Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Ovoga puta povratak u život nije bio brižljivo pripremljen kao ranije. Drugo buđenje Lorena Lorensona bilo je manje udobno nego prvo; štaviše, delovalo je tako neprijatno da je na trenutke poželeo da su ga pustili da utone u zaborav.

Kada je povratio polusvest, ubrzo je zažalio zbog toga. Niz grlo su mu bile postavljene cevi, a za ruke i noge bile su mu povezane žice. Žice! Iznenada ga obuze panika pri spomenu na ono pogubno vučenje u dubinu, ali on ubrzo ponovo ovlada osećanjima.

Sada je valjalo brinuti o nečem drugom. Činilo mu se da uopšte ne diše; nije mogao da razabere nikakve pokrete dijafragme. Veoma čudnovato — oh, biće da su zaobišli pluća…

Monitori sa njegovim životnim funkcijama mora da su stavili do znanja bolničarki da je došao k svesti, jer najednom začu neki meki glas, a i oseti kroz očne kapke, koje zbog umora još nije otvarao, kako se nad njim nadvija neka senka.

„Sve je u redu sa vama, gospodine Lorensone. Nema razloga za zabrinutost. Ustaćete za koji dan… Ne, nemojte pokušavati da govorite.”

Uopšte mi ne pada na pamet, pomisli Loren. Znam tačno šta se dogodilo…

A onda se začu slabašno šištanje hipodermičkog šprica i on oseti studen na mišici, da bi potom ponovo usledio blaženi zaborav.

Sledeći put, na njegovo veliko olakšanje, sve je bilo sasvim drugačije. Cevi i žice su nestali. Iako se osećao veoma slabim nije mu bilo nelagodno. A i ponovo je disao postojanim, normalnim ritmom.

„Zdravo”, reče jedan dubok, muški glas sa razdaljine od nekoliko metara. „Dobro došli ponovo među nas.”

Loren okrenu glavu prema izvoru zvuka i zamućenim pogledom razabra jednu priliku na susednom krevetu, umotanu u zavoje.

„Pretpostavljam da me ne prepoznajete, gospodine Lorenson. Poručnik Bil Horton, komunikacioni inženjer — i bivši vozač serfa.”

„Oh, zdravo, Bile — otkud ti ovde…” prošapta Loren. Ali u tom času pojavi se bolničarka i okonča ovaj razgovor novom, veštom injekcijom.

Sada se savršeno dobro osećao i jedva je čekao da mu dopuste da ustane iz postelje. Sanitetski zapovednik Njutn smatrala je da, u celini uzev, treba dopustiti pacijentima da znaju šta im se događa i zašto. Čak i kada oni to ne bi shvatili, obaveštenja su pomagala da se uspokoje i da tako njihovo nepoželjno prisustvo suviše ne ugrožava normalan rad medicinskog odeljenja.

„Možda se osećaš dobro, Lorene”, reče ona, „Ali pluća ti se još dovode u red, te tako moraš izbegavati naprezanja dok se sasvim ne oporave. Da je talasanski okean sličan Zemljinom, ne bi bilo nikakvih problema. Ali njegova slanost je znatno manja — on se može piti, sećaš se, i ti si popio oko litar te tečnosti. A kako su tvoji telesni fluidi slaniji od ovdašnje morske vode, došlo je do potpunog narušavanja izotonske ravnoteže. I tako je, posredstvom osmotskog pritiska, izazvano prilično oštećenje membrana. Morali smo da obavimo čitav niz brzih pretraga u brodskoj arhivi pre no što smo mogli da sprovedemo postupak sa tobom. Uostalom, davljenje nije baš uobičajeni rizik pri letu kroz svemir.”

„Biću dobar pacijent”, reče Loren. „I veoma sam vam zahvalan na svemu što ste učinili. Kada ću mogu da primam posetioce?”

„Jedan upravo čeka napolju da uđe. Imaš na raspolaganju petnaest minuta. Posle toga će je bolničarka izbaciti.”

„I nemoj obraćati pažnju na mene”, reče Bil Horton. „Ja brzo zaspim.”

Mirisa se osećala izuzetno loše, ali sve je to, razume se, bilo zbog pilule. Ali bar je mogla da se uteši saznanjem da se ovo moglo dogoditi još jednom — kada (i ako!) joj bude dopušteno da ima drugo dete.

