Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Karina iznenada zadrhta, ali ne od studeni pod stopalima, koju je gotovo prestala da primećuje.

„Jesi li siguran da je ovde bezbedno?” upita ona zabrinuto.

„Razume se. Drugi blok uvek dižu u ponoć — a do tada ima još nekoliko sati. Posredi je predivan prizor, ali ne verujem da ćemo tako kasno ostati.”

Kumar se spusti na kolena i prisloni uho uz neverovatnu traku koja je povezivala brod sa planetom. Ako bi pukla, pomisli ona brižno, da li bi se razleteli…

„Slušaj”, prošapta on…

Nije znala šta da očekuje. Ponekad, u potonjim godinama, kada bi to mogla da podnese, pokušala bi da oživi čaroliju tog časa. No, nikada nije bila sigurna da li je u tome uspela.

U prvi mah joj se učinilo da čuje najdublju notu neke džinovske harfe čije su strune bile zategnute između svetova. Žmarci joj stadoše da gamižu niz kičmu i ona oseti kako joj se dlačice na vratu kostreše; bila je to pradavna reakcija straha, nastala negde u praiskonskim džunglama Zemlje.

A onda, kako se polako privikavala, postala je svesna čitavog spektra pomičnih alikvotnih tonova koji su pokrivali raspon čujnosti do same donje granice — a nesumnjivo i daleko ispod nje. Zamućivali su se i pretapali jedan u drugi, podjednako nestalni, ali se i neprekidno ponavljali poput zvukova mora.

Što je duže slušala to ju je ovo više podsećalo na beskrajno zapljuskivanje talasa o pustu obalu. Imala je utisak da čuje more svemira kako udara o hridi svih svojih svetova; bio je to zastrašujući zvuk u svojoj besmislenoj uzaludnosti, dok je odzvanjao kroz bolne praznine vaseljene.

A onda je postala svesna i drugih elemenata u toj neizmerno složenoj simfoniji. Razleglo bi se iznenadno, resko brujanje, kao da su kakvi džinovski prsti stali da prebiru po traci negde duž mnogo hiljada zategnutih kilometara. Meteoriti? Svakako ne. Možda neka električna pražnjenja u uskomešanoj jonosferi Talase? Je li to bila puka uobrazilja, plod njenih nesvesnih strahova — tek, s vremena na vreme bi začula slabašne jadikovke demonskih glasova ili utvarne krike sve bolesne i gladne dece koja su skončala na Zemlji tokom Stoleća Noćnih Mora.

A onda, najednom, više nije mogla da izdrži.

„Bojim se, Kumare”, prošapta ona, povukavši ga za rame. „Hajdemo.”

Ali Kumar je još bio izgubljen među zvezdama, sa poluotvorenim ustima i glave priljubljene uz rezonantnu traku, opčinjen njenom sirenskom pesmom. Uopšte nije primetio kada je Karina, ljuta koliko i zaplašena, sišla sa ledenog bloka umotanog u foliju i stala da ga čeka na poznatoj toploti kopna.

Jer upravo je zapazio nešto novo — niz rastućih nota koje kao da su mu prizivale pažnju. To kao da su bile Fanfare za Gudače, ako se nešto tako može zamisliti, koje su zvučale neizrecivo tužno i daleko.

Ali zvuk je postajao sve bliži, dobijajući istovremeno na jačini. Bio je to najjeziviji ton koji je Kumar ikada čuo; zapanjenost i strahopoštovanje kojima ga je ispunio potpuno su ga paralisali. Gotovo je mogao da zamisli da mu nešto hita u susret niz tu čudesnu traku…

A onda, nekoliko sekundi prekasno, shvatio je istinu kada ga je prvi udar talasa-prethodnika, oborio na zlatnu podlogu, a ledeni blok zatreperio pod njim. I tada, poslednji put, Kumar Leonidas osmotri krhku lepotu svog usnulog sveta i užasnuto, podignuto lice devojke koja će ovaj trenutak nositi čvrsto urezan u sećanju do samog dana smrti.

Već je bilo prekasno da skoči. I tako je Mali Lav krenuo na svoje uspenje ka bešumnim zvezdama — nag i sam.

Kapetan Bej bio je zaokupljen prečim problemima, a i bilo mu je veoma milo što može nekom drugom da poveri taj zadatak. U svakom slučaju, nije postojao prikladniji izaslanik od Lorena Lorensona.

Nikada se ranije nije sreo sa Mirisinim i Kumarovim roditeljima i pribojavao se tog susreta. Iako se Mirisa ponudila da pođe sa njim, on je ipak više voleo da ide sam.

