Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

„Ako potvrdno odgovorim, to bi te sprečilo da mi sam kažeš. A tako okrutna nisam.”

„Hvala ti, draga. Ozbiljno govoreći, posredi je užasan problem koji me proganja već godinama. Ponekad mi se čini da Zemlja uopšte nije prerano bila uništena; ljudska rasa je podlegla pod teretom informacija koji je sama sebi natovarila.

Krajem drugog milenijuma Zemlja je proizvodila samo — samo! — ekvivalent od milion knjiga godišnje. Ovde imam na umu isključivo informacije za koje se smatralo da su od neke trajnije vrednosti, tako da su uskladištene na neodređeni rok.

Krajem trećeg milenijuma ova brojka je najmanje stostruko uvećana. Od časa kada je izumljeno pismo pa do kraja Zemlje procenjeno je da je napisano deset hiljada miliona knjiga. Kao što sam ti rekao, na brodu imamo oko deset odsto tog obima.

Ako bismo sada sve izručili na vas, čak i pod pretpostavkom da imate gde sve to da uskladištite, našli biste se potpuno zatrpani. Ne bi posredi bio nikakav čin predusretljivosti sa naše strane — time bi samo bio potpuno osujećen vaš kulturni i naučni razvitak. A i najveći deo materijala naprosto vam ne bi ništa značio; bila bi vam potrebna stoleća da razaberete žito od kukolja…”

Čudno, pomisli Kaldor, da mi ta analogija nije ranije pala na pamet. Posredi je upravo ona opasnost na koju su se protivnici SETI-ja stalno pozivali. Mi, doduše, nikada nismo stupili u vezu sa nekom vanzemaljskom inteligencijom, niti smo takvu otkrili, ali Lasancima je to pošlo za rukom — a vanzemaljci smo mi…

Pa ipak, uprkos potpuno drugačijem poreklu, on i Mirisa imali su mnogo zajedničkog. Njena radoznalost i inteligencija predstavljale su osobine koje je trebalo podsticati; čak ni među ostalim članovima posade nije bilo nikoga sa kim je mogao da vodi ovako podsticajne razgovore. Ponekad bi se Kaldor našao na takvoj muci kada je trebalo odgovoriti na njena pitanja da je jedini izlaz nalazio u protivnapadu.

„Iznenađuje me”, reče joj jednom, pošto ga je podvrgla temeljitom ispitivanju o solarnoj politici, „što još nisi preuzela posao od oca i potpuno mu se posvetila. To bi za tebe bilo idealno.”

„Dolazila sam u takvo iskušenje. Ali, on je proveo ceo život u odgovaranju na pitanja drugih ljudi i u sakupljanju dokumentacije za birokrate na Severnom Ostrvu. Nikada nije imao vremena da nešto uradi za svoju dušu.”

„A ti?”

„Ja volim da sakupljam činjenice, ali volim i da vidim kako se one koriste. Zato su me naimenovali za zamenika upravnika Tarnanskog projekta razvoja.”

„Za koji se bojim da je bio malo sabotiran našim operacijama. Ili mi je bar tako kazao upravnik kada sam ga sreo prilikom izlaska iz kancelarije gradonačelnice.”

„Znaš da Brant nije mislio ozbiljno. Posredi je dugoročni plan, čiji su završni rokovi samo približno određeni. Ako ovde bude izgrađena olimpijska ledena dvorana, onda će projekat možda morati da bude izmenjen — na bolje, kako veruje većina nas. Razume se, Severci žele da je oni dobiju — smatraju da nam je mesto Prvog Spuštanja sasvim dovoljno.”

Kaldor se zakikota; znao je sve o takmaštvu između dva ostrva, koje traje već pokolenjima.

„Pa zar nije? Naročito sada kada imate nas kao dodatnu atrakciju. Ne smete biti pohlepni.”

Upoznali su — i zavoleli — jedno drugo tako dobro da su se podjednako nepristrasno mogli šaliti na račun i Magalena i Talase. A između njih više nije bilo ni tajni; mogli su iskreno da razgovaraju o Lorenu i Brantu — i Mozes Kaldor najzad odluči da progovori i o Zemlji.

„…Oh, sasvim sam izgubio račun o mojim raznim zanimanjima, Mirisa — uostalom, najveći broj njih ionako nije bio nimalo važan. Posao kojim sam se najduže bavio bila je profesura na političkim naukama u Kembridžu, na Marsu. A možeš misliti do kakve je pometnje to dovodilo, zato što je postojao jedan stariji univerzitet, takođe u mestu zvanom Kembridž, ali u Masačusetsu — kao i jedan još stariji Kembridž, u Engleskoj.

