdeset devet redova veličine veća. Kada se dvojica vodećih svetskih fizičara razilaze za jednu takvu tričariju kao što je sedamdeset devet nula, nama ostalima može se oprostiti izvesna skeptičnost; ali, posredi je u svakom slučaju zanimljiva zamisao da vakuum u običnoj sijalici sadrži dovoljno energije da uništi Galaksiju… a možda, uz malo dodatnog napora, i Kosmos.

U referatu koji bi lako mogao postati istorijski („Dobijanje električne energije iz vakuuma kohezijom naelektrisanih lisnatih provodnika”, Physical Review, tom 30B, pp. 1700–1702, 15. avgusta 1984) dr Robert L. Forvord iz „Hughes Research Labs” pokazao je da bi se bar majušni deo te energije mogao ukrotiti. Ukoliko bi je ma ko osim pisaca naučne fantastike mogao upregnuti u neki pogonski sistem, istog časa bili bi rešeni čisto inženjerijski problemi međuzvezdanog — ili čak međugalaktičkog — leta.

Ali, možda i neće. Izuzetno sam zahvalan dr Alenu Bondu na njegovoj podrobnoj matematičkoj analizi zaštite neophodne za misiju opisanu u ovom romanu, kao i na ustanovljenju da je zatupasta kupa najpogodniji oblik za tu svrhu. Može se lako ispostaviti da će ograničavajući činilac veoma brzog međuzvezdanog leta biti ne energija, već ablacija zaštitne mase zrncima prašine i njeno isparavanje pod dejstvom protona.

Istorija i teorija „svemirskog lifta” može se naći u mom referatu na Trinaestom kongresu Međunarodne astronautičke federacije (Minhen, 1979): „Svemirski lift: „Misaoni eksperiment” ili ključ za svemir?” (Objavljeno u Razvoj zemaljskih vidova primene svemirske tehnologije, tom I, № 1, 1981, pp. 39–48 i Uspon na orbitu; Hohn Wiley, 1984). O istoj zamisli reč je takođe u romanu Rajski vodoskoci (Del Rey, Gollanz, 1978).