Lasanci su poštovali svoje starije žitelje i činili su sve da se oni osećaju udobno i srećno. Lal i Nikri Leonidas živeli su u jednoj maloj, samostalnoj penzionerskoj koloniji na južnoj obali ostrva. Imali su šestosobni letnjikovac, opremljen svim mogućim uređajima koji su ih pošteđivali fizičkog naprezanja, računajući tu i jedinog opštenamenskog kućnog robota koga je Loren ikada video na Južnom Ostrvu. Po zemaljskoj hronologiji, procenio je da su Leonidasovi u poznim šezdesetim godinama.

Pošto su se uzdržano pozdravili, seli su na verandu pred kućom, gledajući prema moru, dok je robot stao da se vrzma okolo, donoseći pića i zdele sa odabranim voćem. Loren nagna sebe da pojede nekoliko zalogaja, a potom prikupi hrabrost i lati se najtežeg zadatka u svom životu.

„Kumar…” Ime mu zastade u grlu, tako da je morao ponovo da počne. „Kumar je još na brodu. Dugujem mu život; rizikovao je svoj da bi me spasao. Možete razumeti kako se sada osećam… učinio bih bilo šta…”

Još jednom je morao da zastane kako bi povratio kontrolu. A onda, nastojeći da bude što sažetiji i naučniji — kao sanitetski zapovednik Njutn za vreme svojih brifinga — on ponovo poče.

„Telo mu je gotovo neoštećeno, zato što je dekompresija bila spora, a do smrzavanja je došlo trenutno. Ali, razume se, on je klinički mrtav — kao što sam i ja bio pre nekoliko nedelja…

Dva slučaja su, međutim, veoma različita. Moje… telo… je bilo spaseno pre no što je došlo do oštećenja mozga, tako da je oživljavanje predstavljalo prilično jednostavan proces.

Protekli su sati pre no što smo se domogli Kumara. U fizičkom pogledu njegov mozak je neoštećen — ali nema ni traga od nekih aktivnosti.

No, čak i tako, oživljavanje bi moglo biti moguće uz primenu najnovije tehnologije. Prema našoj dokumentaciji — koja pokriva celu istoriju zemaljske medicinske nauke — to je već činjeno u sličnim slučajevima, a stopa uspešnih oporavaka iznosila je šezdeset odsto.

Među stotinama stručnjaka za medicinu koji se nalaze hibernisani na brodu ima i desetak specijalista za mozak. Postoje i tehničari koji su u stanju da sklope bilo koji zamisliv tip hirurške opreme, kao i one za održavanje života, i da upravljaju njome. Sve čime je Zemlja ikada raspolagala biće naše ponovo — ubrzo pošto stignemo do Segana Dva…”

Zastao je da bi im dopustio da bolje sagledaju stvar. Robot uluči tu zgodnu priliku da ponudi svoje usluge; no, Loren mu samo odmahnu rukom.

„Bili bismo spremni — ne, bilo bi nam veoma drago, jer to je najmanje što možemo da učinimo — da povedemo Kumara sa sobom. Iako to ne možemo jemčiti, jednoga dana mogao bi ponovo da živi. Voleli bismo da razmislite o tome; imate vremena na pretek da donesete odluku.”

Dvoje starih ljudi izmenjaše dug, nemi pogled, dok je Loren netremice posmatrao more. Kako je tiho i spokojno ovde bilo! Voleo bi da i sam provede završne godine svog života na ovom mestu, dok bi ga s vremena na vreme posećivali unuci i praunuci…

Kao što je bio slučaj i sa najvećim delom Tarne, ovo je gotovo mogla biti Zemlja. Nigde na vidiku nije bilo lasanske vegetacije, što je verovatno predstavljalo ishod hotimičnog izbora; svekoliko rastinje delovalo je nelagodno poznato.

No, nedostajalo je nešto suštinsko; shvatio je da ga to kopka već duže — zapravo, još od onog časa kada je stupio nogom na ovu planetu. I najednom, kao da je ovaj trenutak bola podstakao njegovo pamćenje, on shvati šta je posredi.

Nije bilo galebova koji bi jezdili nebom, ispunjavajući vazduh najtužnijim i najprizivnijim od svih zemaljskih zvukova.

Lal Leonidas i nejgova supruga još ne behu izmenili nijednu reč, ali Loren je ipak shvatio da su doneli odluku.

„Cenimo vašu ponudu, zapovedniče Lorenson; molim vas, prenesite našu zahvalnost kapetanu Beju.