Bilo je neverovatno pomisliti da su doslovce sva pokolenja žena koje su ikada postojale bila prinuđena da trpe ove mesečne neugodnosti tokom pola svog životnog veka. Da li je posredi puka slučajnost, pitala se ona, što se ciklus plodnosti približno poklapao sa ciklusom Zemljinog jedinog džinovskog Meseca? Kakvog li peha da se isto dogodilo i na Talasi, sa njena dva bliska satelita! Možda je u podjednakoj meri bila srećna okolnost što su njihove plime i oseke bile jedva primetne; pomisao na neskladno prožimanje petodnevnog i sedmodnevnog ciklusa bila je tako komično grozna da je naprosto morala da se osmehne i od toga se odmah osetila znatno bolje.

Bile su joj potrebne nedelje da donese odluku, ali o tome još nije obavestila Lorena — a još manje Branta, koji je imao pune ruke posla opravljajući Kalipso na Severnom Ostrvu. Da li bi učinila to da je on nije ostavio — da uprkos svoj sili pređašnjeg razmetanja i hvalisanja nije ustuknuo bez borbe?

Ne — bila je to nepoštena, primitivna, čak preljudska reakcija. No, ovakvi instinkti teško su odumirali; Loren joj je kazao, uz izvinjavanje, da su se on i Brant kočoperno hvatali ukoštac u njegovim snovima.

Nije mogla da krivi Branta; naprotiv, trebalo bi da bude ponosna na njega. Ono što ga je uputilo na sever, gde će ostati sve dok ne skuju svoju sudbinu, bilo je ne kukavičluk već uviđavnost.

Odluku nije donela naprečac; sada joj je bilo jasno da je ona zacelo nedeljama lebdela negde ispod praga njene svesti. Lorenova privremena smrt podsetila ju je — kao da joj je to podsećanje uopšte bilo potrebno! — da se uskoro moraju zauvek rastati. Ona je znala šta se mora učiniti pre no što se on ponovo otisne ka zvezdama. Svaki njen instinkt govorio joj je da u pravu.

A šta će Brant reći? Kako će reagovati? To je bio samo jedan u nizu problema sa kojima će morati da se suoči.

Volim te, Brante, prošaputa ona. Želim da se vratiš, moje drugo dete biće i tvoje.

Ali, ne i prvo.

Baš je čudnovato, pomisli Oven Flečer, što imam isto prezime kao i jedan od najznamenitijih pobunjenika svih vremena! Da li sam možda njegov potomak? Da vidimo — ima više od dve hiljade godina od kako su se iskrcali na ostrvo Pitkern… a to odgovara zbiru od, recimo, stotinu pokolenja, što olakšava računanje…

Flečer se prostodušno ponosio svojom sposobnošću računanja napamet, koja je, iako elementarna, iznenađivala veliku većinu ljudi, ostavljajući na njih silan utisak; stolećima je već Čovek pritiskao dugmad kad god bi se suočio sa problemom zbrajanja dva i dva. Okolnost da je upamtio nekoliko logaritama i matematičkih konstanti veoma mu je pomagala da svoju predstavu učini još tajanstvenijom onima koji nisu znali kako on to obavlja celu stvar. Razume se, birao je samo one primere u kojima se dobro snalazio, a i veoma retko se događalo da se neko upušta u proveravanje ishoda…

Stotinu pokolenja unazad — znači, dva na sto predaka. Logaritam od dva iznosi nula zarez tri nula jedan nula — dakle, trideset zarez jedan… Olimpuse! — milion milion milion milion miliona ljudi! Nešto nije u redu: ni približno toliki broj ljudi nije živeo na Zemlji od osvita vremena — razume se, ovo počiva na pretpostavci da nikada nije došlo do preklapanja — ali stablo ljudske porodice mora da je beznadežno prepleteno — u svakom slučaju, posle stotinu pokolenja svako mora da je sa svakim u nekom srodstvu — nikada to neću moći da dokažem, ali Flečer Kriščn mora da mi je predak — i to višestruki.

Sve je to veoma zanimljivo, pomisli on; isključio je dispelj i drevni arhivski podaci nestadoše sa ekrana. Ali ja nisam pobunjenik. Ja sam… ovaj… peticionar, sa savršeno razložnim zahtevom. Karl, Randžit, Bob — svi se slažu… Verner je neodlučan, ali nas neće odati. Kako bih samo voleo da popričam sa ostalim Sabrama i da ih upoznam sa predivnim svetom koji smo pronašli dok su oni spavali.

U međuvremenu, moram da odgovorim kapetanu…