Artur Klark - Pesme daleke Zemlje

Loren završi sa snimanjem prizora i poče da sleće niz obronak planine pre no što će se zaputiti ka Južnom Ostrvu. Jedva da se bio spustio hiljadu metara, kada Kaldor upita zbunjenim glasom:

„Kakav je ono dim tamo ka severoistoku? Kao da je neki signal.”

Na pola puta do obzorja jedan tanak, beo stub dima dizao se spram vedre plaveti talasanskog neba. Tamo ga sasvim sigurno nije bilo pre nekoliko minuta.

„Hajde da pogledamo. Možda je neka barka u nevolji.”

„Znaš li na šta me je ovo podsetilo?” upita Kaldor.

Loren uzvrati sleganjem ramenima.

„Na kita koji izbacuje mlaz vode. Kada izrone da bi udahnuli, veliki cetaceani obično šiknu uvis stub vodene pare. Veoma je nalik ovome.”

„Postoje dve slabe tačke u tvojoj zanimljivoj teoriji”, progunđa Loren.”Ovaj stub je sada visok najmanje jedan kilometar. Bio bi to popriličan kit!”

„Slažem se. Osim toga, mlazevi kitova traju samo nekoliko sekundi — dok je ovo neprekidno. A šta je sa drugom primedbom?”

„Ako je suditi po karti, uopšte se ne nalazi na otvorenoj vodi. Toliko što se tiče pretpostavke o barki.”

„Ali, to je smešno… Talasa je potpuno prekrivena okeanom… oh, shvatam. Velika Istočna Prerija. Da, tamo joj je ivica. Gotovo bi se pomislilo da je to dole kopno.”

U susret im je brzo hitao plutajući kontinent morske vegetacije koji je prekrivao najveći deo talasanskog okeana i proizvodio doslovce celokupan kiseonik u atmosferi planete. Bila je to jedna neprekidna ploha jarkog — gotovo virulentnog zelenila, koja je izgledala dovoljno čvrsta za hodanje po njoj. Na njenu pravu prirodu ukazivalo je jedino potpuno odsustvo brda ili bilo kakve druge promene osnovnog nivoa.

Ali na jednom području, promera oko jedan kilometar, plutajuća prerija nije bila ni ravna ni neprekidna. Nešto je ključalo ispod površine, izbacujući velike oblake pare prošarane povremenim masama prepletenog korova.

„Trebalo je da se setim”, uzviknu Kaldor. „Krakanovo dete.”

„Razume se”, uzvrati Loren. „Ovo je prvi put da je aktivan od našeg dolaska. Tako, znači, nastaju druga ostrva.”

„Da, stub vulkanskog dima postojano se kreće ka istoku. Možda će kroz koju hiljadu godina Lasanci imati čitav arhipelag.”

Kružili su još nekoliko minuta, a onda se zaputiše natrag ka Istočnom ostrvu. Za mnoge posmatrače podmorski vulkan koji se upire da bi se rodio predstavljao bi prizor koji ispunjava strahopoštovanjem.

Ali ne i za ljude koji su bili očevici razaranja celog jednog sunčevog sistema.

Predsednikova jahta, alias Međuostrvski feribot broj jedan, sasvim sigurno nije izgledala tako udešena ni u jednom prethodnom razdoblju svoje tri stoleća duge karijere. Ne samo što je bila ukrašena zastavicama, nego je dobila i novu oplatu bele boje. Na žalost, pre no što je posao priveden kraju ponestalo je ili boje ili radnog poleta, tako da je sada kapetan morao da vodi računa o tome da uz obalu pristaje samo desnim bokom broda.

Predsednik Faradin takođe je bio ceremonijalno odeven u kitnjasto ruho (koje je skrojila gospođa predsednikovica), u kome je izgledao kao svojevrsna mešavina rimskog cara i kakvog ranog astronauta. U tom kostimu očigledno mu nije bilo udobno; kapetanu Sirdaru bilo je milo što se njegova uniforma sastojala samo od običnih, belih, kratkih pantalona, košulje sa širokom kragnom, epoleta i širitima opervažene kape, u čemu se osećao sasvim normalno — premda se teško mogao prisetiti kada ju je poslednji put nosio.

Iako je predsednik ispoljavao sklonost da se spoplete o togu, zvanična tura prošla je veoma dobro, a i predivan model postrojenja za zaleđivanje na brodu radio je savršeno. Proizvodio je neograničene količine heksagonalnih ledenih pločica koje su bile upravo prikladne veličine da stanu u posudu za spravljanje hladnih napitaka. Ali posetiocima se teško moglo zameriti što nisu uspeli da dokuče prikladnost naziva „Pahuljica”; uostalom, tek su retki Talasanci imali prilike da vide sneg.