Ali, kako se kraj približavao, Evelin i ja smo se sve više posvećivali neposrednim socijalnim problemima i planiranju završnog Egzodusa. Izgleda da sam imao izvesnu — pa, ovaj, govorničku nadarenost — te sam tako mogao da pomognem ljudima da se suoče sa budućnošću koja ih je čekala.

No, nikada nismo stvarno poverovali da će Kraj biti još za našeg veka — a i ko je mogao! Da mi je neko ikada rekao da ću napustiti Zemlju i sve što sam voleo…”

Plima osećanja preplavi mu lice i Mirisa ostade da u blagonaklonoj tišini sačeka da se on pribere. Postojalo je toliko pitanja koje je želela da postavi da je na odgovaranje na njih mogao biti utrošen ceo jedan ljudski vek; a njoj je na raspolaganju stajala samo jedna godina pre no što se Magelan ponovo zaputi ka zvezdama.

„Kada su mi kazali da sam potreban, upotrebio sam sve svoje filozofsko i govorničko umeće da im dokažem da nisu u pravu. Bio sam prestar; sve znanje kojim sam raspolagao bilo je uskladišteno u memorijskim bankama; drugi ljudi bi bolje umeli da obave taj posao… naveo sam sve sem pravog razloga.

Na kraju, Evelin je donela odluku umesto mene; istina je, Mirisa, da su žene u nekim pogledima znatno jače od muškaraca — ali, zašto ja to tebi pričam?

„Potreban si im”, glasila je njena poslednja poruka. „Proveli smo četrdeset godina zajedno sada je preostalo još samo mesec dana. Neka te moja ljubav prati. Nemoj pokušavati da me nađeš.”

Nikada neću saznati da li je videla kraj Zemlje kao i ja — kada smo napuštali Sunčev sistem.”

Video je obnaženog Branta već ranije, kada su bili na onoj nezaboravnoj vožnji barkom, ali sve do sada nije shvatio kako je ovaj mlađi muškarac izuzetno razvijen. Iako je Loren oduvek pomno vodio računa o svom telu, od kako je krenuo sa Zemlje imao je malo prilike za sport i vežbanja. Brant se, međutim, po svoj prilici bavio nekim zamašnim fizičkim naprezanjem svakoga dana u svom životu — što se i videlo. Loren ne bi imao nikakve izglede protiv njega, osim ako ne bi primenio neku od uglednih ratničkih veština stare Zemlje — koje su mu, međutim, bile potpuno strane.

Cela stvar bila je potpuno smešna. Unaokolo su stajale njegove kolege oficiri i glupavo se cerile. Bio je tu i kapetan Bej, koji je držao štopericu. Bila je prisutna i Mirisa, čiji se izraz lica mogao opisati jedino kao samodopadljiv.

„…dva… jedan… nula… SAD!” uzviknu kapetan. Brant jurnu kao kobra koja je krenula u napad. Loren pokuša da izbegne nalet, ali sa užasom otkri da nema kontrolu nad vlastitim telom. Vreme najednom kao da je usporilo… Noge su mu postale olovne i odbijale da ga slušaju… Zapretila mu je grozna opasnost da izgubi ne samo Mirisu nego i samu muškost…

U tom trenutku se, na svu sreću, probudio, ali san je nastavio da ga muči. Izvori su mu bili očigledni, ali zbog toga nije postao ništa manje neprijatan. Pitao se da li bi trebalo da ga ispriča Mirisi.

O tome svakako nije mogao da razgovara sa Brantom, koji se i dalje ophodio prema njemu savršeno prijateljski, ali i u čijem je društvu sada počinjao da se oseća nelagodno. Danas mu je, međutim, ono bilo i te kako prijatno; ako se pokaže da je u pravu, onda će se obojica naći pred nečim što je znatno veće od njihovih privatnih afera.

Jedva je čekao da vidi Brantovu reakciju kada se ovaj suoči sa neočekivanim posetiocem koji je stigao tokom noći.

Betonski kanal koji je dovodio morsku vodu u postrojenje za zamrzavanje bio je dugačak stotinu metara i okončavao se kružnim bazenom u kome se nalazilo upravo onoliko vode koliko je bilo potrebno za jednu pahulju. Budući da je čisti led predstavljao nedovoljno čvrst gradivni materijal, bilo je neophodno ojačati ga, a dugačke trake morske trave iz Velike Istočne Prerije sačinjavale su jeftinu i prikladnu armaturu. Zamrznuti blok dobio je nadimak ledobeton, za koji se moglo jemčiti da neće oteći poput glečera tokom nedelja i meseci Magelanovog ubrzanja.