Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Plan B nalagao je sabotažu sistema za održanje života, tako da bi bilo potrebno evakuisati brod. I ovde važe iste primedbe.

„Plan C bio je najopasniji zato što bi značio okončanje misije. Srećom, niko od Sabri nije radio u pogonskom odeljenju; bilo bi im veoma teško da stignu do pogona…”

Svi su izgledali zapanjeni — premda niko toliko kao zapovednik Roklin.

„Uopšte ne bi bilo teško, ser, samo da su bili dovoljno odlučni. No, glavni problem bi ih čekao kada bi trebalo preduzeti nešto da se pogon isključi — i to za stalno — a da se pri tom ne ošteti sam brod. Veoma sumnjam da bi raspolagali neophodnim tehničkim znanjem za tako nešto.”

„Radili su na tome”, odvrati smrknuto kapetan. „Bojim se da ćemo morati da ponovo uvedemo bezbedonosne mere. Sutra će o tome biti održan sastanak sa svim višim oficirima — ovde, u podne.”

A onda sanitetski zapovednik Njutn iziđe sa pitanjem koje su svi oklevali da postave.

„Da li će ići na vojni sud, kapetane?”

„To nije neophodno; krivica je ustanovljena. Prema Brodskim propisima, jedini problem je kazna.”

Svi stadoše da čekaju.

„Hvala vam, dame i gospodo”, zaključi kapetan, a njegovi oficiri iziđoše u tišini.

Ostavši sam u svojim odajama oseti se rasrđenim i izneverenim. Ali bar je cela stvar sada bila gotova; Magelan je prošao kroz ouju koju je podigla ljudska ruka.

Ostala trojica Sabri bili su — možda — bezopasni; ali šta sa Ovenom Flečerom?

Misli mu skrenuše ka pogubnoj igrački koju je držao u sefu. Bio je kapetan: bilo bi lako namestiti stvar tako da izgleda kao nesrećni slučaj…

On odagna te misli od sebe; nikada to ne bi mogao da učini, razume se. U svakom slučaju, već je doneo odluku i bio je siguran da će se sa njom svi saglasiti.

Neko je jednom rekao da za svaki problem postoji rešenje koje je jednostavno, privlačno — i pogrešno. Ali ovo rešenje, bio je uveren u to, bilo je jednosavno, privlačno — i potpuno ispravno.

Sabre su želele da ostanu na Talasi; neka im bude. Nije sumnjao u to da će postati valjani žitelji — možda upravo onaj agresivan, žestok tip koji je ovom društvu bio potreban.

Baš čudno što se istorija ponavljala; poput Magelana, on je takođe iskrcao sa broda neke svoje ljude.

Ali da li ih je time kaznio ili nagradio — to neće doznati još tri stotine godina.

Članovi Severnoostrvske pomorske laboratorije nipošto nisu bili oduševljeni.

„Potrebno nam je još nedelju dana da opravimo Kalipso”, reče direktor, „a i poslužila nas je prava sreća što smo našli sanke. To su jedine koje postoje na Talasi i ne želimo da ih ponovo izložimo riziku.”

Poznati su mi ovi simptomi, pomisli oficir za nauku Verli; čak i tokom poslednjih dana na Zemlji i dalje je bilo direktora raznih laboratorija koji nipošto nisu želeli da im prelepu opremu oskrnavi praktična upotreba.

„Izuzev ako se Mlađi — ili Stariji — Krakan ponovo ne uzjoguni, ne vidim da postoji bilo kakav rizik. A nisu li geolozi obećali da se od dva vulkana neće čuti ni glasa najmanje pedeset godina?”

„Rado bih prihvatio opkladu sa njima oko toga. Ali iskreno govoreći — zašto mislite da je ovo toliko važno?”

Kakva uskogrudost! pomisli Verli. Čak i ako je Nelo fizički okeanograf, ipak bi se očekivalo da ga bar u izvesoj meri zanima morski život. Ali možda sam ga pogrešno procenio; nije isključeno da me samo proverava…

„U izvesnom smislu smo postali emocionalno zainteresovani za ovu stvar od kada je dr Lorenson poginuo — srećom, samo privremeno. Ali sasvim nezavisno od toga, držimo da su škorpovi u svakom pogledu izuzetni. Ma šta što bismo otkrili u vezi sa stranom inteligencijom moglo bi jednom da bude od životnog značaja. Vama čak i više nego nama, budući da su oni na vašem pragu.”

„To mi je potpuno jasno. No, verovatno je srećna okolnost to što zauzimamo tako različite ekološke niše.”