A sada je model bio ostavljen da bi se pošlo u razgledanje prave stvari, koja se prostirala na više hektara tarnanske obale. Bilo je potrebno izvesno vreme da bi se predsednik i njegova pratnja, kao i kapetan Bej i njegovi oficiri, odnosno svi ostali gosti, prebacili sa jahte na obalu. Sada, pri poslednjoj dnevnoj svetlosti, svi su, s puno poštovanja, stajali oko heksagonalnog bloka leda, koji je u prečniku imao dvadeset metara, dok mu je debljina iznosila dva metra. To ne samo što je bila najveća masa smrznute vode koju je iko ikada video — nego verovatno i najveća na planeti. Led je retko dolazio u priliku da nastane čak i na polovima. Bez velikih kontinenata koji bi osujetili kruženje, hitre struje iz polutarnih područja brzo su otapale svaki ledeni zametak.

„Ali zašto je baš ovog oblika?” upita predsednik.

Zamenik kapetana Malina uzdahnu; bio je uveren da je ovo bilo objašnjeno već više puta.

„Posredi je stari problem prekrivanja neke površine istovetnim delovima”, započe on strpljivo. „Na raspolaganju vam stoje samo tri mogućnosti — kvadrati, trouglovi i heksagoni. U našem slučaju heks je nešto pogodniji od preostala dva i njime je lakše rukovati. Ovi blokovi — kojih će biti preko dve stotine, pri čemu svaki teži šest stotina tona — biće tako međusobno uklopljeni da obrazuju štitnik. Posredi će biti svojevrstan sendvič od tri sloja. Kako budemo ubrzavali, blokovi će se stopiti i obrazovaće jedinstven veliki disk. Odnosno, tačnije govoreći, zatupastu kupu.”

„Dali ste mi jednu ideju.” Predsednik odjednom postade življi nego celo prethodno popodne. „Još nikada nismo imali skijanje na ledu na Talasi. Bio je to divan sport, a postojala je i igra zvana hokej na ledu, premda nisam siguran da bi baš i nju trebalo obnoviti, ako je bar suditi prema video-snimcima koje sam gledao. Ali, bilo bi divno ako biste mogli da nam napravite klizalište za narednu olimpijadu. Da li bi to bilo moguće?”

„Moraću da razmislim malo o tome”, uzvrati prilično slabim glasom zamenik kapetana Malina. „Ideja je veoma zanimljiva. Bilo bi dobro da me izvestite o tome koliko bi vam leda bilo potrebno.”

„Sa zadovoljstvom. A to bi bio i divan način korišćenja ledare pošto obavi svoj glavni posao.”

Iznenadna eksplozija poštede Malinu obaveze da odgovori. Upravo je počeo vatromet, i narednih dvadeset minuta nebo iznad ostrva rascvetavalo se polihromatskim užarenostima.

Lasanci su voleli vatromet i nastojali da ga prirede u svakoj prilici. Predstava je bila obogaćena laserskim arabeskama — koje su delovale još spektakularnije i bile znatno bezbednije, ali im je nedostajao miris baruta koji je upotpunjavao magičnost prizora.

Pošto su bile okončane sve svetkovine i ugledne zvanice otišle na brod, zamenik kapetana Malina reče zamišljeno: „Predsednik je pun iznenađenja, iako jednosmerno misli. Već mi je muka od tih njegovih vražjih olimpijskih igara — ali ideja o klizalištu odista je izvrsna i trebalo bi da nam obezbedi mnogo dobre volje.”

„Ja sam, međutim, dobio opkladu”, ubaci se prvi oficir Lorenson.

„Kakvu opkladu?”, upita kapetan Bej.

Malina se nasmeja.

„Nikada ne bih u to poverovao. Lasanci ponekad kao da uopšte nisu radoznali — sve uzimaju zdravo za gotovo. Premda pretpostavljam da bi trebalo da budemo polaskani tolikim poverenjem koje imaju u naše tehnološko umeće. Možda čak misle da imamo i antigravitaciju!

„Loren je došao na ideju da to izostavim iz uvodnog izlaganja — i bio je u pravu. Predsedniku Faradinu uopšte nije palo na um da zapita ono što bi bilo moje prvo pitanje — na koji način mi to nameravamo da podignemo sto pedeset hiljada tona leda do Magelana.”