Koliko će još dugo biti tako? upita se oficir za nauku. Ako je Moze Kaldor u pravu…

„Recite mi tačno, šta radi špijunka. Naziv sigurno pobuđuje znatiželju.”

„Načinjene su pre nekoliko hiljada godina iz razloga bezbednosti i špijunaže, ali imale su i mnoštvo drugih primena. Neke nisu bile mnogo veće od glave čiode — a ona koju bismo mi upotrebili velika je kao fudbal.”

Verli rasprostre planove po direktorovom stolu.

„Ova je posebno projektovana za podvodno korišćenje — čudi me da ne znate za nju — načinjena je još 2045. godine. Našli smo potpunu specifikaciju u tehničkoj memoriji, a zatim smo to preneli u replikator. Prvi primerak nije radio — i dalje ne znamo zbog čega ali već drugi je dobro prošao sve testove.

Ovo su dva akustička generatora — od deset megaherca — tako da dobijamo milimetarsku rezoluciju. Teško da je to video kvalitet, razume se, ali je ipak dobro.

Procesor signala prilično je inteligentan. Kada je špijunka uključena, ona šalje jedan impuls koji tvori akustički hologram svega što se nalazi na udaljenoti do dvadeset ili trideset metara. Ova informacija se potom prenosi uskim snopom od dvesta kiloherca do plutače koja se nalazi na površini, a ona je radio-vezom prosleđuje bazi. Potrebno je desetak sekundi da bi se obrazovala prva slika; potom špijunka upućuje novi impuls.

Ukoliko između dve slike nema razlike, onda ona šalje nulti signal. Ali ako se nešto dogodi, emituje se nova informacija kako bi se obrazovala ažurirana slika.

Ono što praktično dobijamo jeste po jedan snimak svakih deset sekundi, a taj snimak dobar je za mnoge svrhe. Razume se, ako se događaji budu brzo odigravali imaćemo zamrljanu sliku. Ali ne može se sve imati; sistem može da funkcioniše svuda, u potpunoj tami — nije ga lako uočiti — a i ekonomičan je.”

Direktor se očigledno zainteresovao, ali se silno trudio da se to ne primeti.

„Zgodna igračkica — mogla bi da bude korisna za naš posao. Možete li nam dati specifikacije — kao i još nekoliko modela?”

„Specifikacije — svakako, a postaraćemo se i oko toga da budu saglasne sa vašim replikatorom, kako biste mogli da načinite onoliko primeraka koliko vam bude potrebno. Prvi radni model — a možda i naredna dva ili tri — želimo, međutim, da uputimo u Škorpvil. A onda ćemo naprosto sačekati i videti šta će se dogoditi.”

Slika je bila zrnasta, a ponekad ju je bilo teško protumačiti, uprkos kodiranju u lažnim bojama koje je ukazivalo na pojedinosti što ih oko inače ne bi moglo razabrati. Bila je to spljoštena panorama morskog dna, koja je obuhvatala pun krug od 360 stepeni; u daljini, sa leve strane, video se morski korov, u središtu je stajalo nekoliko kamenih izbočina, a desno se ponovo pružala morska trava. Iako je prizor delovao kao da je na fotografiji, promena brojeva u donjem levom uglu ukazivala je na promenu vremena; a ponekad bi se prizor promenio uz iznenadni trzaj kada bi neki pokret promenio ustrojstvo emitovanih informacija.

„Kao što vidite”, obrati se zapovednik Verli odabranoj publici u auditorijumu Tere Nove, „nije bilo škorpova kada smo stigli, ali oni su čuli — ili osetili — udarac kada se naš paket spustio na dno. Evo i prvog istraživača, posle jednog minuta i dvadeset sekundi.”

Sada se slika menjala posle svakih deset sekundi i u svakom kadru pojavljivalo se sve više škorpova.

„Zaustaviću ovaj kadar”, nastavi oficir za nauku, „kako biste mogli da proučite pojedinosti. Vidite ovog škorpa zdesna? pogledajte mu leva klešta — ima najmanje pet onih metalnih traka! A i deluje kao neko ko je na vlasti — na narednim snimcima ostali škorpovi su mu se sklanjali s puta — a sada istražuje tajanstven komad otpada koji je upravo pao sa neba — ovo je naročito dobar snimak — vidite kako skladno koristi klešta i usne pipke — prve kao oruđe snage, a druge preciznosti — sada vuče žicu, ali naš mali poklon pretežak je da bi se lako povukao — pogledajte samo to držanje — zakleo bih se da izdaje naređenja, premda nismo registrovali nikakve signale — možda su subsonični — a evo još jednog badže…”